Prilikom vojnih pohoda na „egzotične“ zemlje, ili ratova u njima, po svetskim medijima se malo ili nikako pominje kulturno bogatstvo tih zemalja. Biće da se time intervencije i ratovi olakšavaju, tako što se u javnosti stvara utisak da se tamo negde malo toga i može uništiti. Na primer, prilikom invazije na Avganistan 2001. na svetskim televizijama su ovu zemlju ilustrovali isključivo snimci beskrajnih pustara i naselja sa ubogim čatrljama od blata; kod Iraka je prećutkivanje išlo malo teže, ali je slavna istorija zatrpana pričom o opasnostima od Sadamovog oružja za masovno uništavanje; prebogato istorijsko nasleđe Libije, savršeno očuvani grčki i rimski gradovi po Mediteranu (inače tako fotogenični), nisu ni pomenuti u bezbrojnim pričama o ratu u ovoj zemlji, a snimci su pokazivali sprženu pustinju i polupustinju. Slično prećutkivanje prati i Siriju, još jednu zemlju na čijoj teritoriji leže bezbrojni spomenici koji čine deo istorije čitavog ljudskog roda.
Vapaji zbog pljačke i uništavanja kulturnog nasleđa prvo stignu iz samih zemalja, žrtava sukoba. Posle 13 meseci građanskog rata, iz Sirije su došla upozorenja da su sukobi doveli do pljačkanja i uništavanja arheološkog blaga ove zemlje. Stručnjaci kažu da su najugroženije oblasti koje su van kontrole režima gde su lopovi već ušli u muzeje i arheološka nalazišta. „U Apameji imamo video-snimak pljačkaša koji bušilicama skidaju mozaike“, rekla je direktorka sirijskih muzeja Hiba al Sakel AFP-u, dodajući da je i u drevnom gradu Palmiri mnogo toga opljačkano, da ima i ilegalnih iskopavanja. Iz muzeja u Hami su ukradeni drevno oružje i statua iz aramejskih vremena, u Krak de Ševalijeu, legendarnoj krstaškoj tvrđavi, čuvari nisu uspeli da uđu u zamak jer su ga zaposeli nepoznati naoružani ljudi.
Stručnjaci smatraju da se ukradeni komadi najverovatnije krijumčare preko Libana i okolnih zemalja i prodaju na crnom tržištu, a Hiba al Sakel je rekla da su zvaničnici počeli da sklanjaju vredne predmete iz muzeja kako bi ih zaštitili od pljačke. „Nadam se da će međunarodna zajednica poslati poruku sirijskom narodu i reći im da je ovde reč o njihovom nasleđu. To nasleđe ne pripada ni vladi ni predsedniku već svim Sirijcima i čovečanstvu“, dodala je ona.
BAGDADSKI LOPOVI: Apeli gospođe Sakel teško će uroditi plodom. U Siriji je krađa kulturnog blaga i u miru imala takve razmere da je donet zakon kojim se pljačkašima pretilo zatvorom od 15 godina, a rat tu sigurno nije doneo poboljšanje. Osim toga, primeri iz drugih zemalja ostavljaju još manje nade.
Mada su kolonizatori mnogo toga razvukli po svetskim muzejima u prethodnim vekovima, Nacionalni muzej u Bagdadu posedovao je najveću svetsku zbirku starina iz 5000 godina duge istorije Mesopotamije, kolevke civilizacije sveta. Strahovalo se da muzej ne bude pogođen avionskim bombama tokom američkog napada na Irak 1991. i 2003. godine. To se nije dogodilo, ali je katastrofa ipak usledila, i to kada su strane kopnene trupe ušle u Bagdad. Iako su oko njega stajali američki tenkovi, muzej je temeljno opljačkan. Svet su obišle slike Iračana koji upadaju u muzej, ali pridružili su im se i mnogi američki vojnici, a kasnije je priličan broj stranih novinara hvatan na aerodromima sa torbama punim „suvenira“ poreklom iz muzeja.
Mada je te 2003. generalni direktor UNESKO-a Koićiro Matsura optimistički izjavljivao da je pljačka bila mnogo manje dramatična nego što se strahovalo, da nije ukradeno više od polovine eksponata već „samo“ hiljadu, skoro deset godina posle velike pljačke stručnjaci tvrde da je rezultat porazan. Mada kažu da je teško utvrditi tačan broj nestalih predmeta, procenjuju da ih je 15.000 ukradeno iz muzeja, a od toga je vraćena samo trećina.
