Politika kao sudbina

Bil Klinton, bivši predsednik SAD, dodao je svojoj impresivnoj biografiji još jednu zanimljivu odrednicu: njegovi memoari Moj život za koje je dobio rekordno visoki honorar od deset miliona dolara već prvog dana prodaje postali su bestseler – za samo jedan dan prodato je više od 400.000 primeraka. Prvo izdanje u tiražu od milion i po knjiga već se nalazi u knjižarama širom sveta, a izdavač je naručio i drugo izdanje u tiražu od 750.000 primeraka, objavila je izdavačka kompanija Knopf Publishing Group. Analitičari su već izračunali da se samo Hari Poter prodavao brže, ali to je trka u različitim disciplinama. Klintonova autobiografija oborila je sve rekorde u non-fiction kategoriji, izjavio je CNN-u Soni Meta, predsednik Knopfa.

Poznati američki novinar Dan Rader je u jednoj od najgledanijih televizijskih emisija „60 minuta“ Klintonovu autobiografiju već uporedio sa memoarima Julisisa S. Granata kojoj su, po opštem mišljenju, najbolje štivo među zapisima ove vrste koje su ostavili predsednici SAD.

NAJBOljE GODINE: Čitaoci očigledno smatraju da je Bil Klinton vrstan pripovedač, inteligentan, obrazovan, erudita, šarmer. U izuzetno važnom vremenu okončanja hladnog rata i početka nove ere globalne međuzavisnosti u dva mandata je bio predsednik SAD.

Kad se ovom širem kontekstu doda Klintonova lična životna priča „satkana od materijala od kojeg se prave filmovi i američki snovi“, kako to Amerikanci narcisoidno vole da kažu, sasvim je razumljivo što su mnogi prenoćili pred knjižarama da bi među prvima kupili knjigu, a nekima je čak pošlo za rukom i da im se neumorni autor i lično potpiše.

Za Amerikance su godine Klintonove administracije bile među onim „najboljim godinama našega života“: najmanja stopa nezaposlenosti, najniža inflacija, stalni privredni rast, čudo na Vol Stritu…

Klinton je bio demokrata novog kova: levo od centra, osetljiv na probleme (zdravstvena zaštita, obrazovanje, zaposlenost) što najviše tište onu drugu Ameriku koja, kao i on, nije rođena sa „srebrnom kašičicom u ustima“, poput njegovog naslednika Buša juniora koji je najpre smanjio poreze najbogatijima. Za razliku od dinastije Buš, metafore svojevrsne američke aristokratije, Klinton je čak i kad je bio stanovnik Bele kuće ostao „obični Džo“: voleo je da svrati u Mekdonalds, uživao je da ćaska sa običnim ljudima i lepim ženama.

Za prosečnog Amerikanca on je ostao dobar predsednik koji je pravio greške. Kako reče jedan engleski diplomata, čovek je voleo lepe žene i to je njegov greh. Ovaj svedok vremena kaže da su hostese na jednom samitu NATO-a u Madridu bile izuzetno zgodne i da su svi muškarci bili potpuno zblanuti. Samo se Bil Klinton nije plašio da otvoreno pokaže koliko mu se devojke dopadaju.

U ovom memoarskom štivu autoportret Bila Klintona verno je odslikan i to je ono što prosečna Amerika voli: jednostavan, neumoran, jak, znatiželjan, izuzetno bistar, veliki optimista i veliki dečak koji isplivava kao pobednik i iz najvećih teškoća. Klinton piše da je u životu imao mnogo sreće: beskrajno su ga voleli majka i deda, najveća sreća su mu Hilari i Čelsi. Tu nije kraj: Bil Klinton piše da ne zna čoveka koji ima više i bolje prijatelje nego on, to je sada već legendarna družina FOB (Friends of Bill). On tvrdi da su ga do položaja predsednika SAD na svojim ramenima izneli prijatelji.

Klinton piše da je za njega život u politici bio čista radost. To se zaista vidi sa stranica ove knjige: desetogodišnji Bil Klinton kao omađijan gleda konvencije demokrata i republikanaca na prvom televizoru koji je ušao u njihovu kuću, već kao tinejdžer prati politiku, agituje za demokrate. U memoarima piše da je iznad svega voleo kampanje, voleo je da priča sa poznatima i nepoznatima, a uživao je i da vlada, da pokreće nadu i zbližava ljude.

