Pariz gori

(Specijalno za „Vreme“ iz Pariza)

„Gori li Pariz?“, urlao je Hitler 25. avgusta 1944. godine oko 13 časova kada je saznao da su savezničke snage oko podneva ušle u centar francuske prestonice. Pariz nije goreo i pored Firerovog naređenja da nemačka vojska pre povlačenja poruši mostove i uništi istorijske objekte. General Fon Holtic nije poslušao naređenje te je tako poštedeo Pariz da se poput nekih drugih evropskih gradova pretvori u zgarište pred sam kraj Drugog svetskog rata. Ali više od šest decenija kasnije, iznad Pariza i ostalih većih gradova u zemlji dižu se oblaci crnog dima i sa sobom nose brojna pitanja.

Grad svetlosti i njegova periferija iz noći u noć sve se više pretvara u mračnu kasabu, punu neizvesnosti i straha, gde vladaju pravila anarhije i nasilja. Ulični sukobi između mladih stanovnika socijalnih naselja pariske periferije i snaga policije, zapaljeni automobili i autobusi, javne ustanove u plamenu i demolirane trgovine i fabrike, prizori su koji su u poslednje dve nedelje postali deo francuske svakodnevice. Nezadovoljstvo i bes, koji se već nekoliko decenija gomilaju u ugroženim i kritičnim socijalnim četvrtima na periferijama, dostigli su onu tačku kada je eksplozija neminovna. A za eksploziju, koja svakim novim danom zahvata i prožima nova područja u zemlji i širi se neverovatnom brzinom, bila je potrebna samo jedna varnica…

PRVA ISKRA: Ta varnica je prasnula nakon još ne sasvim razjašnjenih okolnosti u noći između 27. i 28. oktobra, u severoistočnom pariskom predgrađu Kliši, posle pogibije dvojice adolescenata. Oni su navodno u begu pred snagama policije preskočili visoku ogradu trafo-stanice gde ih je usmrtio visoki napon koji napaja ceo kraj električnom energijom. Zahvaljujući mobilnim telefonima i internetu, pročula se vest da je policija naterala dvojicu „klinaca iz kraja“ da se sklone u trafo-stanicu gde su poginuli. Odmah je za krivce optužena policija i u izlivu besa i mržnje prema snagama reda organizovani su protesti u četvrti. Okupljanje je odmah izmaklo kontroli, zabeleženi su prvi požari automobila i kontejnera, kao i prvi sukobi s policijom. Dve noći potom, prilikom intervencije policije u pomenutoj četvrti, jedan suzavac je pao u blizinu džamije za vreme ramazanske molitve, što je izazvalo još veći bunt. Povratka više nije bilo. Slučaj je postao sve ozbiljniji, jer su se neredi umnožavali, a optužbe na račun policije postajale sve žešće, dok je francuskim medijima, ali i zvaničnicima trebalo poprilično vremena da shvate da se u predgrađu ipak nešto dešava i da to i nije tako bezazleno kao ranije.

Tenzije su porasle bukvalno preko noći, dok su se događaji odvijali ogromnom brzinom. Ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi od prvog dolaska na tu funkciju u junu 2002. godine (u međuvremenu je bio na mestu ministra ekonomije da bi se nakon postavljanja De Vilpena za premijera ponovo domogao Ministarstva unutrašnjih poslova) vodi izrazito represivnu bezbednosnu politiku s ciljem da smanji stopu kriminaliteta u zemlji. Stalno se trudi da bude u prvim redovima na terenu i, kao uvek, „brz je na obaraču“, jer ima ogromne ambicije kada je reč o predsedničkim izborima koji će biti održani na proleće 2007. godine. U pratnji policije odlazi u jedno drugo krizno predgrađe, ovoga puta u Argentil, severozapadno od Pariza. Usred okupljenih građana, od kojih su pojedinci počeli da bacaju prazne limenke u pravcu ministra i njegovih telohranitelja, Nikola Sarkozi uzvikuje sada već svima poznate rečenice u Francuskoj: „Da li se plašite? Dosta vam je ovog ološa? E pa očistićemo mi vaše naselje od ovih!“.

