Persijska zagonetka

Govori tiho i nosi dugačak štap – glasilo je čuveno geslo američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji, po svemu sudeći, nije među uzorima predsednika Džodrža Buša. Štap se, istini za volju, malo pohabao od upotrebe u Avganistanu i Iraku, ali Amerika njime ne prestaje da zamahuje, uz gromoglasne, „vagnerovske“ refrene: „Ta zemlja razvija oružje za masovno uništenje, sponzoriše terorizam, njihov vođa je novi Hitler, i vreme je da im stanemo na put!“

Vašington već nedeljama Teheranu upućuje iste one pogrde koje je Bušova administracija koristila za Irak pod tiranijom Sadama Huseina u pripremama za invaziju.

Visoki zvaničnici administracije, poput novog sekretara za odbranu Roberta Gejtsa i šefice diplomatije Kondolize Rajs, tvrde da rat sa Iranom nije u planu. Novembarski izbori i gubitak premoći Bušovih konzervativaca u oba predstavnička doma jasno su pokazali da je većini Amerikanaca već preko glave rata u Iraku, i da zemlja nije u ratobornom raspoloženju. Sa promenom klime u Vašingtonu, sve otvorenije se čuju mišljenja da vojna sila nije više dovoljna da stabilizuje Irak i zemlju vrati s ponora građanskog rata, i da je vreme da Amerika pokrene širu diplomatsku inicijativu koja bi obuhvatila i Siriju i Iran.

RATNA OPCIJA: Sve ovo bi trebalo da bude dovoljno da odagna dilemu oko toga da li je na pomolu novi vojni sukob. Međutim, ratna opcija visi u vazduhu od kada je Buš nedavno krivicu za haos u Iraku delom svalio i na Iran, optužujući ga da potpiruje sukobe u Iraku i snabdeva šiitske paravojne formacije oružjem i eksplozivnim napravama.

„Postalo je jasno da nam preti sve veća opasnost od šiitskih ekstremista koji deluju po instrukcijama iz Irana“, rekao je Buš u ovogodišnjem govoru o stanju nacije. Nedugo pre toga, američke snage su u Iraku uhapsile nekolicinu iranskih državljana pod sumnjom da za račun iranske obaveštajne službe rovare u Iraku. Tokom nedavne diplomatske turneje, potpredsednik Dik Čejni, najratoborniji član Bušove administracije, zapretio je Iranu iz Australije da su još uvek otvorene sve opcije. On je prethodno u intervjuu za nedeljnik „Njusvik“ izjavio da će prisustvo nosača aviona poslati „jasnu poruku da će SAD u saradnji sa prijateljima i saveznicima raditi na tome da suzbiju pretnju iz Irana“.

Ratoborna retorika pojačavala se kako se približavao rok od 60 dana koji je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dao Iranu da obustavi program za obogaćenje uranijuma. Rok je istekao prošle nedelje, ali Teheran nimalo nije popustio. „Iran nije suspendovao program za obogaćenje uranijuma“, zaključak je Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) na čijem je čelu egipatski diplomata Muhamed el Baradej.

Savet bezbednosti je Rezolucijom 1737 u decembru prošle godine Iranu uveo ekonomske sankcije, a rezolucija predviđa da sankcije budu pooštrene ukoliko Iran ne odustane od nuklearnih planova, dok za uzvrat nudi niz olakšica. Iranski nuklearni program je „kao voz bez kočnice koji ne može u rikvrec“, prkosno je poručio iz Teherana iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad uoči objavljivanja izveštaja.

Dan kasnije, u Londonu su se okupili visoki predstavnici članica Saveta bezbednosti i Nemačke da bi razgovarali o daljim merama protiv Irana. Istovremeno, BBC je preneo da je došao do saznanja od američkih obaveštajnih zvaničnika da SAD u potaji spremaju planove za napade na vojne ciljeve u Iranu, u slučaju da Iran ovlada tehonologijom za izradu nuklearnog oružja, ili u slučaju da iskoristi svoju sabraću u Iraku da krene u napad protiv američkih snaga.

