Polarni ekspres u Teksasu

Sredovečna Eteneš Merš i sedmogodišnja devojčica Rakeb Šelemu umrle su od trovanja ugljenmonoksidom kada su u automobilu sa uključenim motorom u kućnoj garaži u ulici La Roše u Hjustonu pokušavale da se zagreju i da napune baterije svojih telefona.

U Hjustonu su muškarac i žena, oboje sedamdesetogodišnjaci, stradali u požaru u svojoj kući. Vatra nije mogla da bude ugašena pošto nije bilo vode zbog smrznutih hidrofora. Broj smrtnih slučajeva zbog hladnoće samo na području Hjustona popeo se na 30.

Te ljudske drame govore o energetskom kolapsu koji je „Polarni ekspres“ izazvao kada je sredinom februara prohujao čak tamo južno do Hjustona i gotovo četiri miliona ljudi zbog hladnoće ostalo bez električne energije u Teksasu, koga zbog naftne industrije nazivaju „Saudijskom Arabijom SAD“. Pucale su cevi za dovod vode. Nije bilo grejanja. Pojedini gradovi u Teksasu upozoravali su da bi, ako se situacija pogorša, moglo prestati napajanje bolnica i vatrogasnih službi. Izvršna direktorka „Ostin enerdžija“ Džeki Sardžent opominjala je da bi se u slučaju raspada sistema oporavak mogao odužiti nedeljama ili čak mesecima.

ZELENA KONTROVERZA

U vreme kada je novi predsednik Džo Bajden „vratio“ SAD u Pariski klimatski sporazum, iz koga ih je njegov prethodnik „izveo“, „Polarni ekspres“ je u Teksasu raspirio stare rasprave. Guverner Teksasa Greg Abot se na TV Foks žalio: „Ovo pokazuje kako bi Zeleni novi dil bio smrtonosan za Sjedinjene Američke Države. Naš vetar i naša solarna energija su se isključili, a zajedno su činili više od 10 posto naše električne mreže, što je Teksas dovelo u situaciju da mu nedostaje energije“.

Posle informacija da je isključena gotovo polovina vetrogeneratora u Teksasu, kongresmen Dan Kranšav je tvitovao: „To se dešava kada primorate električnu mrežu da zavisi od nepostojanog vetra kao izvora energije“. Jedan političar je elektrane na vetar čije su se elise zaledile nazvao „podlim i beskorisnim spomenicima predsedniku Obami“.

VETAR I GAS

Pokazalo se, međutim, da su zbog problema sa obnovljivim izvorima energije električne mreže u Teksasu izgubile 16 gigavata kapaciteta, a da su problemi sa tradicionalnim izvorima – gas, ugalj i nuklearna energija – doveli do gubitka od 30 gigavata.

Elektrane na gas, koje su u januaru proizvodile 35 odsto energije su, pošto ne drže rezerve, ispadale su zato što su se zaledile pumpe koje šalju gas do njih, a i u bušotinama škriljaca došlo je do zamrzavanja, pišu „Njujork tajms“ i „USA tudej“.

U nuklearnoj elektrani na jugu Teksasa jedan od reaktora je isključen zato što sistem za merenje pritiska vode za hlađenje reaktora zbog mraza nije bio u funkciji, što je lokalnoj mreži oduzelo kapacitet od 1,35 gigavata. Radi uštede električne energije, zatvorena je rafinerija nafte u Port Arturu.

TEKSAŠKI SEPARATIZAM

Krizu je pojačavalo i to što su električne mreže u Teksasu potpuno izolovane od ostatka SAD, zbog čega ova država nije mogla da pozove susedne države u pomoć.

Kako piše „Teksas tribjun“ iz Ostina, odvajanje teksaške mreže od ostatka zemlje vodi poreklo od malih elektrana koje su u decenijama nakon što je Tomas Edison 1882. uključio prvu elektranu u zemlji na Menhetnu, nicale širom Teksasa donoseći električnu svetlost u gradove. Kasnije, naročito tokom Prvog svetskog rata, počele su da se povezuju.