NEREDI SE ŠIRE: Ova izjava francuskog ministra unutrašnjih poslova samo je još više rasplamsala duhove u predgrađima i ujedinila mlade pobunjenike koji su već iste noći proširili ulične nerede i na desetak opština oko Pariza. Podmetanjem požara i kamenovanjem policajaca i građana, ispoljili su sav bes prema Sarkoziju, policiji i Francuskoj. U trenutku dok ovo pišemo (utorak, posle podne), neredi se ne smiruju u predgrađima gradova u celoj Francuskoj, Nantu, Renu, Marseju, Strazburu, Lilu, Klermon Feranu, Monpeljeu, Ruanu, dok ovdašnje vlasti menjaju ton i priznaju da se više ne radi o izolovanim urbanim izgredima, već o svojevrsnom stanju pobune. Scene građanskog rata pogodile su i samo srce Pariza i Trg Republike, dok se sve više građana pribojava kako za imovinu tako i za ličnu bezbednost, a mnogo je i onih koji se pitaju zbog čega toliki bes i kako je moguće da se na stotine adolescenata tako dobro organizuje, a da policija nije u stanju da ih spreči u piromanskim i rušilačkim namerama.

Francuska se sa ovakvim oblikom nasilja nije suočila još od završetka Drugog svetskog rata i studentskih protesta iz maja 1968. godine, koji su u poređenju sa sadašnjim neredima uveliko prevaziđeni. Samo u prvih 12 dana nereda na teritoriji cele zemlje pričinjena je ogromna materijalna šteta. Izgorelo je više od 5000 vozila, uhapšeno je 1500 lica od kojih je na zatvorske kazne osuđeno samo 60, zapaljena su brojna privatna i javna preduzeća, obdaništa i škole, napadnuti su verski objekti, a o broju policijskih stanica da i ne govorimo. Posledice ovih nereda su već ogromne kada je reč o ekonomskom aspektu, dok će socijalne, političke i ostale posledice po svakodnevni život u Francuskoj biti nesumnjivo još veće. Neredi samo pokazuju do koje mere su ovi problemi ostavljeni po strani. Potiskivale su ih i levica i desnica tokom već više od 20 godina, ne znajući da ih reše na adekvatan način. U Francuskoj postoji oko 300 naselja na periferijama gradova koja su prerasla u tipične zone „bezakonja“, gde i policija noću ne sme da zađe. Vlasti priznaju da su ova mesta postala „izgubljena teritorija Republike“, gde caruje jedan sasvim drugi zakon – zakon ulice, droge, mafije i raznih klanova.

ISTORIJSKI GREH: Francusku su pristigli gresi istorije, jer u socijalnim naseljima živi više od 90 odsto imigrantskog stanovništva, najviše iz zemalja Magreba (Alžir, Maroko i Tunis) i iz ostalih delova Afrike, odnosno bivših francuskih kolonija. Posle kolonijalizma, Francuskoj je bila potrebna radna snaga, tako da su brojni stanovnici bivših kolonija pohrlili u Francusku, koja je predstavljala obećanu zemlju. S vremenom, imigranti su se skoncentrisali u jeftinim socijalnim stanovima u naseljima na periferiji gradova. Te četvrti su postepeno zaboravljane i prepuštene same sebi.

Problem francuskih predgrađa nije nov i iznenađujući, jer se već gotovo dve decenije o njemu znalo, ali se ništa nije preduzimalo. Danas je ta socijalna i urbana pukotina isplivala na površinu u najžešćem obliku, kroz nasilje i netrpeljivost. U četvrtima koje ovih dana pogađaju nemiri izrazito je visoka stopa nezaposlenosti, katastrofalna je situacija na obrazovnom planu, dok najsiromašniji sloj stanovništva nema drugog izbora nego da krov nad glavom potraži upravo u ovim „blokovima“. Kriminal samim tim cveta i poznato je da se ovde živi od raznih vidova šverca i trgovine narkoticima. Ali, postoji još nešto što je još više dovelo do „getoizacije“ francuskih predgrađa.

