Susret dva lidera događa se u trenutku kada više nije sigurno koja je američka „doktrina“ prema Kini i dalje na snazi. Da li ona nekadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona, o Kini kao „strateškom partneru“ Amerike, ili pak definicija njegovog naslednika u Beloj kući, Džordža Buša mlađeg, koji je Kinu radije posmatrao kao „strateškog konkurenta“. U svakom slučaju, pažljivo planirana poseta kineskog šefa države Americi, najavljena još u februaru ove godine, pada u vreme kada SAD i Kina imaju veliki broj nerazjašnjenih bilateralnih pitanja.
Još pre samog susreta, brojni analitičari i poznavaoci prilika nagađali su koje bi to mogle biti ključne teme na sastanku lidera dve najveće ekonomije sveta. Nabrojano ih je čak šest: napeta situacija u Južnom kineskom moru, zatim osetljiva oblast sajber-špijunaže; tu su i dinamični ekonomski odnosi dve zemlje, za Ameriku već neizostavna oblast poštovanja ljudskih prava, borba protiv klimatskih promena i situacija u Severnoj Koreji. Koliki je značaj ove posete, možda najbolje govori podatak da je u delegaciji kineskog predsednika bilo više od 1000 ljudi.
PRE SVEGA EKONOMIJA: Šestodnevna poseta kineskog predsednika Sjedinjenim Američkim Državama – tokom koje je učestvovao i na 70. zasedanju Generalne skupštine UN-a – nije, međutim, otpočela kod predsednika Obame u Beloj kući, već na severozapadu SAD, u Sijetlu. Tu je održan značajan ekonomski samit, na kome su se okupili brojni političari i šefovi najznačajnijih američkih i kineskih preduzeća. U uvodnom izlaganju generalni sekretar Komunističke partije Kine (KPK) Si Đinping dotakao se ključnih pitanja koje odnos dve zemlje čine problematičnim – od ekonomskih reformi do sajber-kriminala, ljudskih prava i industrijske špijunaže.
Istovremeno, relaksacija međusobnih odnosa bila je prioritet za kineskog predsednika, što je u svom govoru i potvrdio. „Ako Kina i SAD sarađuju dobro, one mogu postati temelj globalne stabilnosti, a ako ulaze u konflikt ili konfrontacije, to bi moglo dovesti do katastrofe za obe zemlje i sveta u celini“, rekao je kineski lider okupljenim gostima.
Kuriozitet je da je Si Đinping četvrti u nizu kineskih lidera i šefova država koji su boravili u Sijetlu: reformator kineske ekonomije Deng Sjaoping posetio je ovaj grad još 1979. godine; Đang Cemin boravio je tamo 1993, a Hu Đintao bio je u Sijetlu 2006. godine.
Na biznis-forumu nisu zaobiđeni ni brojni drugi projekti od globalnog značaja u kojima Kina aktivno učestvuje. Posebno se to odnosi na izgradnju novog Puta svile, kao i formiranje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), za koje kineski predsednik smatra da mogu da doprinesu zajedničkom razvoju celog sveta.
Si Đinping posetio je i sedište Boinga u Sijetlu, gde su kineske kompanije i američki proizvođač aviona sklopili lukrativan ugovor o kupovini 300 Boingovih aviona, dok je državna kompanija Commercial Aircraft Corporation of China sa američkom avio-kompanijom sklopila dogovor o izgradnji centra za sklapanje modela „737“ u Kini.
SILICIJUMSKA DOLINA NA OKUPU: Izuzetno značajan susret dogodio se „iza zatvorenih vrata“ u Majkrosoftovom kampusu Redmond. Tu se kineski predsednik Si za okruglim stolom susreo sa vrhom „Silicijumske doline“ i razgovarao sa najvišim predstavnicima američkih i kineskih tehnoloških giganata.
Na sastanku je kineski predsednik rekao da će Kina otkloniti barijere za strane investicije i poboljšati zaštitu intelektualne svojine. Nije zaboravio da podseti da su Kina i SAD vodeće države u sferi interneta, kao i da poseduju zajedničke interese i prostor za napredak poslovanja. On se, takođe, založio da dve zemlje povedu konstruktivne razgovore o poslovima na internetu, koji se zasnivaju na, kako to Kinezi u svakoj prilici vole da podvuku, međusobnom poštovanju i poverenju.
