Poučni primer

Mogu li se ovi uspesi, i uspesi Grčke i Portugala, ponoviti i u zemljama Zapadnog Balkana?

Shvatili ste da su programi pomoći iz SF-a složeni i da njihova dosledna primena iziskuje troškove. Oni su pomogli sadašnjim članicama EU-a da dinamiziraju svoje privrede koje su već bile kompatibilne sa zahtevima koje je pred njih postavila potpuna integracija u jedinstveno tržište. U slučaju zemalja Srednje i Istočne Evrope, oni stižu u vreme kada su ove zemlje već izašle iz prve faze tranzicije iz komandne ekonomije i u trenutku kada je druga faza, usmerena na koheziju, uveliko u toku.

Da li su, onda, ovakvi programi pogodni za primenu u regionu Zapadnog Balkana? Odgovor na to pitanje zavisi od kapaciteta institucija ovih zemalja.

U gotovo svim državama Zapadnog Balkana sukobi su praktično doveli do razgradnje društvenih institucija, što je dodatno pospešilo nasilje. Pokazalo se da je slom institucija obično najvažnija odlika sukoba u čijoj je srži samoopredeljenje, bar kada je reč o ekonomiji kao kolateralnoj šteti. Ekonomski analitičar Daglas Nort pravi razliku između „pravila“ i „igrača“. Pravila (ili institucije) definišu pravila ekonomske igre. Ali igrači (odnosno organizacije), koji deluju u zadatom okviru, određuju kome će se u društvu u ekonomskom smislu pružiti prilika. Kako se organizacije razvijaju, one menjaju institucije, odnosno pravila. Ukoliko institucije stimulišu organizacije u proizvodnji, obično dolazi do razvoja i rasta. Ali, ukoliko institucije (čak slom institucionalnog okvira u vreme sukoba) umesto proizvodnje stimulišu preraspodelu, onda se stvaraju monopoli, a ne tržište zasnovano na konkurenciji, i rasta nema. Nortovi radovi idu u prilog konvencionalnoj ekonomiji i stvaraju teoriju o institucijama, kombinujući teoriju o ljudskom ponašanju sa teorijama o troškovima transakcija, zbog čega on previđa tri arhetipa mehanizama razmene koji se nalaze u srži svih ekonomskih aktivnosti: personalizovanu razmenu koja uključuje sitnu proizvodnju i lokalnu trgovinu; nepersonalnu razmenu u kojoj su akteri ograničeni srodničkim vezama ili trgovinskim običajima i pravilima ponašanja; nepersonalna razmena koja uključuje i treću stranu, koja je ključna za uspeh savremenih ekonomija koje su uključene u složene sisteme ugovora bez kojih nema moderne ekonomije.

Istorija ekonomije pokazuje da se mehanizmi vremenom postepeno razvijaju od prvog tipa ka trećem, ali su se ekonomije na Balkanu urušile zbog sukoba i poprimile prvobitnije, primitivnije i, najčešće, nelegalne oblike. „Produktivnost modernog i visoko razvijenog društva ne može se ostvariti u političkoj anarhiji“, zaključuje Nort i napominje: „Uspostavljena politička pravila stvaraju ekonomska pravila, mada ona utiču jedna na druge. Tako, na primer, prava vezana za privatnu svojinu i pojedinačne ugovore određuju političke odluke, ali struktura ekonomskih interesa takođe utiče na političku strukturu.“

Kao što je primetio Mankur Olson, u odsustvu institucionalnog okruženja, u državi će jedina trgovina biti ta koja pokreće samu sebe. Ali, uz odgovarajuće institucije (odgovarajući pravni sistem, političko uređenje itd.), od trgovine se mogu ostvariti sve moguće dobiti. Olson navodi dva opšta uslova, važna da tržišna ekonomija pokrene rast: jasno definisana prava svojine i čvrste garancije s jedne strane i odsustvo „grabljivica“ svih ekonomskih vrsta s druge strane. Njegov zaključak je sledeći: „Ovladavanje razvijenim tehnologijama može biti neverovatno korisno, uz mogućnost da zemlja bude uključena u ekonomske tokove razvijenog sveta. Pa ipak, ako ova dva uslova budu u potpunosti ispunjena, ona su sama po sebi dovoljna da društvu donesu napredak.“

