Vladimir Vladimirovič Putin je sa suzama u očima proslavio pobedu u trci za treći predsednički mandat u Rusiji, na Manježnom trgu u Moskvi na kome se 4. marta okupilo više od 100.000 ljudi. Putinov sekretar za medije Dmitrij Peskov, objasnio je kasnije da su Putinu suze potekle zato što je te večeri na Manježnoj duvao jak vetar. Malo ko od izveštača veruje u tezu sekretara, mada ona protivureči njihovim sopstvenim opisima Putina kao pukovnika KGB-a čija je treća pobeda bila unapred osigurana.
Za Putina je 4. marta glasalo 63,60 odsto birača, lider KPRF-a Genadij Zjuganov osvojio je 17,18 odsto, lider LDPR-a Vladimir Žirinovski – 6,22, milijarder Mihail Prohorov – 7,98, a lider Pravedne Rusije Sergej Mironov – 3,85 odsto birača.
Za Putina je glasalo 45.602.075 birača, što je za deset odsto manje od broja glasova koje je osvojio 2004. godine (49.565.238), a više od njegovih rezultata iz 2000. godine (39.740.467). Putinov glavni izazivač, komunista Genadij Zjuganov, izgubio je tokom protekle decenije gotovo polovinu biračkog tela (2000. godine 21.928.468 glasova, a 2012. ukupno 12.318.353).
Kada je Putin objavio pobedu, drugi na listi, Genadij Zjuganov, izjavio je da izbore na kojima je upravo učestvovao ne priznaje zbog neravnopravnih uslova, zato što je Putin koristio dve trećine raspoloživog vremena na televizijama, a nije učestvovao ni u TV debatama sa konkurentima.
MIŠA ŽIRAFA: Sutradan je Zjuganov otkrio da je ljut i zbog uzdizanja Prohorova, za koga je tvrdio da se pojavljivao na televiziji 20 odsto više od ostalih kandidata, da je tokom predizborne kampanje upravo on služio kao model uspeha, što je, po Zjuganovu, nemoralnije nego sve Putinove poruke zajedno.
Neki ruski analitičari ukazuju na paradoks da je birače komuniste Zjuganova odvukao baš Prohorov, zvani Miša Žirafa, kralj nikla, vlasnik NBA košarkaškog kluba Nju Džerzi nets, 32. po bogatstvu na listi magazina „Forbs“ za 2011, čija se imovina procenjuje na 18 milijardi dolara. Svoj lični najbolji domaći rezultat (19,14 odsto glasova) ostvario je u Moskvi. Dobio je inače većinu glasova Rusa koji su glasali u Vašingtonu i Velikoj Britaniji (2186. glasova, 57,86 odsto). Neki od prozapadnih opozicionara izjavljivali su da će rezultat pobede Putina u prvom krugu biti – uvećanje broja stanovnika „ruske opštine“ u Londonu, što asocira na odbeglog multimilijardera Borisa Berezovskog, koji iz Londona vodi oštru kampanju protiv Putina.
I MENE SLIKAJU: Grupa lidera i sistemske i vansistemske opozicije je u rezidenciji „Gorki“, 20. februara, razgovarala, po sistemu „ko u klin, ko u ploču“, sa aktuelnim predsednikom Medvedevim, o neravnopravnosti, a ovaj je rekao da će – ako se bude kandidovao na sledećim predsedničkim izborima – sa zadovoljstvom učestvovati u debati s oponentima…
Na primedbu KPRF-a i LDPR-a o neravnopravnom predstavljanju predsednik Medvedev je rekao da je „prisustvo Vladimira Putina u etru prirodno zato što on ispunjava svoje funkcionerske obaveze“: „Vot ja prezident, menjna pokazivajut každij denj.“ Pa dodao: „Postanite predsednici, i vas će prikazivati na TV-u.“ Ruku na srce, ako bi premijer bio Zjuganov, Mironov ili Žirinovski, verujte, prikazivali bi ih ne manje od Putina i oni se ne bi uzbuđivali zbog toga“, izjavio je za list „Izvestija“ Igor Vladimirovič Lebedev, zamenik predsednika Dume, član LDPR-a, sin Vladimira Žirinovskog.