MONIKA: Verovatno će većina čitalaca preskakati dugačke političke govore, političke debate u Arkanzasu o javnim komunalijama, pa i detaljne opise predizbornih kampanja, da bi pročitala šta bivši američki predsednik ima da kaže o ljubavnoj aferi sa Monikom Luinski. Biće sigurno razočarani Klintonovim drvenim jezikom, moralisanjem, psihologiziranjem: veza je bila, kaže on, „budalasta i nemoralna“, „upustio sam se u nedozvoljene intimne kontakte sa Monikom Luinski, ti kontakti su bili moralno pogrešni, ali nisu obuhvatali i seksualne odnose, kako ja razumem definiciju tog pojma, kako ju je postavio sudija…“. Klinton na više mesta kaže da je „grešio“, da duboko žali što je naneo bol porodici, prijateljima, saradnicima, kabinetu, Moniki Luinski i njenoj prodici, američkom narodu i sve moli za oproštaj. Opširno opisuje kako je tražio stručnu pomoć da bi spasao brak i porodicu. Uz božju pomoć, ali i veliku pomoć Hilari koja je pokazala hrabrost, uspeli su da spasu porodicu i ostanu jedno drugom najbolji prijatelji, tvrdi Klinton. Ujedinila ih je, kaže on, i borba protiv američke krajnje desnice koja je i lansirala sve one priče o njegovim ljubavnim eskapadama. U moru opisa „gigantske borbe protiv samodestrukcije“, griže savesti, analiziranja teškog detinjstva u kome je očuh alkoholičar zlostavljao majku, što je sasvim sigurno ostavilo traga i na njegovoj psihi, pa je eto, kasnije vodio paralelan život, iskrsava detalj, kako u vreme afere Luinski, porodične i nacionalne drame bez presedana, Klinton spava na starom kauču u dnevnoj sobi.

U svojoj autobiografiji Klinton se, kao uostalom i njegova supruga Hilari u svom životopisu Živa istorija, veoma bavi američkom desnicom. Ne bez razloga: ovaj segment američkog establišmenta svim silama se trudio da umanji i njega i njegovo predsednikovanje. Na kraju krajeva, oni su izgubili, Klinton je glatko pobedio u trci za Belu kuću i po drugi put, svemu uprkos.

I dok publika još tretira 57-godišnjeg Klintona kao svojevrsnu pop-zvezdu, neki ugledni kritičari ne kriju da su veoma razočarani Klintonovim memoarima.

Tako, na primer, Mičiko Kakutani iz „Njujork tajmsa“ smatra da je knjiga dosadna, preopširna (975 strana!), samodopadljiva, papazjanija svega i svačega: političkih govora, zabeleški, dokumenata iz predsedničke arhive, sećanja iz detinjstva i mladosti, ispovedanja…

„Njujork tajms“ ocenjuje da je knjiga ogledalo Klintonovog predsednikovanja: nedostatak discipline i fokusa dovela je do proćerdavanja velikih očekivanja i sjajnih prilika.

Klintonovi poštovaoci tvrde upravo suprotno: knjiga nije ni predugačka, a još je manje dosadna: bio je predsednik u dva mandata i sasvim je normalno da su uzbudljivi događaji koji su se smenjivali na svetskoj pozornici, od Bliskog istoka do Rusije, Irske, Balkana, a u kojima je Klinton bio nezaobilazna figura, diktirali obim i dramaturgiju knjige, pa se, na primer, na samo jednoj jedinoj stranici mogu naći Klintonove opaske o susretu Miloševića i Holbruka, japanskom premijeru Hašimotu, Moniki Luinski, venčanju Nelsona Mandele sa Grasom Mašel, susretu sa poglavicama američkih Indijanaca, napadu na američku ambasadu u Keniji i Tanzaniji…

ISTORIJA: Među najzanimljivijim delovima svakako su stranice o Klintonovim naporima da se postigne mir na Bliskom istoku. Na istoričarima je da utvrde koliko su osnovane Klintonove ocene da je Arafat često izgledao zbunjeno, kao da ne drži sve konce u svojim rukama.

Zanimljiv je opis rukovanja Jicaka Rabina i Jasera Arafata 13. septembra 1993. pred Belom kućom posle sklapanja mirovnog sporazuma u Oslu.