Te veze i prateća prenosna mreža dodatno su se proširile tokom Drugog svetskog rata kada se nekoliko preduzeća udružilo da bi formiralo međusobno povezani sistem, što im je omogućilo da se povežu sa velikim branama duž reka Teksasa. Samopouzdanje je bilo veliko zato što Teksas ima značajne sopstvene resurse uglja, prirodnog gasa i nafte za pogon elektrana.

Predsednik Franklin D. Ruzvelt je 1935. godine potpisao Federalni zakon o električnoj energiji, koji je zadužio Saveznu komisiju za energiju da nadgleda međudržavnu prodaju električne energije. U „Državi usamljene zvezde“, nazvane tako po jednoj zvezdi na zastavi Teksasa, prioritet je, međutim, bio da ostane izvan dometa federalnih regulatora. „Sloboda od federalnih propisa bila je negovani cilj – tim više što Teksas nije imao regulativu sve do 1970-ih“, piše Ričard Kudahi u članku iz 1995. godine „Druga bitka za Alamo: ponoćna veza“.

(NE)MOĆ REGULATORA

Deo krivice mediji prebacuju na ERCOT – Teksaški savet za električnu pouzdanost koji upravlja protokom energije do potrošača, a čija su ovlašćenja donekle ograničena. Godine 2011, nakon što je zamrzavanje prouzrokovalo prekide u radu, ta agencija je u jednom izveštaju na 357 stranica preporučila mere za predupređenje drastičnijih poremećaja u snabdevanju u slučaju vremenskih nepogoda. O tome piše list „Hjuston kronikl“ postavljajući pitanje zašto proizvođači energije i regulatori nisu učinili više kako bi se pripremili za slične ledene šokove, koji nisu izuzetak u Teksasu, u kome se održava sećanje na 12. februar 1899. kada je najniža temperatura od 23 stepena ispod nule zabeležena u mestu Tulia u okrugu Svišer, na jugu severnog, naftom bogatog regiona Panhandl. „Polarni ekspres“ je u SAD prohujao 1977, 1982, 1985. i 1989, a slična studen je bila i u januaru 2014. godine.

Takva meteorološka pojava je opisana još 1853: polarni ciklon, postojano područje velikog pritiska prečnika od oko 1000 kilometara, koji se negde na granici troposfere i stratosfere oko Severnog pola vrti u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, povremeno se destabilizuje i preko američke Velike ravnice pošalje jake struje ekstremno hladnog vazduha ka jugu Sjedinjenih Država.

Majkl Veber sa Univerziteta Teksas u Ostinu predlaže kombinaciju nadogradnji i proširenja na nacionalnom nivou (oko 10 odsto toga u Teksasu) radi adaptacija instalacija i infrastrukture na uslove ekstremne zime ili drugih nepogoda. Te adaptacije bi koštale milijarde dolara i na njima bi se radilo decenijama. Očito je preovladavalo mišljenje kako je to skuplje od šteta koje u južnim državama nanose povremeni udari „snežnog Armagedona“. Bar do sada.

Kako piše magazin „Tajm“, guverner Teksasa Greg Abot je, nakon što je zamrzavanje ostavilo bez struje milione Teksašana, zatražio od državnog zakonodavstva da naloži adaptiranje generatora za rad u zimskim uslovima. Zatražio je da se obezbedi finansiranje potrebno za osiguravanje tog prilagođavanja i modernizacije.

PLAN LEONIDA KANTOROVIČA

„ERCOT-tržištu je suđeno da propadne“, ocenio je energetičar sa Univerziteta u Hjustonu Ed Hirs, koji je sa profesorom na Univerzitetu Jejl Plomom Mekevojem još 2013. godine u magazinu „Hjuston kronikl“ pod naslovom „Teksas pati od sistema za distribuciju električne energije u sovjetskom stilu“ predviđao da će taj sistem propasti baš kao i sovjetska ekonomija.

U sovjetskoj ekonomiji primenjivan je, naime, masivan matematički model koji je kontrolisao raspodelu resursa širom države. Leonid Vitalijevič Kantorovič dobio je Nobelovu nagradu za doprinos razvoju tog modela, tehnike nazvane „linearno programiranje“, koja je korišćena za efikasno alociranje resursa u centralno planiranoj ekonomiji. Kada je bio suočen sa neuspehom žetve u Sovjetskom Savezu 1975. godine i posledičnom nestašicom hleba, Kantorovič je protestovao rekavši da je on fizičar, a ne ekonomski prognozer. Kantorovičev nobelovski sagovornik sa Jejla profesor Tjaling Kupmans primetio je da taj model deluje samo ako se može kontrolisati i vreme.

