Očekivane su bile, na primer, nove avionske rute između Ljubljane i Brisela, koji u žargonu ovdašnjih političara postaje ono što je tovarišima bio Beograd. Slovenački avio-prevoznik Adria ervejs, koji povezuje Ljubljanu i Brisel deset puta nedeljno, počeo je od 9. maja da leti i nedeljom uveče. Povratna karta košta od 212 evra naviše, a najjeftinije karte, kupljene preko interneta, mogu se ušićariti za samo 96 evra.
Za taze državljane proširene Evrope bio je pravi šok kada su posle 1. maja pokušali da bez dokumenata izađu iz Slovenije i uđu u Austriju ili Italiju; naleteli su na nerazumevanje s druge strane, pa su na teži način, Pavlovljevom metodom, utvrdili da granice još postoje, iako su domaći mediji uoči ujedinjenja brujali o granicama koje su pale, naročito u kontekstu Nove (slovenačke) i italijanske Gorice, gde su se čak pravila poređenja s padom Berlinskog zida. Činjenica je da niko sa slovenačke strane nije očekivao tako tvrdu kontrolu uzvanica prilikom svečanosti proširenja EU-a, koja je lokalno obeležena simboličnim „ujedinjenjem stare i nove Gorice“, 1. maja. Slavlje su svojim prisustvom uveličali predsednik Evropske komisije Romano Prodi i slovenački premijer Anton Rop, ali centralnoj proslavi zbog treniranja strogoće organa bezbednosti nisu uspele da se pridruže neke zvanice sa slovenačke strane, iako su mediji izveštavali „o skidanju poslednje gvozdene zavese“ (tačnije – gvozdene ograde) u Evropi.
REKLAMNI TRIK: Sad se ispostavilo da je obeležavanje „kraja granice“ 1. maja i svečano otvaranje novog trga ujedinjenja na granici između stare i nove Gorice bilo tek virtuelno. Jeste ograda isečena i skinuta, ali se na drugoj strani sveže popločanog trga sa sve mozaikom vrlo brzo pojavila patrola italijanske policije, koja budno motri na namernike da slučajno ne pređu nevidljivu crtu i upozorava ih da tek na obližnjem zvaničnom graničnom prelazu mogu da uđu u Italiju. Stvar je konačno stigla i u medije, pa su razočarani izveštači na kraju gorko zaključili da zapravo nisu pale granice, već samo jedna ograda.
Neprijatno su iznenadile i kolone na južnim međama Slovenije, što je naročito susednu Hrvatsku asociralo na bauk nove sanitarne zone, koji u vidu Šengena kruži Evropom. Odgovorni su krivicu za zastoje prebacili na tehniku i nov kompjuterski program, pošto osoblje na granicama nije bez muka savladalo novu, evropsku proceduru. Nije zanemarljiv ni zamor materijala, tačnije umor ljudskog faktora u obliku preraspoređenih carinika. Na južnu granicu je sa severne premešteno nekoliko stotina carinika, koji u novom režimu od kuće do radnog mesta i nazad svakodnevno putuju po pet i više sati. Iako su opasnostima u saobraćaju na rizičnim slovenačkim drumovima (veći deo autoputeva je tek u fazi izgradnje) izloženi više nego ostali vozači, država im nije priznala dodatno osiguranje za rizik.
Konačno je na ozbiljne propuste u tretmanu na slovenačkim granicama upozorio i slovenački ombudsman Matjaž Hanžek, opomenuvši birokratiju da bi policajci na granici morali da imaju pravo da u izuzetnim prilikama „na licu mesta“ izdaju tranzitnu vizu. Hanžek je time podsetio na tragičan slučaj koji se desio 5. januara ove godine na graničnom prelazu Vrtojba, prema Italiji. Pripadnici pogranične policije tog dana nisu dozvolili da u Sloveniju uđu kola italijanske hitne pomoći. U bolničkom vozilu ležao je na samrti 52-godišnji građanin BiH Tomislav Veljančič, koji je bio na neuspešnom lečenju u Italiji. Imao je poslednju želju – da umre na rodnoj grudi. Policajci Veljančiću i pratnji nisu dozvolili put preko Slovenije pošto nije imao tranzitnu vizu. Vozilo su vratili u Italiju, a bolesnik je izdahnuo u bolnici u Gorici, što je izazvalo negodovanje i zgražanje na italijanskoj strani granice.