Na Putinovu inicijativu, na 300.000 biračkih mesta su radi kontrole postavljene veb-kamere, što je koštalo 13 milijardi rubalja, tako da je sam čin glasanja bilo moguće pratiti onlajn. To nije bilo dovoljno da se popravi politički imidž u zapadnim medijima, koji su svoje izveštaje bazirali na onome što su govorili NVO aktivisti i učesnici mitinga „Za poštene izbore“ u decembru prošle godine povodom parlamentarnih izbora.
Vanparlamentarna opozicija je naročito ukazivala na takozvano „karusel glasanje“ (ista lica glasaju na više biračkih mesta). Po tvrđenju CIK-aq, većina od 400 prigovora bila je bez osnova – sumnjičili su radnike sa pojedinih gradilišta u Moskvi koji su do biračkih mesta stizali autobusima svojih firmi.
Ruski NVO Golos, koji se bavi izbornim procedurama, a finansira ga USAID, objavio je da izbori nisu bili fer i pošteni zbog mešanja države u izborni proces.
Posmatrači OEBS-a ocenili su u ponedeljak, 5. februara, da na predsedničkim izborima u Rusiji nisu obezbeđeni jednaki uslovi za sve kandidate, već da su bili vidljivo prilagođeni jednom kandidatu, Putinu. Šefica Kancelarije za demokratske institucije i prava čoveka OEBS-a Hajdi Taljvini naglasila je da prvi korak treba da bude pažljivo ispitivanje svih prigovora. Iz Brisela (Ketrin Ešton) i iz Vašingtona i Pariza došle su slične reakcije.
Putin je 6. marta posetio Situacioni centar „Izbori 2012“ na Pravnoj akademiji u Moskvi i izjavio da je narušavanja izborne procedure, prirodno, bilo – a da sve prigovore treba ispitati. Objašnjavali su mu da sve proveravaju, ali da se mnogi prigovori pokazuju neosnovanim. Kažu da su neki prigovori predstavnika Zjuganovljeve KPRF stigli tek po objavljivanju rezultata i da protivureče izjavama istih predstavnika u toku izbornog procesa da je sve u redu.
DVA ŠLAGVORTA: Iz ocena ruskih izbora proizilazi zapravo da se glavni prigovor odnosi na političku dominaciju Vladimira Putina. „Njujork tajms“ citira bivšeg hrvatskog ministra spoljnih poslova Tonina Piculu: „Poenta izbora je da njihov rezultat bude neizvestan. To nije slučaj u Rusiji.“
Od Zapada favorizovani slabi Jeljcin je 1996. osvojio 36 odsto glasova, a 2012. je sa Zapada satanizovani Putin dobio dvostruko više. Kako piše nemački nedeljnik „Špigel“, Jeljcin je 1996. kao izbornu lozinku koristio opasnost od povratka komunista, a Putin – opasnost od destabilizacije Rusije od strane plaćenih provokatora. Izgleda da su oni koji su sa zapada vodili kampanju za izbornu delegitimizaciju Putina zapravo pomogli njegovu kampanju.
Putin je optuživao vanparlamentarni deo opozicije da je spreman da izbore proglasi neregularnim i da će pokušati da destabilizuje zemlju, da organizuje narandžastu revoluciju u Moskvi, kao u januaru 2005. na Majdanu u Kijevu, posle sumnjivih fifti-fifti izbora u Ukrajini.
Na postizbornom mitingu opozicije „Za poštene izbore“ održanom u ponedeljak 5. marta po podne na Puškinovom trgu u Moskvi, na koji je, prema proceni organizatora, došlo oko 20.000 ljudi, a po proceni policije 14.000, jedan od lidera nesistemske opozicije i osnivač antikorupcionog internet-projekta „Rospil“ Aleksej Navaljni počinje govor frazom „Teži od večeri bio je dan!“, ali priziva okupljene da se ne razočaraju: „Šta ste drugo očekivali?“
Tokom ove kampanje, pored multimilijardera Mihaila Dmitrijeviča Prohorova favorit zapadnih medija bio je Aleksej Anatoljevič Navaljni, 35-godišnji advokat, ekonomista, invest-aktivista, zaštitnik prava malih akcionara, bloger i organizator demonstracija protiv Putina, koga je agencija Rojters nazivala „avangardom nove internet generacije“, koji je, inače, isključen iz Gajdarovog „Jabloka“ zbog nacionalizma.