STO DOBAVLJAČA

Prema Hirsovom mišljenju, SAD sada imaju svoj Kantorovičev model u ERCOT-u, koji je potrošio stotine miliona za izgradnju kompjuterizovanog programskog modela za optimizaciju protoka električne energije izjednačavanjem proizvodnje i troškova prenosa, a služi za raspodelu električne energije širom Teksasa po cenama kojima upravlja i ograničava ih ERCOT. Model određuje izjednačene „troškove u senci“ koje distributeri mogu imati pri kupovini energije od raspršenih, nezavisnih proizvodnih pogona. Više od 100 dobavljača električne energije preuzima velike rizike kako bi privukli nove kupce, nudeći neverovatno niske cene i omogućavajući neograničenu upotrebu energije vikendom. „U Teksasu je svaki generator zapravo usmeren ka pružanju usluga u julu i avgustu i septembru kada postane zaista vrućina“, objašnjava Hirs. „A tokom većeg dela godine nisu svi ti generatori neophodni, pa krajem septembra operateri pritiskaju dugme i odlaze kući. Kompanije koje proizvode energiju su jedino podsticane da dovode što jeftiniju energiju na tržište. Sistem je postavljen tako da se proizvođačima plaća samo za isporučenu energiju, a ne zato što imaju kapacitet spreman za vanredne situacije“.

NEKAD 50, A NEKAD 9000 DOLARA

Kad u vanrednoj situaciji kapaciteti ispadnu iz sistema, a poraste potražnja za strujom – plaća potrošač. Prema podacima ERCOT-a, pre nego što je Teksas pogodilo loše vreme, električna energija u veleprodaji koštala je manje od 50 dolara po megavat-satu. Međutim, u „crni ponedeljak“ državni regulator Javna komisija za komunalne usluge u Teksasu naredila je da se podignu cene na više od vrtoglavih 9000 američkih dolara po megavat-satu, pozivajući se na „uslove nestašice na tržištu“. Magazin „Tajm“ piše kako su, nakon što su izdržali tešku nedelju arktičkih oluja, gladi i hladnoće, nekoliko Teksašana koji su imali sreće da imaju struju dobili – ogromne račune za struju. Stanovniku Hjustona Davidu Astreinu (36), direktoru ljudskih resursa u proizvodnoj kompaniji, za struju potrošenu za 20 dana u februaru u trosobnoj kući sa zasebnom garažom naplaćeno je 2738,66 dolara – u odnosu na 129,85 dolara za ceo januar. Neki listovi su javljali i o računima od 17.000 dolara.

U nedavnom pismu Severnoameričke korporacije za električnu pouzdanost ERCOT-u upozorava se da projektovani proizvodni kapaciteti u bliskoj budućnosti neće biti dovoljni da zadovolje rast potražnje i ukazuje na verovatnoću znatnih prekida u proizvodnji i isporuci električne energije. Uz to, mnogi kreatori politike promovišu električne automobile i grejanje na struju kao način suzbijanja emisije stakleničkih gasova. „Njujork tajms“ piše kako se širom SAD komunalni i mrežni operatori suočavaju sa sličnim pitanjima jer klimatske promene prete da pojačaju toplotne talase, ekstremne vremenske prilike, poplave, nestašice vode i druge nesreće, što bi moglo stvoriti nove rizike za nacionalne elektroenergetske sisteme. Prilagođavanje tim rizicima moglo bi imati visoku cenu. Jedna nedavna studija je pokazala da će na jugoistoku SAD do 2050. možda biti potrebno 35 procenata više električnih kapaciteta samo da bi se rešio opasnosti od klimatskih promena. „Njujork tajms“ piše i da mnogi klimatolozi ukazuju kako globalno zagrevanje dovodi do češćih ekstremnih klimatskih poremećaja. A kako veći deo nacionalne ekonomije zavisi od pouzdanih tokova električne energije, troškovi nestanka struje biće sve veći.

foto: ap photo