„Penušavi“ vs. „statični“

Pred najvažnije posleratne izbore politička klima je, što bi rekli Italijani, „opasna, ali nije ozbiljna“. Naravno, neće se ponoviti primeri Kaligule koji je imenovao svog konja za senatora niti porno-zvezde Ćićoline koja je kolegama poslanicima delila kondome, ali će politika u Rimu, i pored visoke demokratske svesti društva, uvek biti cirkus.

Nikad nije bilo veće interesovanje Evrope za izbore u Italiji, čak ni za one iz 1948. godine kad se čizma „lomila“ između dva bloka. Kako proističe iz svih istraživanja javnog mnjenja, desničarski blok Kuća slobode je u značajnoj prednosti nad Koalicijom Maslina i ako se ništa bitno ne dogodi pre 13. maja, posle sedam godina vladavine levičara, doći će do smene vlasti. Predizborna kampanja se inače pretvorila u pravi rat dve ličnosti: s jedne strane je harizmatični i kontroverzni medijski magnat Silvijo Berluskoni, a s druge fotogenični ali tunjavi gradonačelnik Rima Franćesko Ruteli. Time su izbori postali konfrontacija dokazanog biznismena i profesionalnog političara (bez dana radnog iskustva), „penušavog“ Milana i „statičnog“ Rima, bogatog fašiste i zgodnog komuniste.

U Berluskonijevoj ekipi su Umberto Bosi, problematični lider secesionističke Lige za Sever sa jedinstvenim političkim sloganom „nama-je-uvek-tvrd“, i vođa neofašista Đanfranko Fini, koji je do juče organizovao seanse na Dučeovom grobu. Levičarska koalicija je takođe neprirodan spoj kontradiktornih političkih stavova čiji je cilj samo jedan: sprečiti veliku „mutljavinu“ Berluskonija da dođe na vlast. Toliko su se Ruteli i veći deo medija usredsredili na njegovu kriminalizaciju i uopšte na njegovu ličnost (čitaj sumnjivu prošlost) da uopšte nisu insistirali na „tankom“ programu koji je ponudio; time su izbore pretvorili u referendum za i protiv Berluskonija.

Uzaludni su bili svi pozivi predsednika Ćampija da se smire strasti i da se konfrontacija koncentriše na političke platforme, koje su inače veoma slične. U predizbornoj kampanji se više priča o falsifikovanim bilansima Berluskonijevih firmi, njegovim problemima sa zakonom (vidi antrfile) i monopolu nad televizijskim etrom, nego o viziji Italije u naredne četiri godine. Ukratko nije problem u Berluskonijevom programu, problem je Berluskoni sam.

Strah većine intelektualaca, izražen u izjavama italijanskih nobelovaca Foa i Modiljanija, jeste da će „prvi put jedna osoba u Italiji koncentrisati u svojim rukama toliku ekonomsku i političku moć“. Oni upozoravaju na opasnost za demokratiju u slučaju Berluskonijeve pobede jer bi Italija bila jedina zemlja u svetu gde predsednik vlade raspolaže sa svih šest najgledanijih televizijskih kanala (tri privatna plus tri RAI -jeva), pored poslovnog carstva vrednog 15 milijardi dolara.

Međutim, nije zabrinjavajući samo Berluskonijev konflikt interesa, koji bi mogao da se reši zamrzavanjem imovine i poslovnih aktivnosti odnosno predajom na upravljanje nezavisnim stručnjacima, već se strahuje od njegovog odnosa prema sudstvu (kojem namerava da ukine nezavisnost od parlamenta), prema imigrantima i jedva saniranoj državnoj kasi itd.

Zbog toga se ide na sve ili ništa, jer ako pobedi levica Berluskoni može da pakuje kofere i preseli se u svoju kuću u Bermudskom trouglu. S druge strane, ako pobedi desnica, Italija će biti blokirana štrajkovima, crvenim terorizmom koji je digao glavu, a možda i sankcijama Evropske unije (vidi primer Austrije) kojoj se ne sviđa ovo skretanje udesno.

BERLUSKONI: Ovaj veliki iluzionista, zbog koga je prozvan „italijanski Hudini“, ima fenomenalan talenat da se poistoveti sa sagovornikom; na svojim tribinama priča viceve i analizira terensku taktiku svog fudbalskog kluba Milana, ali centralni element njegove propagande ostaje antikomunizam. Svoje briljantne oratorske sposobnosti (stečene između ostalog dok je uz studije radio na brodovima kao muzikant i zabavljač), onako osunčan i našminkan, dopunjuje demagogijom i izjavama tipa: „Ne postoji niko na svetskoj sceni ko može da se poredi sa mnom. Samo je Bog bolji od mene.“ Pošto ima neuporedivo veću televizijsku minutažu od koalicionih partnera (a tek od protivkandidata!), sudbina cele desničarske koalicije vezana je za lik Berluskonija, odnosno njegovog poslovnog carstva.

I pored toga, Italijanima se sviđaju Berluskonijeve priče i njegovi projekti kojima namerava da „pretumba“ Italiju. Kao veliki praktičar koji se dokazao kroz biznis (što mu daje pravo da protivnicima zamera neposedovanje radne knjižice) najavljuje reorganizaciju državnog aparata na informatičkoj bazi, ekonomski liberalizam, harmonizaciju i sređivanje komplikovanih zakona, debirokratizaciju i smanjenje poreza za firme. Većina glasača veruje da je u ovom trenutku Italiji potreban trzaj, ako ne i više od toga, kojim će stati rame uz rame s Nemačkom i Francuskom .

RUTELI: S druge strane, protivkandidat za mesto premijera Frančesko Ruteli je gotovo 20 godina mlađi. Veoma je omiljen među ženskim delom glasačkog tela, ali nema harizmu, nema fakultet i u suštini robuje stvarnom lideru levice Masimu Dalemi. Prema samim priznanjima njegovih partnera, izabran je kao vođa koalicije levog centra jer je fotogeničan i nema boljševičku prošlost (kao Dalema), već je bio član minornih ali neiskompromitovanih partija radikala i zelenih. Na početku političke karijere bio je antimilitarista, antiprohibicionista, antiklerikalac, a sada, u okviru nove političke uloge, primoran je da često zastupa potpuno suprotne stavove.

Rutelijev problem (kao uostalom i Berluskonijev) jeste što predstavlja suviše heterogenu političku grupaciju koja je, ako nekim čudom zadrži vlast, osuđena na nestabilnost. I pored solidnog vladanja u poslednjih sedam godina, zahvaljujući kojem je Italija drastično popravila svoju ekonomsku situaciju, levičari će verovatno biti poraženi, jer nisu u potpunosti rešili pitanja sveprisutnosti birokratije, prevelikih državnih rashoda (a time i poreza), zaostalosti infrastrukture i nefleksibilnosti tržišta rada. Ipak, glavni razlozi su što nisu uspeli da oforme jaku partiju socijaldemokratske orijentacije i što su uspevali da se slože samo kada je bila u pitanju borba protiv Berluskonija. Osnovna poluga na koju su, neuspešno, pozivali u toj borbi je očigledan konflikt interesa: Berluskoni koristi svoje bogatstvo, a naročito televiziju, da bi došao na vlast, a kasnije će koristiti vlast da bi se dodatno obogatio i izbegao sudske procese kojima bi bio lišen slobode.

Prema brojnim analizama, jedina mogućnost da blok levice u finišu prestigne Berluskonijevu mašineriju je da izađe dobar deo onih 30 odsto koji redovno apstiniraju i glasa za levicu „sa začepljenim nosem“ – kako reče ugledni novinar Indro Montaneli.