Događaji u poslednjih nedelju dana pokazuju koliko brzo može da se promeni situacija na Bliskom istoku. Od jednog u nizu konflikata u Gazi koji je imao pre svega lokalni karakter, sa raketnim napadima Hezbolaha na severni deo Izraela i otmice dvojice i ubistva osmorice vojnika 12. jula, situacija je za samo nekoliko časova prerasla u ozbiljan regionalni sukob sa opasnošću od dalje eskalacije.
Od tada, obe strane samo pojačavaju dejstva. Hezbolah svakodnevno ispaljuje oko 100 raketa na teritoriju Izraela, tako da oko 200.000 ljudi u ovoj zemlji svaku noć u poslednjih nedelju dana provodi u skloništima. Bombardovano je gotovo sve u oblasti od oko 40 kilometara od libansko-izraelske granice (jer rakete koje poseduje Hezbolah imaju toliki domet), uključujući i lučki grad Haifu, sa oko 250.000 stanovnika.
BLOKADA: Sa svoje strane, Izrael je izuzetno brzo preduzeo veliku vojnu akciju, te je Liban blokiran i sa mora i iz vazduha. Izraelska avijacija svakoga dana bombarduje oblasti u kojima Hezbolah ima svoja uporišta, pre svega pojas uz zajedničku granicu sa Libanom, južne delove Bejruta, gde mahom žive šiiti, kao i dolinu Beka, gde se nalaze Hezbolahovi kampovi za obuku.
Kuća lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha sravnjena je sa zemljom, ali se on u to vreme nije nalazio u njoj. Nekoliko puta gađani su i aerodrom u Bejrutu, kao i putevi i mostovi koji vode prema Siriji, da bi se, kako tvrde u Izraelu, sprečilo odvođenje kidnapovanih vojnika iz zemlje. To je izazvalo ogromne gužve u zemlji, jer gomila turista panično napušta Liban, a povećava se i broj libanskih izbeglica koje beže iz oblasti koje mogu biti potencijalne mete izraelskih bombardovanja.
Sve češće se govori i o mogućim nestašicama hrane. Broj žrtava svakodnevno se povećava, i u prvoj nedelji sukoba poginulo je više od 200 ljudi – 180 u Libanu, 24 u Izraelu, dok je više od hiljadu povređeno. Istovremeno, nastavljaju se i sukobi u Gazi, tako da Izrael praktično ratuje na dva fronta.
Međutim, za razliku od Libana, u Gazi ima mnogo manje žrtava, tako da je od početka izraelske ofanzive 25. juna poginulo 95 osoba, od čega 60 militanata.
To je mnoge analitičare navelo na pomisao da Hamas i Hezbolah koordiniraju svoje akcije, za šta još uvek nema konkretnih dokaza. Izraelski zvaničnici izjavljuju da je njihov cilj da znatno umanje, ili sasvim unište moć Hezbolaha u južnom Libanu, i da omoguće da libanska vojska zauzme položaje na granicama koje sada drži Hezbolah. „Odlučili smo da stavimo tačku na ovu priču i da promenimo pravila igre u kojoj teroristička organizacija, koja je deo libanske vlade, može da gurne čitav region u haos“, izjavio je Isak Hercog, člani izraelskog bezbednosnog kabineta.
POČETAK NOVOG KONFLIKTA: U razgovoru sa Generalnim sekretarom UN-a Kofijem Ananom, sličnu izjavu koja poziva na razoružanje Hezbolaha dao je i izraelski premijer Ehud Olmert – Izrael neće prekinuti svoje akcije dok ne obezbedi primenu Rezolucije 1559. SB UN-a.