Neki od njih su vraćeni na pompeznim ceremonijama, poput one u februaru 2010. u iračkoj ambasadi u Vašingtonu. Mada je irački ambasador u SAD Samir Sumaida izrazio zahvalnost američkim zvaničnicima, ostao je gorak ukus jer su američke trupe praktično omogućile pljačku i u njoj učestvovale, predmeti počeli da se vraćaju tek posle brojnih kritika iz sveta i samog Iraka, a irački stručnjaci tvrde da se neke od ukradenih umetnina već godinama nalaze u stalnoj postavci američkog muzeja Metropolitan u Njujorku. Inače, u senci pljačke Nacionalnog muzeja u Bagdadu ostala je i pohara Muzeja moderne umetnosti, u kome je od 8000 eksponata ostalo samo 1500.
Mada je Nacionalni muzej u Bagdadu obnovljen donacijama američke vlade i ponovo otvoren 2009, neke od galerija zjape prazne i nikada se neće popuniti jer su predmeti iz njih netragom nestali, mnogi neprocenjive vrednosti. Sam muzej je posle otvaranja više zatvoren nego otvoren, iz sigurnosnih razloga.
Međutim, arheolozi tvrde da je to samo vrh ledenog brega, i da su stotine hiljada predmeta ukradene sa arheoloških nalazišta širom Iraka. Profesor Džon Rasel, savetnik za kulturu u američkom Stejt departmentu, kaže da za postojanje tih predmeta stručnjaci saznaju tek kada ih policija zapleni od švercera, i da neka arheološka nalazišta u južnom Iraku, poput Isina i Ume, zbog kradljivaca sada liče na mesečevu površinu punu kratera.
ARAPSKO PROLEĆE: Kada je počelo „arapsko proleće“, mnogi su se setili bagdadskog muzeja. Za vreme revolucije u Egiptu napadnut je Nacionalni muzej u Kairu, ali jako muzejsko obezbeđenje uspelo je da odbije napad. Pomogli su im i građani, ostao je zabeležen snimak čoveka koji ispred kapije muzeja na trgu Tahrir moli prisutne da ne pljačkaju i viče: „Mi nismo Bagdad.“ Direktor Narodnog muzeja u Tripoliju Saleh Algab rekao je da su sličnu pomoć samoorganizovanih građana imali i zaposleni u tom muzeju, ali i da su, čim je rat počeo, sklonili na sigurno najvrednije eksponate pa muzej nije pretrpeo tako veliku štetu. Najveća oštećenja pretrpeli su eksponati iz Gadafijeve ere koji su bili izloženi u muzeju, poput „bube“ koju je Gadafi vozio 1960. godine.
U poređenju sa Irakom, reklo bi se na prvi pogled da je Libija, što se tiče krađe kulturnog blaga, još i dobro prošla. Najveći incident zabeležen je u Bengaziju, gde su lopovi u maju 2010. pneumatskim bušilicama probili betonski pod trezora banke u kome je bilo pohranjeno „Blago Bengazija“, kolekcije novčića, nakita i malih statua iz grčkog, rimskog, vizantijskog i ranog islamskog perioda. Ukradeno je oko 7000 eksponata, a pretpostavlja se da je najveći deo „iscurio“ preko porozne granice sa Egiptom.
Od razaranja su sačuvani neki od najvrednijih istorijskih lokaliteta, smešteni na stotine kilometara dugim peščanim obalama Libije. Ostaci grčkih gradova su na istoku, u nekadašnjoj Kireni. Veličanstveni grad Leptis Magna, „vrata Afrike“ starog Rima, nalazi se 130 kilometara istočno od Tripolija, Sabrata je oko sto kilometara zapadno od glavnog grada. Leptis Magna i Sabrata su najbolje očuvane rimske građevine van Italije, ali je ambijent u kome se nalaze mnogo lepši nego u samom Rimu. Mada su se nekadašnje vlasti pomalo ležerno odnosile prema prošlosti, pa su u blizini drevnih gradova, koji su pod zaštitom UNESKO-a, često po prelepim mozaicima pasla stada ovaca, atmosfera u njima bila je nestvarno lepa. Malo je mesta na svetu gde se moglo, kao u Sabrati, ležati u vodi okružen ostacima drevnih kuća, sa rimskim amfiteatrom u pozadini, ili džogirati po kaldrmi koja izgleda kao da će se na njoj svakog trenutka pojaviti Asteriks i Obeliks.