Nakon govora Grigorija Javlinskog, Garija Kasparova i drugih, većina se mirno razilazi uz najavu da će se okupiti opet 10. marta. Jedna grupa bezuspešno pokušava da napravi živi lanac oko Kremlja. Mihail Gorbačov je u komentaru u svom listu Novaja gazeta najavio da će učestvovati u tom protestu, ali je zamolio da ne bude šatora i provokacija. Jedna grupa pristalica „Levog fronta“ ostaje na trgu i poručuje da je to „trajni razgovor deputata sa biračima“, odnosno da neće otići dok Putin ne ode s vlasti. Policija ne dozvoljava da demonstranti od tog trga prave „Majdan“ u Moskvi i u gužvi koja nastaje hapsi 250 ljudi, među njima i nacionalistu-boljševika pisca Edvarda Limonova, Alekseja Navaljnog i lidera Levog fronta Sergeja Stanislavoviča Udaljcova.
LIBERALI, KOMUNISTI, NVO: Taj levoradikalni politički aktivista Sergej Stanislavovič Udaljcov (1977) je zanimljiv, ne samo zbog specifične biografije, već i zbog toga što njegova politička putanja preslikava zamršene puteve lutanja grupacije NVO i malih partija koja reprezentuje „sazrevajuću srednju klasu u Moskvi“. On je bio lider pokreta Avangarda crvene mladeži, dela pokreta Radnička Rusija (komunisti) Viktora Anpilova, koji je 1992–93. organizovao mitinge radi svrgavanja režima Borisa Jeljcina. Udaljcov, sada koordinator Levog fronta, 1999. je učestvovao u izborima za Dumu u izbornom bloku Staljinski blok — za SSSR. On je, inače, praunuk Ivana Dmitrieviča Udaljcova, boljševika iz 1905, po kome je nazvana jedna ulica u Moskvi. Sergej Stanislavovič je 2007. postao jedan od osnivača Sovjeta inicijativnih grupa, koji objedinjuje oko 100 ekoloških, društvenih i političkih organizacija u Moskvi, brani socijalna prava Moskovljana, vodi kampanju za direktan izbor rukovodilaca regiona u Rusiji, a vodio je i kampanju za ostavku bivšeg gradonačelnika Moskve Lužkova. Radi kao pravnik u novinama „Glasnost“, „informativnom resursu KPSS“. (Glasnost br 1-2 (392-393) 2012, stranica prva: „U susret Februarskom plenumu CK KPSS: ‘Borba partije za socijalizam posle kontrarevolucije 1991, u uslovima širenja opšte krize kapitalizma i nastupa reakcije. Strategija i taktika KPSS u savremenim uslovima.“
Kad se taj profil uporedi sa biografijom, recimo, Grigorija Aleksejeviča Javlinskog, funkcionera partije Jabloko, autora ekonomskog „Programa 500 dana“ o brzom prelasku iz komandne u tržišnu ekonomiju iz 1990, vide se velike unutrašnje razlike te grupacije koja se u zapadnim medijima (BBC, „Njujork tajms“, „LA tajms“) opisuje kao sazrevanje srednje klase u Rusiji. Javlinski, koji je kao zamenik predsednika ruske vlade pozvao Jeljcina da 3. oktobra 1993. pošalje tenkove na Beli dom, sada je istupao protiv nepravilnosti na izborima za Dumu 2011. Njegova predsednička kandidatura je posle odbijena – zato što je pri ponovnoj proveri ustanovljeno da je među 2.000.000 potpisa podrške bilo čak 25,66 odsto neverodstojnih.
Javlinski je nekada bio savetnik Borisa Nemcova koji je pričao novinarima da je Medvedev u razgovoru s opozicionarima uzgred rekao: „Svi znamo da na izborima 1996. Boris Jeljcin nije pobedio Zjuganova…“ Nemcov iz toga izvlači zaključak da ako nije bio legitiman Jeljcin, koji je uzdigao Putina, nije legitiman ni Putin. Dočekali su ga na volej: zar nije Boris Nemcov bio zamenik premijera u Jeljcinovo vreme.