Na odgovor nije moralo dugo da se čeka. Hasan Nasralah, koji je izbegao bombardovanje svoje kuće, gde je istovremeno bio i glavni štab Hezbolaha, besno je izjavio na konferenciji za novinare: „Cionisti, tražili ste otvoreni rat i imaćete ga. Želeli ste da vaša vlada promeni pravila igre? Ona su se promenila. Sad znate protiv koga se borite. Protiv sinova Muhameda i Alija.“
S obzirom na najavljene ciljeve, mnogi eksperti za Bliski istok najavljuju da je ovo početak novog konflikta, koji može trajati mesecima. Gaj Bekor, izraelski analitičar, smatra da „Izrael ne ide na to da se sporazume sa Hezbolahom, već da ga pobedi“.
U tom slučaju, za borbu protiv organizacije poput Hezbolaha, koja ima veliko uporište u Libanu, potrebno je organizovati i akcije kopnenih snaga, koje se već najavljuju. U ponedeljak uveče jedna manja jedinica izraelskih kopnenih snaga ušla je u južni Liban i napala baze Hezbolaha na granici.
U takvoj situaciji, glavne nade polažu se u međunarodnu diplomatiju, koja je do sada zatajila. Praktično nijedna ozbiljna inicijativa još nije preduzeta. SAD su prošle nedelje prvi put posle dve godine uložile veto na Rezoluciju Saveta bezbednosti koja je tražila osudu Izraela zbog napada na Liban. Predsednik SAD Džordž Buš rekao je da Izrael ima pravo da se brani, ali da bi morao da vodi računa o civilima, a slično se moglo čuti i od državnog sekretara Kondolize Rajs, koja je najavila posetu regionu „za nekoliko dana“.
KO POTPOMAŽE: SAD su optužile Siriju i Iran da pomažu akcije Hezbolaha. „Vidite, ukoliko želite da zaustavite Hezbolah, morate da pritisnete Siriju da ona pritisne njega“, izjavio je Džordž Buš na samitu G8 u Rusiji. Takve izjave američkih lidera praktično su shvaćene kao davanje zelenog svetla Izraelu da se obračuna sa militantima. Britanski premijer Toni Bler je zajedno sa Kofijem Ananom pozvao na formiranje novih snaga UN-a, koje bi bile raspoređene na granici. Rasprava u Savetu bezbednosti o eskalaciji nasilja na Bliskom istoku očekuje se tek krajem nedelje.
Sa samita grupe G8, koji je praktično bio zasenjen bliskoistočnim događajima, došlo je samo blago saopštenje u kome se Hamas i Hezbolah pozivaju da oslobode zarobljene izraelske vojnike, a Izrael na suzdržanost u Libanu i povlačenje iz Gaze. Poslednjih dana često se može čuti i o mogućoj izraelskoj akciji u Siriji, što zvaničnici ove zemlje za sada odbijaju, kao i pretnje Sirije i Irana da će oštro odgovoriti ukoliko se to desi.
Granica sa Libanom već decenijama predstavlja veliki bezbednosni problem za Izrael. Sedamdesetih godina prošlog veka tu su se nalazili kampovi Arafatove Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) iz kojih su vršeni napadi na Izrael. Od 1982. do sada ova granica predstavlja jedno od glavnih uporišta Hezbolaha. Izrael je u dva navrata okupirao delove uz granicu. Prvi put je ušao u Liban 1976, da bi se vratio 1982. na inicijativu tadašnjeg ministra odbrane Arijela Šarona. Povukao se 2000. godine i zaključio mir sa Libanom.
Ipak, povremene čarke sa Hezbolahom nikada nisu prestale. Na libansko-izraelskoj granici bile su stacionirane i trupe UN-a, a tu se stalno nalaze i libanske pogranične snage, ali ni jedni ni drugi do sada nisu uspeli da spreče povremena raketiranja Izraela, koja je Hezbolah vršio, niti da ga razoružaju.
U Libanu Hezbolah praktično funkcioniše kao država u državi, sa sopstvenim oružanim snagama i kampovima za obuku, u koje ne zalaze ni zvanična libanska vojska ni milicija. Najveću podršku dobija iz Irana i Sirije, odakle stižu novac i oružje.