POSKUPljENjA UMESTO POJEFTINjENjA: Ulazak Slovenije u punopravni klub država EU-a bio je u prošlosti propraćen obećanjima da će to značiti pad carina i, automatski, pojeftinjenja. Izuzev u slučaju nekih uvoznih prehrambenih proizvoda, pojeftinjenja još nisu na vidiku. Naprotiv. U aprilu su dućani na austrijskoj i italijanskoj strani zabeležili pravu pomamu slovenačkih državljana, koji su hvatali zadnji voz da kupe robu uz mogućnost povraćaja poreza (tax–free, odnosno mervertštojer u Austriji i iva u Italiji). Slovence je posle Praznika rada prošla manija kupovanja, ali su je zamenili novom – lovom na nove, evro-tablice. Tablice imaju s leve strane evropsku zastavu i oznaku SLO na plavom polju. U slovenačkom Auto-moto savezu registrovali su velik broj vozača koji su želeli da dobiju nove tablice pod izgovorom da su „jednu izgubili“. Brojka se vrtoglavo popela na 8000 potrošenih tablica, spremljenih za one koji treba da registruju vozilo, pa je proizvođač novih tablica morao da počne da radi punom parom, da koliko-toliko dostigne narudžbinu. Administracija je pokušala da smiri pomahnitale sugrađane savetima da se nikud ne žure, te da ne moraju da lažu, ukoliko žele na svoje limene ljubimce da stave nove tablice, jer je dovoljno uložiti zahtev i izbrojati 20 evra, koliko tablice koštaju.
Slična potrošačka groznica, manje prozaična, zabeležena je na slovenačkoj zapadnoj granici. Čim je Slovenija postala jedna od zvezdica na evropskoj zastavi, agencije za promet nekretninama registrovale su povećano interesovanje državljana Italije, naročito iz Trsta, za kupovinu kuća na Krasu tj. na slovenačkoj obali. Začudo, nije malo ni Slovenaca koji žele da se skuće u Trstu, Gradežu ili Linjanu. Tršćane najviše zanimaju stare kuće na selu koje mogu da kupe za oko 50.000 evra, dok su cene vila na potezu od Debelog rta preko Ankarana i Pirana do Sečovlja nešto više. U Izoli kvadratni metar košta od 3000 do 3500 evra, što nije malo čak ni u poređenju sa evropskim standardom. Po mišljenju poznavalaca prilika, tu se ne radi o stvarno povećanom broju kupoprodaja, već deo ugovora potiče iz prethodno „fiktivno“ sklopljenih, koji se sada legalizuju. Prema „španskom kompromisu“, nekretnine su pre službenog ulaska Ljubljane u EU mogla da kupe samo ona lica koja su najmanje tri godine živela na teritoriji Slovenije.
STOP ZA GASTERBAJTERE: Proširenje Evropske unije označava za nove članove i početak potpune slobode na tržištu radne snage i usluga. Ovde se konkurencije najviše plaše zanatlije, koji su od Ropove vlade već zahtevali da prihvati paket zaštitnih mera na osnovu reciprociteta i to na svim područjima na kojima Austrija i Nemačka koriste to pravo iz prelaznog perioda. Izvesno je da će neposredna posledica ulaska Slovenije u EU biti znatno povećana ponuda, na primer, izvođača građevinskih radova iz novih država članica poput Mađarske, Poljske, Slovačke i Češke, dok će njihove slovenačke kolege u periodu od dve do sedam godina morati da poštuju ograničenja na najzanimljivijem – austrijskom i nemačkom tržištu.