Tokom rata, pobunjenici su širili glasine da Gadafijeve snage u Leptis Magni i Sabrati čuvaju oružje i municiju, a NATO zvaničnici rekli su da neće oklevati da bombarduju ni te lokacije ako budu „legitiman vojni cilj“. Tadašnje vlasti su, da bi opovrgle glasine, vodile zapadne novinare da se svojim očima uvere da nema ni vojske ni oružja na istorijskim lokalitetima. Stručnjaci u Libiji kažu sa olakšanjem da su očekivali više oštećenja na arheološkim sajtovima, ali da su oni srećom skoro netaknuti, mada im sudbina ipak ne izgleda svetla. Pre svega, posle zvaničnog kraja rata izgleda da su se naoružani stanovnici setili i kulture, pa usred haosa koji u zemlji vlada stalno preti opasnost od pljački. Zaposleni u Leptis Magni su nedavno štrajkovali, a jedan od zahteva je bio i novčani dodatak na platu, jer rade „na rizičnom mestu“ Rimskim lokalitetima prete i vandali koje ne zanima pljačka (vidi okvir). Osim toga, reporter Al Džazire u izveštaju iz Leptis Magne kaže da je rodni grad imperatora Septima Severa, nekad prepun turista, danas grad duhova u koji niko ne zalazi. Čitav region, koji je ranije živeo od turizma, danas je u depresiji jer nema izvor prihoda, a nema ni para za nova iskopavanja, renoviranje postojećih spomenika…
Dok se o arheološkim lokalitetima po obali Libije bar nešto zna, o onome što se dešava i ljudima i istorijskim lokalitetima južno od Mediterana, u dubinama Sahare, nema pouzdanih vesti. Nikolaj Sologubovski, ruski novinar koji je bio u Libiji tokom rata, tvrdi da su u planinama Akakus i dolini Makanduš, kod alžirsko-libijske granice, po kojima su rasejane hiljade praistorijskih crteža starih i 10.000 godina, lopovi u toku rata svilene tkanine natopljene u specijalne hemijske rastvore stavljali na praistorijske crteže i tako ih skidali. Po gradovima u planinama Nafus, poput Naluta i Garjana, vođene su žestoke borbe, a ne zna se da li su oštećeni fascinantni primeri berberske arhitekture, kao što su tvrđave-žitnice, nalik veštačkim kanjonima sa bezbroj malih pećina u kojima se čuvaju rezerve hrane za slučaj nerodnih godina. Ne zna se ni da li je oštećen ili opljačkan Gadames, „biser Sahare“, grad oaza i mitsko mesto koje su sanjali putnici karavana od Mediterana do tropske Afrike, u kome su takođe vođene borbe.
I pored neprekidnog pljačkanja istorijskih znamenitosti, nema naznaka da ljudi išta uče od istorije. Profesorka Nada Šabut, iračko-američki ekspert za modernu umetnost, opisujući pljačku nacionalnog blaga Iraka rekla je da su prvo došle „klasične“ pljačke, onda se prešlo na muzeje, uporedo su uništavani i svi simboli vladavine Sadama Huseina, pri čemu je za masu sve bilo simbol, da je zatim došlo uništavanje sa religioznim motivima… „Uvek ima neki razlog“, rezignirano je zaključila profesorka.
Osim od lopova, kulturno blago često strada i od drugih vandala, svih nacionalnosti. Motivi su im različiti, ali bez obzira da li su u pitanju bes, verski zanos, bahatost ili samo glupost, rezultat je uvek poražavajući.
U Grčkoj su tokom nedavnih demonstracija protiv vlade demonstranti uništili desetine zgrada, uključujući i čuveni bioskop Atikon; talibani su eksplozivom i artiljerijom 2001. godine demolirali figure Bude u Bamijanu, uklesane u stenama, zato što su poticali iz predislamskog perioda; krajem 2000. je grupa turista iz zapadnih zemalja po planini Akakus i dolini Makanduš u Libiji posipala vodom praistorijske crteže da bi fotografije bile jasnije i odvaljivala komade crteža da bi ih poneli sa sobom. Uhvaćeni su u Tripoliju i deportovani, a zbog tog događaja je tadašnja libijska vlada zabranila individualni turizam.