Ključni deo svakog programa pomoći uključuje decentralizaciju vlasti. Veoma je važno da regionalne vlasti preuzimaju nadležnosti od centralne vlasti u politici razvoja.

Evropska inicijativa za stabilnost (ESI) već je ukazala na sledeći problem Zapadnog Balkana: faza rekonstrukcije i stabilizacije je pri kraju u ovom regionu, ali je na pomolu ozbiljna ekonomska i socijalna kriza. Kriza se pomalja u trenutku kada pomoć EU-a jenjava, a zemlje Zapadnog Balkana osećaju se isključenim iz integracionih procesa proširenja Unije. ESI smatra da postojeći mehanizmi pomoći koji su stvoreni za obnovu društava tek izašlih iz perioda oružanih sukoba moraju da se razviju u istinske i dugoročne obaveze koje će moći da pomognu u rešavanju teških ekonomskih i društvenih problema.

PAKET POMOĆI: Državama koje su se nedavno oslobodile komunizma globalizacija postavlja velika ograničenja u izboru ekonomske politike. Lokalne vlasti se brzo suočavaju sa surovom realnošću, odnosno sa svojom nemoći da valjanim ekonomskim merama unaprede privredu.

O međunarodnim uticajima već je rečeno mnogo. Međutim, strane investicije, najčešći vid stranog uticaja u savremenim ekonomijama, dolaze tek nakon okončanja sukoba. Iskustva su različita, od onih gde strane investicije doprinose razvoju do onih gde je pre reč o eksploataciji. Ipak, otvorenost prema uticajima globalne ekonomije, naročito prema privatnom stranom kapitalu, ključna je poluga razvoja, i ekonomska politika zemalja koje se oporavljaju od sukoba najčešće je usmerena na strategiju privlačenja stranih investicija, iako je konkurencija veoma oštra.

Međutim, u tome male ekonomije nailaze na velike prepreke. Kada čitave grupe država usvajaju slične ekonomske strategije, razlog obično leži u sličnosti po veličini ili po stepenu razvoja. Irska je, na primer, uspela da svoju privredu „uglavi“ u globalnu ekonomiju i spada u grupu manjih industrijalizovanih zemalja, naročito manjih članica EU-a koje se najviše odlikuju po tome što im malo domaće tržište, kao jedinu mogućnost razvoja ostavlja strategiju koja se temelji na pažljivom odabiru privrednog sektora.

One su izložene oštroj konkurenciji u običnim proizvodima iza kojih stoji razvijena tehnologija zemalja koje su se nedavno industrijalizovale (NIC), kao što je to slučaj s raznim zemljama Azije. Njihovi prvobitni proizvodni kapaciteti praktično su isključeni iz proizvodnih procesa složenijih proizvoda iza čije proizvodnje stoje nove tehnologije, jer tu preovlađuju ekonomske supersile. Konkurencija je sve oštrija, jer i tradicionalni sektori (poput Benetona) prelaze na nove proizvodne tehnologije. Prema tome, prostor je sužen iz oba pravca. Šanse da ove zemlje izdrže pritisak globalne konkurencije postoje samo ako najvažnijim sektorima dominiraju strane multinacionalne kompanije. Gotovo svi ovi sektori u Irskoj – industrija kompjutera, softvera i farmaceutska industrija –u stranom su vlasništvu.

Prema tome, male države imaju sledeći izbor: da podstaknu specijalizaciju u onim sektorima gde već imaju komparativnu prednost ili da se izbore za sopstveno mesto u nekom novom sektoru gde bi potencijalna dobit mogla biti veća.