Ta grupacija se s Putinom sudila zbog njegove izjave na televiziji da „Nemcov, Milov, Rižkov i komp. hoće novac i vlast, da su se devedesetih godina, zajedno s Borisom Berezovskim i sličnima, koji su se u datom momentu nalazili na mestima na kojima su zaključivani ugovori vredni mnogo milijardi, pa kada su ih odvojili od korita, oni hoće ponovo da se vrate i opet da napune svoje novčanike, a ako im se to dozvoli, oni se neće ograničiti na milijarde već, će rasprodati celu Rusiju…“ Sud je oslobodio Putina uz obrazloženje da on ta prezimena nije pominjao lično, nego kao ilustraciju jedne društvene pojave…
Lideri neregistrovanih ruskih političkih stranaka, predali su predsedniku Medvedevu spisak od 32 lica za koje traže pomilovanje među kojima i za direktora Jukosa. Ovaj je u stilu „zašto govorite demokratija, a mislite na Hodorkovskog“, u ponedeljak, 5. marta, zatražio od Kancelarije ruskog generalnog tužilaštva da ispita zakonitost i opravdanost krivičnih presuda protiv 32 lica, među kojima su i Mihail Hodorkovski (osuđen je 2003. zbog utaje poreza)…
Mekši od Putina, Medvedev je navodno obećao i olakšavanje registracije partije PARNAS. Partija narodne slobode PARNAS (Gari Kasparov i Boris Nemcov), koalicija niza društvenih organizacija, pokušala je da se registruje 2010, ali je rusko ministarstvo pravde to odbilo, saopštivši da su proverom u spiskovima njihovih članova nađene „mrtve duše“. Iz SAD i EU su verovatno zbog te partije došli protesti jer je u Rusiji otežano registrovanje opozicionih partija.
Pripadnici te grupacije su na izborima za Dumu i na predsedničkim izborima vodili kampanju „Glasaj protiv svih!“, mada izgleda da su ipak glasali za Prohorova, koji im se i obratio na postizbornom protestnom mitingu 5. marta.
KONKURS ZA KREMLJOLOGA: Od decembra 2011. do sredine februara, zapadni kremljolozi, često Rusi emigranti, objašnjavali su da je Putin „rokirovkom s Medvedevom“ izgubio inteligenciju, da dolazi kraj „suverene demokratije bivšeg špijuna KGB“. Citirali su rusku izreku „ljod tronulsja“, o ledu koji puca ispod nogu bivšeg pukovnika KGB-a.
Mihail Hodorkovski, vlasnik Jukosa, iz zatvoru u Kareliji, piše na primer za „Njujork tajms“ 26. februara („What Is at Stake in the Russian Election?“) da će primoravanje Putina da ide u drugi krug naterati Rusiju da „krene putem pozitivnih promena“ i poziva zapadne zemlje da ne „igraju po ritmu zvižduka gasovoda“, već da glasno zahtevaju reforme u Rusiji.
Endrju Vajs, koji je radio u administraciji Bila Klintona, direktor RAND centra za Rusiju i Evroaziju piše pak u „Vašington postu“, 2. marta, o pet mitova o Vladimiru Putinu: 1) da će on postati „poniženi predsednik“, 2) da će koristiti prirodne resurse Rusije kao oružje; 3) da hoće da ponovo ustanovi SSSR; 4) da njegov izbor predstavlja udar na demokratske snage; 5) da će njegov antiamerikanizam zablokirati odnose sa SAD. U predvečerje Putinove pobede taj autor naglašava: ako ga izaberu, moramo s njim raditi na sprečavanju širenja nuklearnog oružja, antiterorizmu, opasnim situacijama u Pakistanu i klimavim globalnim ekonomijama…
Mark Adomanis, bloger koji piše za magazin „Forbs“, zapazio je da su ruski izbori predstavljali i „takmičenje za mesto najgoreg u svetu analitičara ruskih prilika“. On je kandidovao Leona Arona direktora Ruskih studija u Američkom preduzetničkom institutu (American Enterprise Institute), koji je u decembru za magazin „Forin polisi“ pisao članak pod naslovom „Putin je već mrtav“. „Izveštaji o smrti Medveda su ozbiljno preuveličani…“, zaključio je.
NAŠI, IZ SARATOVA: Da bi parirali najavljenim akcijama opozicije proputinske organizacije „Mlada garda Jedinstvene Rusije“,“ Lokalni „,“Novi ljudi“, i “ Mlada Rusija „, u nedelju i ponedeljak su održali nekoliko pobedničkih skupova. Izveštač „Njujork tajmsa“ javio je da na ulici nisu bili Moskovljani, već ljudi dovedeni iz Saratova. Tako nešto tvrdi i komunistička „Glasnost“ i Gorbačovljeva „Novaja gazeta“.