Od mitskog Vavilona, jednog od prvih i najznačajnijih gradova sveta, malo toga je kroz istoriju ostalo, a i to malo je većim delom izgubljeno kada su američke snage 2003. godine u njemu napravile vojni kamp i tu sagradile heliodrom, parkinge, iskopale rovove. Teška oklopna vozila i naoružanje kretali su se po putevima od stare opeke i pesku u kome leže komadići drevne grnčarije, vojnici su džakove punili peskom značajnim za arheološka istraživanja.
„Libija herald“, dnevnik na engleskom jeziku, piše da su 18. marta radikalni islamisti u drevnoj rimskoj Sabrati uništili jednu žensku figuru i druge ozbiljno oštetili, da su pokušali da uđu i u muzej, ali da su ih čuvari zaustavili. Ranije su u gradu Zlitenu militantni islamisti pokušali da unište grob čuvenog libijskog sufija Sidija Abdula Salama al Asmara (radikalni islamisti ne slažu se sa učenjima sufija, muslimanskih mistika).
Države su kroz istoriju prilikom vojnih pohoda planirale i pljačku umetničkog blaga neprijatelja. Verovatno najtemeljniju pripremu imali su nacisti, koji su uz vojne planove za invaziju neke zemlje obeležavali i muzeje i privatne kolekcije umetničkih dela, a o tom delu pljačke brinula su specijalizovana odeljenja u kojima su radili stručnjaci za umetnost i istoriju. Posle propasti nacističke Nemačke, veliki deo ukradenog blaga su prisvojile zemlje pobednice, ali je jedan deo, poput legendarne „ćilibarske sobe“ opljačkane u Lenjingradu, netragom nestao.
O nekadašnjoj moći Britanije, imperije u kojoj sunce nikada nije zalazilo, svedoči i impresivna zbirka u Britanskom muzeju u Londonu. Od Britanaca delove svoje istorije potražuju mnogi, a naročito su na Britance gnevni Grci, koji već decenijama traže da im se vrate, između ostalog, mermerne skulpture iz Partenona koje je iz Grčke odneo još lord Elgin 1801. godine. I u Beogradu je gostovala izložba „Ukradena istorija“ kojom je Grčka pokušala da skrene pažnju javnosti na pljačku i nezakonitu trgovinu antikvitetima. Na toj izložbi bile su izložene kopije arheoloških iskopina koje su nakon dugogodišnjih sporova vraćene Grčkoj, ali je deo izložbe bila i priča o slučajevima pljačke hramova Kambodže, arheoloških nalazišta, muzeja iz Bagdada, Grčke, Kipra, Italije, Turske, čiji su antikviteti nezakonito prodati drugim zemljama.
Kada ovaj broj „Vremena“ u četvrtak 12. aprila bude u rukama čitalaca, u Siriji bi po planu Kofija Anana, izaslanika Ujedinjenih nacija i Arapske lige za Siriju, trebalo da utihne oružje. Mada su mnogi ovaj plan nazvali poslednjom šansom da Sirija ne sklizne u potpuni haos i totalni građanski rat, na osnovu vesti koje su stizale prethodnih dana, optimizmu nije bilo mnogo mesta.
Svakodnevno su stizale informacije o sukobima i velikom broju žrtava. Odgovornost za situaciju u zemlji zaraćene strane prebacuju jedna na drugu. Sirijska vlada govori o napadima na njene snage bezbednosti, kao i na civile i njihovu imovinu, pobunjenici optužuju vladu za ubijanje civila i uništavanje gradova.
Prethodnih dana zabeleženi su i prvi prekogranični incidenti. Turski zvaničnici izjavili su da su sirijske snage 9. aprila pucale preko granice na jedan izbeglički logor u blizini grada Kilisa, u turskoj provinciji Gaziantep, ranivši najmanje petoro ljudi. Sirijski pobunjenici tvrdili su da je dvoje ranjenih ljudi podleglo povredama, i da je sukob počeo tako što su pobunjenički borci napali i ubili najmanje šest pripadnika sirijskih snaga bezbednosti, da bi potom pobegli preko granice u Tursku, a da su sirijske snage nastavile da pucaju na njih. Libanski mediji izvestili su da je istog dana snimatelj libanskog satelitskog TV kanala Al Džadid, Ali Šaban, poginuo od zalutalog metka koji je došao sa sirijske strane granice. U tri turske pokrajine koje se graniče sa Sirijom trenutno se nalazi oko 25 hiljada izbeglica, a nove izbeglice svakodnevno pristižu.