Naime, deca imigranata koja su rođena u Francuskoj i imaju francuski pasoš suočavaju se s krizom identiteta, jer se ne osećaju Francuzima zbog boje kože i kulturnih razlika koje su stekli u porodici, dok s druge strane ne osećaju pripadnost ni zemljama porekla. Tako je predgrađe, banlieue, postalo njihova teritorija, sa kojom se identifikuju, koja je deo njihovog odgoja i svakodnevnog života. U potpunom beznađu, kada dođe do incidenata sa policijom, osećaju se napadnutima i ustaju u odbranu „svog parčeta zemlje“.

Ali, periferije su takođe mesto gde su vrlo dobro ukopane i islamističke radikalne ćelije, koje francuskoj policiji zadaju glavobolje već godinama. Ovdašnje vlasti su tokom nekoliko proteklih meseci izvele niz akcija protiv ovih ćelija za koje se sumnjalo da su pripremale terorističke akcije. No, ovi incidenti, mada na prvi pogled nemaju nikave veze sa islamističkim radikalnim ćelijama, mogli bi da budu iskorišćeni zarad nekih interesa pomenutih radikalnih grupa, od čega strahuje većina zvaničnika. Ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi, kao i premijer Dominik de Vilpen, nakon nekoliko dana sukoba mladih pobunjenika i policije konstatovali su da su mladi vrlo dobro organizovani i da vode inteligentne akcije protiv snaga reda, što izaziva sumnju da „klincima od 12 do 20 godina upravlja neko iskusniji“.

NISKI UDARCI: Nemiri su, međutim, pokazali i svu kompleksnost, kao i niske udarce među celokupnom francuskom političkom klasom. Nakon prvih zapaljenih automobila, odgovornost su počeli da prebacuju jedan drugome – premijer De Vilpen i prvi policajac Francuske Nikola Sarkozi. I jedan i drugi su, naime, najozbiljniji kandidati iz iste desničarske partije Unija za predsedničku većinu (UMP) za trku za predsedničku fotelju u proleće 2007. godine. Svaka prilika je dobra za pokazivanje pred francuskim biračima. Ali, kada su ustanovili da je đavo odneo šalu i da je situacija ozbiljna, prećutno su se solidarisali i krenuli da zajednički obavljaju posao. Francuska levica je jedva dočekala da se „osveti“ desnici, tako da od samog početka oštro kritikuje bezbednosnu politiku Nikole Sarkozija i pripisuje i niz ostalih „grehova“ desnici na vlasti, istovremeno potpuno zaboravljajući da je problem predgrađa stariji i od prvog Miteranovog predsedničkog mandata.

Najradikalniji su, kao i uvek kad probleme u Francuskoj izazivaju stranci ili imigrantska deca, vođa Nacionalnog fronta Žan Mari le Pen i predsednik Pokreta za Francusku Filip de Vilier. I jedan i drugi zalagali su se od prvog trenutka za slanje vojske u krajeve zahvaćene nemirima i za uspostavljanje policijskog časa. Ako je u utorak 8. novembra ispunjena želja francuskim ekstremnim desničarima, barem što se policijskog časa tiče, za razmeštanje vojske još nije došao trenutak, ponavlja gotovo svakodnevno premijer De Vilpen. Vlastima u Francuskoj je kristalno jasno da odgovor silom samo još više može da pogorša (ne)prilike i da dovede do krvoprolića čiji bi ishod bio sasvim sigurno katastrofalan, što bi moglo da rasplamasa i versku netrpeljivost.

No, u ovakvoj situaciji sa kojom se zemlja nije suočila od kraja Drugog svetskog rata, desnica na vlasti je morala da učini nešto; zasad je to proglašenje vanrednog stanja i uvođenje policijskog časa, jer je gnev onog dela stanovništva koji trpi nasilje postao velik, a predsednički izbori su sve bliži. Ni desnica ni levica ne žele reprizu predsedničkih izbora iz 2002. godine, kada je u drugi krug prošao lider ekstremne desnice Žan Mari le Pen. Desnica na vlasti reaguje sporo, Širak se oglasio samo jednom i to šturim pozivom na smirivanje tenzija u predgrađima. Svaki korak odmerava se nekoliko puta pre nego što se napravi, jer i najmanja greška može biti fatalna: kako za desnicu, kojoj u svakom slučaju ne cvetaju ruže uoči izbora, tako i za celu Francusku, koja je na ivici da krene putem „zemlje koja beše jednom na Balkanu“.