„…Rečeno mi je da Arafat namerava da se pojavi u svom prepoznatljivom kostimu: kafijeh (palestinska marama) i measlinastozelena uniforma, a da će možda za pojasom imati i revolver, kao što je često imao običaj. Štrecnuo sam se, poručio sam mu da je tu da sklopi mir, pištolj bi poslao pogrešnu poruku… Složio se da dođe nenaoružan… Onda je na red došlo pitanje da li će se Rabin i Arafat rukovati. Znao sam da to Arafat želi. Pre nego što je došao u Vašington, Rabin je rekao da će se rukovati ‘ako bude potrebno’, video sam da to nije želeo. Kada je došao u Belu kuću, ja sam to opet pomenuo. Izbegao je da obeća, rekavši da je on sahranio mnogo mladih Izraelaca zbog Arafata. Rekao sam Rabinu da, ako stvarno želi da pokaže da je za mir, moraće da se rukuje sa Arafatom, da to pokaže. Rekao sam: ‘Ceo svet će gledati, i svi će gledati da li ste se rukovali.’ Rabin je uzdahnuo i onim svojim dubokim glasom rekao: ‘Pa čovek ne sklapa mir sa prijateljima…’ Upitao sam ga: ‘Znači, uradićeš to…’ Ali, onda se skoro brecnuo na mene: ‘U redu, u redu. Ali, nema ljubljenja!’ Tradicionalni arapski pozdrav je poljubac u obraz, ali Rabin to nikako nije želeo.

Znao sam da je Arafat veliki šoumen i da će pokušati da poljubi Rabina posle rukovanja…“

Klinton detaljno opisuje kako su u Ovalnoj sobi on, Hilari, Džordž Stefanopulos, Toni Lejk i Martin Indik strpljivo uvežbavali komplikovanu diplomatsku koreografiju da ne dođe do ovog neželjenog poljupca i da obraz Jicaka Rabina ostane netaknut.

AL KAIDA: Klinton opširno piše o tome kako je bio svestan kolika opasnost preti od Bin Ladena i Al Kaide odmah posle eksplozija u američkim ambasadama u Tanzaniji i Keniji kada je ubijeno 257 ljudi, među njima i 12 Amerikanaca. Navodno su američki obaveštajci „godinama pratili Bin Ladena“. Prvo su mislili da je bogati Saudijac samo finansijer terorističkih operacija, a onda su došli do saznanja da on zapravo rukovodi „ovom vrlo sofisticiranom terorističkom organizacijom“ koja ima operativce u nekoliko zemalja, uključujući Čečeniju, Bosnu i Filipine. Posle okončanja rata u Bosni 1995, „mi smo osujetili pokušaj mudžahedina da tamo uz saradnju lokalnih vlasti uzmu stvar u svoje ruke“, piše Klinton. Zaustavljena je i zavera da sruše desetak aviona koji su sa Filipina poletali za američku Zapadnu obalu, ali „Bin Ladenova transnacionalna mreža je nastavila da raste“. Iduće godine CIA je formirala poseban ogranak koji se bavio samo Bin Ladenom i njegovom mrežom. Američka vlada je uspela da natera Sudan da protera Bin Ladena koji je raširenih ruku dočekan u Avganistanu. Klinton piše da su CIA i FBI otkrili da Al Kaida namerava da napadne američku ambasadu u Tirani. I to je osujećeno. Klinton tvrdi da je u ovoj fazi rata protiv teorizma neprijatelj mislio da je Amerika ranjiva „jer ćemo biti ometeni zbog kontroverzi oko mog privatnog ponašanja“. Klinton naglašava kako se pre američkog napada na Avganistan njegov tim brinuo da li će on zbog svedočenja pred velikom porotom odustati od napada ili će, ako naredi napad, biti optužen da se odlučio na ovaj korak da bi pažnju javnosti skrenuo sa afere Luinski. Klinton piše da je saradnicima poručio da je njihova dužnost da mu daju savete o nacionalnoj bezbednosti: ako kažu da rakete krenu u napad, on će to učiniti, a svoje lične probleme će sam rešavati.

U ovim memoarima nema dublje analize o uspešnosti američke borbe protiv terorizma. Klinton tvrdi da je predsedniku Bušu na rastanku rekao da je Al Kaida najveća pretnja Americi.

Neki će veliko interesovanje za Klintonovu knjigu tumačiti i svojevrsnom nostalgijom za nekim, sada se čini, davnim godinama, kada je svet izgledao bolji, kada je Amerika imala nevinije lice. Sve one drame na Kapitolu, saslušanja i ispovesti o gresima, seksu i nekretninama, sada deluju tako bezazleno, pa i smešno, kada se uporede s onim što je došlo posle: Buš, „preventivni rat“, oružje za masovno uništenje, razorena zemlja i žrtve na sve strane…