POKRETAČKA SNAGA: Irska, koja se industrijalizovala kasno, opredelila se za strategiju razvoja zasnovanu na novim tehnologijama. Ova strategija je pogodna za države bez naročitog bogatstva, ali koje su u stanju da razviju konkurentnost na međunarodnom tržištu. Strateški cilj je da se po prihodu po glavi stanovnika država postepeno penje na lestvici. Za malu državu poput Irske, gde su prosečne plate bile niže nego u SAD i većini zemalja EU-a, ali veće od onih u slabije razvijenim zemljama Azije, Južne Amerike i Severne Afrike, strategija je morala imati sledeće odlike: konkurentnost koja se zasniva na visokoj produktivnosti i kvalitetu, a ne samo na jeftinoj radnoj snazi; stvaranje sektora u globalnom ekonomskom lancu vrednosti, potpomognuto liberalizacijom trgovine, ulaganjem u obuku radne snage, obnavljanjem infrastrukture i direktnim podsticanjem investicija; ulaganje u strategiju neprekidnog unapređenja proizvoda ili usluga.

Pokretačka snaga u svetskoj trgovini i investicijama je stvaranje sveta bez granica, usled neprekidne liberalizacije trgovine i nastanka nadnacionalnih trgovinskih blokova (EU, NAFTA, ASEAN). Pojavile su se i globalne privrede koje deluju u svim krajevima sveta, kao i nova podela rada u međunarodnoj privredi i trgovini. Kako se smanjuju troškovi prevoza i telekomunikacija, ekonomije pojedinih država sve više su zavisne od globalnih tokova. To je dobro opisao Robert Rajh, sekretar za rad u Klintonovoj administraciji: „Pravi izazov za ekonomiju jedne države jeste da poveća vrednost koju građani te države mogu da pridodaju svetskoj ekonomiji, unapređenjem sposobnosti da svoju kvalifikovanost i potencijal povežu sa svetskim tržištem.“

Proces globalne konkurencije danas mahom diktiraju multinacionalne kompanije, a ne vlade. Proizvodnja je postala modularna, a pojedini moduli razbacani su po svetu prema komparativnim prednostima različitih oblasti. Zbog toga male države ili regije imaju manje mogućnosti da utiču na sopstvenu sudbinu nego u periodu ranije industrijalizacije; ono što im stoji na raspolaganju od sredstava jeste to da svoju ekonomsku politiku usmere na faktor lokacija, a naročito na sledeće faktore: kvalifikaciju radne snage, infrastrukturu i način upravljanja i efikasno funkcionisanje tržišta rada.

U Irskoj su sve vlade odlučno primenjivale politiku podsticanja razvoja privrednih grana usmerenih na izvoz da investiraju u ovu zemlju i da u njoj proizvode. U početnoj fazi strategije za privlačenje stranih investicija, strategija je obuhvatala privlačenje širokog spektra privrednih grana, a kako je konkurentnost irske privrede rasla, vlada je postala sve probirljivija. Na nivou pojedinačnih firmi ili korporacija, vladina strategija je najčešće prihvatana zdravo za gotovo, pa su firme i kompanije prilagođavale svoj profil i utrkivale se u definisanju odgovarajućeg strateškog cilja. Bilo je ključno to što je rukovodstvo kompanije formulisalo strategiju firme koja je bila u skladu s vladinom strategijom ubrzanog razvoja.