NESUGLASICE: U Vašingtonu susret Baraka Obame i Si Đinpinga – dvojice lidera zemalja koje čine gotovo četvrtinu svetske populacije i trećinu globalne ekonomije – započet je šetnjom čuvenom Pensilvanija avenijom.
Američki predsednik, nakon što je tokom prethodnih meseci postigao nekoliko spoljnopolitičkih uspeha, kao što su dogovor sa Iranom oko nuklearnog programa i ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kubom, mogao je da bude direktniji u razgovorima sa svojim kineskim kolegom. Si Đinping, sa druge strane, imao je tokom leta nekoliko razloga za političku „glavobolju“: pre svega, to su usporavanje kineske ekonomije, zatim pad indeksa Šangajske berze za skoro 40 odsto od juna ove godine, kao i kritika mnogih zapadnih zemalja da je Narodna banka Kine ovog leta namerno devalvirala juan za 1,9 odsto, što je najveće slabljenje kursa nacionalne valute u poslednje dve decenije.
Osim toga, predsednik SAD nedavno je nagovestio mogućnost uvođenja sankcija Kini zbog sumnji da odatle stižu hakerski napadi na brojne američke ciljeve. Ove optužbe Kina je više puta odlučno odbacila, smatrajući da su neosnovane, a i sâm kineski lider rekao je da je i njegova zemlja žrtva hakera. Pitanje sajber-špijunaže prokomentarisao je i „car kineskog interneta“ Lu Vei, uticajni šef Državne kancelarije za internetsku informatiku: „U istom smo čamcu, jedini izbor koji imamo je da sarađujemo.“
Nedavno je pružen i konkretan dokaz rešenosti kineskih vlasti da se „očisti internet“, kada je policija u Kini uhapsila čak 15.000 ljudi zbog sumnje da su se bavili onlajn kriminalom i hakovanjem. Obama i Si složili su se da neće više biti sajber-krađa poslovnih tajni, niti podrške ovoj vrsti kriminala.
FORMA I SUŠTINA: Tokom razgovora, ni pitanje poštovanja ljudskih prava nije bilo zaobiđeno. Obama je rekao da je sa kineskim predsednikom vodio „iskrenu diskusiju“, potvrdivši „nepokolebljivu podršku Amerike ljudskim pravima i osnovnim slobodama za sve“, uključujući „slobodu okupljanja i izražavanja, slobodu štampe i slobodu veroispovesti“.
Si je odgovorio da je Kina takođe zabrinuta zbog ljudskih prava, ali je insistirao da će do reforme doći kada za to bude vreme. „Moramo imati na umu da države prolaze kroz različite istorijske procese i realnosti, a moramo da poštujemo državljane svih zemalja u njihovom pravu da samostalno izaberu put svog razvoja“, poručio je kineski šef države.
Nešto ranije postignut je dogovor o saradnji i u oblasti železničkog transporta. Konzorcijum kineskih železničkih firmi udružio se sa američkom firmom XpressWest u izgradnji 370 km duge železničke linije velike brzine u SAD, između Las Vegasa i Los Anđelesa.
Saradnja dve zemlje produbljena je i na vojnom planu. U šturom saopštenju kineskog ministarstva odbrane navodi se da su Kina i SAD potpisale anekse dva važna vojna sporazuma, koja se tiču vojnih operacija i mornaričkih, odnosno vazduhoplovnih susreta. Ovaj korak mogao bi doprineti smanjenju napetosti među državama u zapadnom delu Tihog okeana, imajući u vidu da su vojske dve zemlje tamo i te kako prisutne. Narastajućim napetostima doprinele su i teritorijalne pretenzije Kine nad većim delom Južnog kineskog mora, nad kojim tvrdi da ima suverenitet, čemu se SAD oštro protivi. Potraživanja u tom delu Južnog kineskog mora imaju i Filipini, Vijetnam, Malezija, Tajvan i Brunej, jer preko njega prelaze trgovački brodovi. Obe strane, američka i kineska, međusobno se optužuju da izazivaju nestabilnost u regionu.