RAVNODUŠNI TEHERAN: Nije bilo tako davno kada je i manje od toga bilo dovoljno da izazove zabrinutost Teherana i podstakne iranske vlasti da omekšaju svoj stav. Međutim, ovi ratoborni manevri Teheran, za sada, ostavljaju prilično ravnodušnim, jer Iran nikada nije bio uticajniji u regionu. Štaviše, svojoj ojačanoj poziciji Iran može da zahvali Americi koja je intervencijama u Avganistanu i Iraku prekomponovala odnos snaga na Bliskom istoku, ali ne u pravcu koji je Buš priželjkivao. „Sjedinjene Države su, zapravo, olakšale prodor sve većeg uticaja Irana time što su srušile režime Sadama Huseina i talibana u Avganistanu, dakle uklonile dva faktora koja su držala iranski režim u okruženju u poslednje dve decenije“, smatra Pol Salem, direktor Karnegijevog centra za Bliski istok u Bejrutu. „Štaviše, visoke cene nafte (oko 60 dolara za barel!) napunile su devizne rezerve, a Iran koristi priliku koju su kreirale Amerika zaglibljena u Iraku i sve veća međunarodna težina Rusije i Kine.“ Iran je novu snagu dobio i od relativno uspešnog otpora Hezbolaha u Libanu, terorističke organizacije koja je na platnom spisku Teherana, tokom izraelske ofanzive prošlog leta. Ovaj „problematičan uspon Irana“, kako ga vidi Salem, izaziva uznemirenost u sunitskoj Saudijskoj Arabiji, najvernijoj američkoj saveznici u regionu, ali i u Egiptu i u Jordanu.

„Bliski istok hrli ka hladnom ratu između sunita i šiita“, kaže za časopis „Njujorker“ Martin Indik, bivši visoki funckioner Stejt departmenta i ambasador u Izraelu, danas direktor programa za Bliski istok u uglednom institutu „Brukings“ u Vašingtonu. Indik nije sasvim ubeđen da je Bela kuća svesna posledica koje zaoštravanje odnosa u Iranu može da proizvede u regionu. „Bela kuća nije samo udvostručila svoje uloge u Iraku“, kaže Indik, aludirajući na kockarsku strategiju, „ona udvostručava svoj ulog u regionu, gde stvari tek mogu ozbiljno da se iskomplikuju.“

U strateškom smislu, propust Amerike da se nametne u Iraku omogućio je Iranu priliku da se nametne kao vodeća regionalna sila. Do terorističkih napada 11. septembra 2001, Iran je bio u potpunosti okružen nenaklonjenim sunitskim državama – Saudijskom Arabijom, Irakom, s kojim je vodio iscrpljujući rat, Pakistanom, talibanskim Avganistanom, i Turskom na severu, članicom NATO-a. Sa nestankom najljućih suparnika – Sadama Huseina u Iraku i talibanskog režima u Avganistanu – Iran je, posle mnogo decenija, u prilici da proširi svoju moć. Jedina vojska u regionu koja je Iranu mogla da stane na put – iračka vojska – praktično je uništena i stvara se iz osnova. Stajaća vojska Irana broji blizu pola miliona vojnika i sedam puta je snažnija od saudijske armije.

DUBOKE VEZE SA IRAKOM: Prirodnu odskočnu dasku za uzlet Irana u regionu je Irak, gde Iran ima duboke i isprepletane interese. Neprijateljski režim Sadama Huseina za Iran predstavljao je ozbiljnu ekonomsku barijeru. Iran je zbog haosa u Iraku i danas prinuđen da sa Sirijom trguje zaobilazno, preko Turske, ali iranski zvaničnici kažu da se nadaju da će se vremenom železnice sve tri zemlje povezati, čime će ekonomske veze dodatno ojačati. Iranski ambasador u Iraku je pre nekoliko nedelja u intervjuu „Njujork tajmsu“ najavio širenje ekonomskog uticaja u Iraku. Simboličan znak bilo je otvaranje prve iranske banke u Bagdadu. No, interesi Irana u Iraku mnogo su dublji od puke ekonomske računice, i sežu u davnu prošlost, mnogo vekova pre nastanka SAD. Tu je i davnašnja želja Irana za širenje šiitskog uticaja i kulture u arapskom svetu, čemu je posebno naklonjen živopisni predsednik Ahmedinedžad, ali i težnja Teherana da omogući svojim sunarodnicima vezu sa drevnim šiitskim svetilištima.

Ni sav krvavi haos u Iraku, gde se dnevno broje mrtvi, ne sprečava na hiljade iranskih hodočasnika da posećuju sveta mesta. „Veze Irana i Iraka su veoma jake“, kaže za „Njujork tajms“ urednik časopisa „Šarg“, čije su štampanje iranske vlasti zabranile krajem prošle godine.