U Irskoj, zapravo u većini malih država uključujući i balkanske, uzročno-posledične veze obično deluju u obrnutom smeru. Drugim rečima, irska Agencija za privredni razvoj (IDA) neprekidno je vrebala strane investitore u oblasti visoke tehnologije. Uslovi u zemlji često nisu bili dovoljno atraktivni da bi se najveće firme iz ove oblasti ubedile da presele svoje ogranke u Irsku. Međutim, IDA je irskoj vladi neprekidno slala podatke o potrebama takvih firmi, tako da je vlada mogla brzo da koriguje svoju ekonomsku politiku. Ova okolnost je, na primer, doprinela reformama na univerzitetima u Irskoj kojima su bila odobrena ogromna sredstva za unapređenje programa i istraživanja u oblasti elektronike i hemije, da bi se ubrzano stvarala kvalifikovana radna snaga za sektore koji privlače strane investicije. Prema tome, državna strategija Irske često je morala da se prilagodi potrebama i strategijama međunarodnih korporacija, a ne obrnuto. Izazovi koji su pred malim i otvorenim ekonomijama poput irske veoma su različiti od onih pred kojima se nalaze moćne privredne sile poput SAD, Japana, Nemačke, Francuske i Velike Britanije.

ŠTA SA SIROMAŠNIM: Siromašnim zemljama obično nedostaju sredstva da se nose s ovim teškoćama u razvoju. Ukoliko ostanu prepuštene same sebi, postoji opasnost da još dublje zagaze u ekonomsku krizu i bedu, usled čega mogu nastati pogubne posledice i po okolinu. Prema tome, beda i borba za samoopredeljenje često prave začarani krug i stvari se lako mogu oteti kontroli.

Kada se stvara strategija za investiranje u regione koji su bili zahvaćeni ratom, nije zgoreg da se razmisli o modelima strukturnih fondova koje je stvorila EU za pomoć nerazvijenim područjima. Oni su često klasifikovani u tri opšte ekonomske kategorije: pomoć za obnovu infrastrukture (putevi, telekomunikacioni sistemi); pomoć za prekvalifikaciju radne snage i pomoć za razvoj proizvodnje. Ovakvi programi daju primer kako ekonomska politika u okviru EU-a sve više obuhvata mere koje su usredsređene ne na pojedinačne države, već na regione koji su u potpunosti integrisani u ekonomske tokove Unije. Strukturni fondovi su i nastali zbog neuspeha mera u prošlosti. Danas više niko ne veruje u mere koje su dirigovane iz jednog centra.

Čuveni ekonomista Pol Krugman opisao je probleme s kojima će se male evropske zemlje sve češće susretati u budućnosti. On, na primer, smatra da će iza privrednog oporavka stajati grupisanje sektora po sličnosti, a koji ima snažnu specijalističku podršku na lokalnom nivou. Ova koncentracija određenih sektora otvaraće nova radna mesta za radnu snagu koja ima odgovarajuću kvalifikaciju za razvoj i podršku datog sektora. Zato je investiranje u ljudski kapital i resurse ključno u ovom stadijumu. Razvoj novih sektora odraziće se u drugoj fazi povoljno na tradicionalne sektore, kao što su prehrambena ili tekstilna industrija. Za to su neophodne obnova i izgradnja odgovarajuće infrastrukture. I konačno, neophodno je objasniti u socijalnom dijalogu da će gubitnikâ u ovakvoj razvojnoj strategiji biti mnogo manje nego ako se nastavi po starom.

Ovakve mere su se ranije pokazale kao veoma delotvorne u razvoju siromašnijih regija EU-a. Uskoro će biti primenjene u zemljama koje se sledeće godine priključuju Uniji i sigurno će ubrzati razvoj ekonomije ovih zemalja. Ne postoji nijedan razlog da pomoć po ugledu na strukturne fodnove EU-a ne bude delotvorna i za ekonomije zemalja Zapadnog Balkana. A ako im ta pomoć za sada još nije na raspolaganju, nema razloga da ne počne priprema ovih zemalja za dan kada će im biti odobrena. U ovom delu strateškog planiranja svaka inicijativa zemalja Zapadnog Balkana – pojedinačna ili regionalna – biće od velike koristi. Stvaranje ovakve strategije malo će ih koštati, a može brže uticati na EU da počne da deluje.