LOKALNA DIMENZIJA: U zemlji duboko podeljenoj po religioznim linijama, u kojoj postoji tanan mir i ravnoteža između njih, svaki unutrašnji konflikt može dovesti do građanskog rata. Zbog takve šarolikosti, gotovo svaki bliskoistočni sukob imao je u Libanu i svoju lokalnu dimenziju. Dosad je pokretano nekoliko inicijativa za razoružavanje Hezbolaha, ali nijedna od njih maltene nije ni počela da se primenjuje. Poslednji u nizu pokušaja je donošenje Rezolucije 1559. SB UN-a, na inicijativu SAD i Francuske, krajem 2004. Posle ubistva libanskog premijera Rafika Haririja u martu 2005, koji se protivio daljem prisustvu sirijske vojske na teritoriji Libana, Sirija je bila primorana da se povuče. Ipak, njen uticaj na Hezbolah i dalje postoji. Ova militantna organizacija pokazala je svoju snagu još u jeku libanskih demonstracija protiv sirijskog vojnog prisustva u toj zemlji. Tada je u jednom danu na „kontramiting“ (u znak podrške Siriji) izašlo gotovo milion ljudi.
Hezbolah uživa podršku libanskih šiita, najbrojnije pojedinačne grupacije u zemlji. Prema ocenama analitičara, njegove vojne snage duž granice sa Izraelom snažnije su od vladinih trupa na istoj teritoriji. Čak i ukoliko bi libanska vlada odlučila da ga razoruža uz upotrebu vojne sile, to nikako ne bi mogla da učini bez ogromnog rizika po izbijanje novog građanskog rata, i rizika podele vojske po sektaškim linijama.
S druge strane, nije u stanju ni da ga kontroliše. Posle napada na izraelsku pograničnu patrolu, koji je i isprovocirao sukob, Ehud Olmert je izjavio da to „nije teroristički akt, već bezrazložni napad jedne suverene države na Izrael. Vlada Libana, čiji je i Hezbolah deo, pokušava da poremeti stabilnost regiona“.
Fuad Sinora, premijer Libana, mogao je samo da odgovori da „libanska vlada nije bila svesna, niti preuzima odgovornost, niti opravdava ono što se dogodilo na južnoj granici zemlje“.
I javno mnjenje u Libanu podeljeno je oko Hezbolahovih akcija, takođe po sektaškim linijama. Iako su svi kivni zbog izraelskih bombardovanja, postoje ozbiljne podele kada je reč o opravdanosti Hezbolahovih napada, kojima je doveo u opasnost čitavu zemlju. Za prosečnog stanovnika Libana svaki dan je ponovno podsećanje na krvavi građanski rat, završen pre 15 godina. Neizvesnost se iz dana u dan povećava, a izlaz iz najnovije bliskoistočne krize se ne nazire.
Razmimoilaženje članica G8 oko krize na Bliskom istoku na samitu u Sankt Peterburgu bilo je više nego uočljivo. Dok je domaćin samita, ruski predsednik Vladimir Putin smatrao da između stavova lidera G8 nije bilo velikih razlika povodom krize na izraelsko-libanskoj granici, Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija podržale su pravo na odbranu Izraela, a francuski predsednik Širak otvoreno je kritikovao akcije Izraela. Za vreme samita, kako prenose mediji, Buš nije pripazio na to da mikrofoni nisu isključeni pa su novinari čuli kako američki predsednik prenosi britanskom premjeru Bleru da „treba učiniti sve kako bi Sirija naterala Hezbolah da zaustavi to sranje i problem će biti rešen“. Samitu je prisustvovao i generalni sekretar UN-a Kofi Anan, a pokrenuta je inicijativa kako bi se zahtev za slanje mirotvoraca u najbliže vreme našao pred Savetom Bezbednosti. Za samit G8 u Peterburgu iranska kriza bila je neka vrsta tabua zbog, kako tvrde analitičari, različitih stavova domaćina samita Rusije i Sjedinjenih Američkih Država.