Izgleda da je to uobičajeno opoziciono preterivanje. Putin, koji je nadmoćno pobedio u svim oblastima, jeste u Moskvi dobio podršku manje od polovine (48,73 odsto u gradu, što je za 16,6 odsto manje od ukupnog relativnog rezultata), ali je nadmoćno prvi bio i u prestonici gde je sakupio dva puta više glasova od favorita zapadne štampe i nesistemske opozicije Mihaila Dmitrijeviča Prohorova.
Ukupno je u Moskvi 4. i 5. marta održano 20 različitih skupova. Jedni su vikali, a drugi pevali, dok su se komentatori izvlačili dosetkama da jeste da izbori nisu bili fer jer je pobedio Putin, ali da je on ipak osvojio ubedljivu većinu, pa i ako mu se oduzme sumnjivih deset odsto glasova, opet je to više od 50 odsto. Atmosfera nije bila bez konflikata, ali je u Moskvi, doduše punoj milicije, više svedočila o postizbornom smirivanju emocija, nego o najavljivanoj erupciji postizbornih protesta u Rusiji.
Protiv izbornih nepravilnosti već su 4. marta na biračkom mestu broj 2079 u Akademiji nauka, na kome je glasao Putin, pred TV kamerama protestovale „gole Ukrajinke“, grupa žena koja se raznim povodima obnažuje u znak protesta. Uhapšene su. Sudija moskovskog Gagarinskogo rejona osudio je članicu grupe FEMEN Irinu Fominu zbog nepristojnog ponašanja („melkoje huliganstvo„) na pet dana zatvora, Anu Deda – na deset, a Oksanu Šačko na 12. Prema saopštenju ruskog ministarstva spoljnih poslova Federalna migraciona služba Rusije priprema materijal radi donošenja rešenja kojim će uhapšene Ukrajinke biti proglašene nepoželjnim i proterane iz Rusije.
OEBS i posmatrači EU zameraju što nije bilo izborne neizvesnosti i što je kandidovanje za predsedničku trku otežano. Po ruskom izbornom zakonu, kandidata za dužnost predsednika Rusije čiji mandat traje šest godina, može predložiti registrovana politička partija, ili se on može sam kandidovati, ako sakupi pisanu podršku 500 ljudi. Za potvrdu kandidature potom treba da se sakupi najmanje dva miliona potpisa birača, ali ni u jednom od 83 subjekta Ruske Federacije ne može da se sakupi više od 50.000 potpisa. Kandidati popularni, recimo, u Petrogradu ili Moskvi su tom odredbom primorani da dobiju podršku u ruskoj „glubinki“ (provinciji).
Osim pet kandidata koji su učestvovali na predsedničkim izborima, još deset je bezuspešno pokušalo da se kandiduje, uglavnom zato što nisu sakupili podršku dovoljnog broja birača ili mrtvih duša na spiskovima podrške:
Lidija Bednaja (samokandidatura);
Leonid Ivašov, general-pukovnik, bivši načelnik Uprave za međunarodnu saradnju u Ministarstvu odbrane Rusije;
Nikolaj Levašov, pisac, samokandidatura nije prihvaćena zato što živi u Rusiji manje od deset godina, koliki je zakonski minimum za predsednika RF;
Edvard Limonov (Savenko), pisac, lider neregistrovane partije Druga Rusija;
Dmitrij Mezencev, gubernator Irkutske oblasti;
Boris Mironov, pisac, novinar, samokandidatura mu je otkazana posle odluke Vrhovnog suda RF i apelacije da je bio autor ekstremističkih publikacija u poslednje četiri godine;
Svetlana Peunova, lider neregistrovane partije Volja;
Rinat Hamijev Zajnulovič, predsednik Narodno-patriotskog saveza Orenburja, generalni direktor OOO Zoro (firme koja se bavi zastakljivanjem balkona);
Viktor Čerepkov, lider neregistrovane partije Sloboda i narodovlastije;
Grigorij Aleksejevič Javlinski, čija je kandidatura odbijena zato što je pri ponovnoj proveri ustanovljeno da je među 2.000.000 potpisa podrške bilo čak 25,66 odsto neverodostojnih.