„Amerikanci mogu da se trude koliko hoće, ali naše dve zemlje neće razdvojiti.“ Iran ima i snažan politički uticaj u Iraku preko čelnih ljudi u iračkoj vladi. Obe vladajuće šiitske partije, Dava i Sciri (Vrhovni savet islamske revolucije u Iraku), imaju svoje korene u Iranu, koji je pružao utočište disidentima progonjenim od Sadamovog režima. Nekolicina lidera u partiji Dava, uključujući sadašnjeg premijera Nurija al Malikija i bivšeg Ibrahima al Džafarija i lidera Scirija Abdula Aziza al Hakima, živeli su u Iranu godinama pre američke invazije 2003. Sciri je osnovan u Iranu 1984, a njegovo vojno krilo Badr brigade, borio se na strani Irana u iransko-iračkom ratu. Militantni šiitski verski vođa Moktada al Sadr, kome je odana paravojna grupa Mahdi, čest je gost u Iranu. Prema tvrdnjama američkih obaveštajnih izvora, Al Sadr se sklonio u Iran nedugo pre početka združene akcije američkih i iračkih snaga u slomu pobunjenika u Bagdadu.

Iran, gde su religija i politika tesno povezane, za Irak vežu i brojna svetilišta, posebno u Nadžafu i Karbali. Nadžaf je dugo bio duhovni šiitski centar (danas je to Kum u Iranu). Ajatolah Homeini je tokom izgnanstva u Nadžafu živeo više od deset godina pre nego što se vratio u Iran i poveo revoluciju protiv šaha Reze Pahlavija. Po šiitskom verovanju, u Nadžafu je sahranjen imam Ali, blizak rođak proroka Muhameda, i njegovu grobnicu pohode hodočasnici. Karbala je za šiite ono što je za Srbe Kosovo polje, tamo je po predanju mučeničkom smrću poginuo prorokov unuk Husein u borbi protiv nadmoćnije sunitske vojske, pa je ona simbol šiitskog otpora, ponosa i mučeništva.

Irak je, dakle, poprište borbe uticaja Amerike i Irana, zemalja čije neprijateljstvo i surevnjivost sežu decenijama unazad. Ti su odnosi izrazito loši, bezmalo već tri decenije.

OSLABLJENE MESIJE: No, dvojica predsednika, Buš i Ahmedinedžad, imaju još ponešto zajedničko, osim težnje za nadmoći u Iraku. I jedan i drugi su poneti osećajem mesijanstva – Buš da širi demokratiju na Bliskom istoku, Ahmedinedžad da širi šiitski uticaj van granica Irana. Međutim, i jedan i drugi su kod kuće oslabljeni nakon izbora – Buš nakon gubitka prevlasti u Kongresu i Senatu, Ahmedinedžad nakon lokalnih izbora u decembru, kada je njegova populistička struja ozbiljno podbacila.

Takođe, mešavina teokratije i demokratije u Iranu čini politički sistem u ovoj zemlji jednim od najzamršenijim na svetu, gde predsednik, za razliku od SAD, nije najmoćnija figura. Iran se, zbog provokativnih nastupa svog predsednika, u Americi često doživljava kao iracionalna i zloćudna sila koja pride namerava da se domogne atomske bombe.

Kad se zagrebe ispod površine, istina je da Teheran mnogo pažljivije odmerava svoje korake nego što se to da zaključiti na osnovu bombastičnih izjava njegovog predsednika. Američki vojnici i dalje stradaju u neuporedivo većoj meri od napada sunitskih pobunjenika, a ne od šiita. U tom smislu, Ameriku mnogo više treba da brinu Saudijska Arabija i Jordan nego Iran, jer se iz ovih zemalja regrutuju bombaši samoubice. Konačno, američka obaveštajna služba izvukla je pouke iz debakla uoči početka rata u Iraku, kada je ozbiljno podbacila i dozvolila da bude izmanipulisana od jastrebova u Bušovoj administraciji. CIA danas meri svaku reč kada izlazi u javnost, i trudi se da u analizama koje stavlja na uvid javnosti što jasnije razgraniči činjenice od indicija, sumnji i nagađanja. „Kao što Iran nije naš najveći problem u Iraku“, kaže Kenet Polak, bivši obaveštajac u CIA zadužen za iransko-iračke odnose, autor knjige Persijska slagalica: Sukob Irana i Amerike, „tako ne možemo ni da očekujemo da će Teheran rešiti sve naše probleme tamo.“ Ukoliko predsednik Buš ne stiša glas, i odluči da u vagnerovskom stilu napusti Belu kuću, svom naslediku će na Bliskom istoku ostaviti komadiće za čije okupljanje jedan predsednički mandat neće biti dovoljan.