HILJADE MILIJARDI DOLARA: Još od kada su u januaru 1979. godine ponovo uspostavili diplomatske odnose, Sjedinjene Američke Države i Kina značajno su i kontinuirano širile obim ekonomske saradnje. Kina je danas drugi najznačajniji trgovinski partner SAD (odmah posle Kanade), a u 2014. ukupna robna razmena između dve zemlje iznosila je čak 592 milijarde američkih dolara. Poređenja radi, 1979. godine taj iznos bio je oko dve milijarde. Takođe, Narodna Republika Kina treće je najznačajnije izvozno tržište SAD (iza Kanade i Meksika), ali i zemlja odakle Amerika uvozi najviše robe. Kina je, uz Japan, i najveći pojedinačni vlasnik američkog javnog duga. U izveštaju američkog ministarstva finansija navodi se da je u 2015. ukupan federalni dug dostigao 18,1 bilion dolara (što je više od celokupnog bruto domaćeg proizvoda SAD), dok je Kina najveći vlasnik hartija od vrednosti američkog ministarstva finansija, u iznosu od gotovo bilion i trista milijardi dolara. Činjenica koja posebno zabrinjava američku stranu jeste i rastući trgovinski deficit koji SAD ima u odnosu prema Kini. Prošle godine taj minus u međusobnoj trgovini iznosio je čak 342 milijarde dolara.
I na drugim, visokotehnološkim poljima, ekspanzija Kine u punom je zamahu. Azijski džin ima najveću mrežu mobilne telefonije na svetu, koja opslužuje čak 1,3 milijarde mobilnih pretplatnika. Takođe, još 2008. godine, Kina je pretekla SAD u broju internet korisnika. Sa 640 miliona kineskih, naspram 280 miliona američkih internet pretplatnika, danas je Kina nedostižno tržište po veličini u svetu. Doduše, ukupan procenat populacije koji koristi internet u Kini i dalje značajno zaostaje za SAD: 46 odsto kineskog, u odnosu na čak 84 odsto američkog stanovništva.
SVE SE PROIZVODI U KINI: Onlajn trgovina u Kini takođe doživljava pravi bum. Procenjuje se da će tokom 2015. obim kineske e-trgovine biti na nivou od čak 625 milijardi dolara, što je za trećinu veći iznos u odnosu na prethodnu godinu. Sa druge strane, onlajn prodaja u Americi, koja je 2014. iznosila 305 milijardi, ove godine porašće za nekih 15 odsto, na 350 milijardi dolara.
Upućeni smatraju da je značajno povećanje američkog uvoza iz Kine, a time i rastućeg trgovinskog deficita, velikim delom rezultat „seljenja“ proizvodnih kapaciteta iz drugih azijskih zemalja (Japan, Hong Kong, Tajvan itd.) u Kinu. Najbolji primer je tajvanski proizvođač elektronskih komponenti Foxconn, koji je svoju proizvodnju mahom preselio u Kinu – u kojoj ima 12 fabrika u devet kineskih gradova – odakle delovima snabdeva veliki broj zapadnih, mahom američkih, preduzeća. Prema američkim izvorima (U.S. Census Bureau), uvoz „naprednih tehnoloških proizvoda“ (ATP – advanced technology products) iz Kine u 2014. dostigao je iznos od 154 milijarde dolara, što predstavlja više od 33 odsto ukupnog američkog uvoza iz Kine. Poređenja radi, izvoz ovakvih ATP proizvoda iz SAD u Kinu prethodne godine iznosio je „tek“ oko 31 milijardu dolara.
Moglo bi se reći da osnovni problem u odnosima između SAD i Kine ne leži toliko u različitostima njihovih političkih sistema, ili pak vrednostima za koje se, deklarativno i u praksi, zalažu, već u borbi za tržišnu prevlast i politički uticaj. Novi kinesko-američki „modus vivendi“ morao bi biti zasnovan više na podeli obaveza i odgovornosti prema savremenim globalnim izazovima, a manje na unilateralnim akcijama ili, pak, ustupcima samo jedne strane. Posmatrajući iz vizure Vašingtona, kineska politička i privredna ekspanzija može biti „tolerisana“ od strane SAD, sve do momenta dok ne bude ugrožavala postojeće američko preimućstvo nad globalnim svetskim i ekonomskim tokovima. To, svakako, nije u interesu Kine.