Probleme mogu da očekuju i radnici iz bivših jugoslovenskih republika. Sezonski poslovi su odsad rezervisani za radnike iz država EU-a, a drugi dobijaju šansu tek ukoliko bi potražnja na tržištu radne snage EU-a bila veća od ponude. To je malo verovatno, ako se uzme u obzir stopa nezaposlenosti u novim članicama EU-a. Dosad je najviše „gasterbajtera“ poreklom iz država ex-Yu u Sloveniji zapošljavalo građevinsko preduzeće SCT. Veći deo populacije njihovih radnika (oko 70 odsto) čine pečalbari iz Bosne i Hercegovine, 30 odsto iz Hrvatske, a manjinu čini „južna pruga“ Srbije, odnosno Makedonija i Kosovo. Ubuduće će njihove nadnice preuzeti radnici iz Slovačke, Poljske i drugih „istočnih“ članica EU-a. SCT se brzo prilagodio novim uslovima, pa već sada unajmljuje oko tri odsto radnika iz Slovačke preko preduzeća koja su Slovaci otvorili u Sloveniji. Aleksander Meze, kadrovski direktor u SCT-u, pomirljivo komentariše da će nova radna snaga biti ne samo skuplja nego da će „s tom radnom snagom znatno teže ići i sporazumevanje“.
Neće biti lako sporazumeti se niti unutar države, a slavljeničku euforiju polako gase nešto pesimističnije vesti, koje su konačno našle mesto u medijima. Tako saznajemo da se polako ostvaruju mračne prognoze nekih vodećih ekonomista, koji već godinama upozoravaju da će ulazak Slovenije u Evropsku uniju označiti početak crnih dana za pojedine industrijske grane. Na udaru se našla tekstilna industrija, čak i prestižna „Mura“, koja stalno prolazi kroz sanacije i državnu pomoć, jer ne može da se nosi s visokim troškovima radne snage. Uoči svečanog ulaska Slovenije u EU i Praznika rada, koji je ovog 1. maja konačno otišao „na đubrište istorije“, desilo se da je posle 130 godina zauvek zatvorila svoja vrata jedna od najstarijih fabrika u Ljubljani, Tobačna tovarna, preduzeće za preradu duvana. Duga tradicija i kvalitet bili su poštovani širom bivše Juge, a sad će se kultne cigarete „57“ (Sedminpedeset) proizvoditi u – Nemačkoj. Uprava je radnike otpuštala u talasima, a nema malo simbolike u činjenici da su pogoni zaustavljeni uoči Praznika rada i ulaska države u EU. Krivicu za propast Tobačne delimično snose evropski antipušački zakoni (svaka paklica cigareta je bukvalno izlepljena „čituljama“ preteće sadržine), ali je proizvodnja nekako opstajala zahvaljujući blizini tržišta ex-Yu.
Ulazak Slovenije u EU ukinuo je poseban status koji je Tobačna uživala na tržištima izvan Unije. Vlasnik Tobačne, britanski Imperijal tobako, nije oklevao da preko noći zatvori fabriku sa 500 radnika i pošalje na ulicu više od polovine (267), dakle one koji su radili u neposrednoj proizvodnji. Jedina pomoć koju su dobili od uviđavnih engleskih gazda bila je pri pisanju „si-vi-ja“, dakle, kako napisati molbu za nov posao. Na isti način zatvorene su fabrike u Mađarskoj i Slovačkoj, a proizvodnja takođe preseljena u nemačke pogone u Berlinu i Langhagenu. Duvanska tužbalica je obrazac koji se sad ponavlja u tekstilnoj, hemijskoj i nekim drugim industrijskim granama širom Slovenije.
Mnoga slovenačka preduzeća na vreme su ukalkulisala pritisak evropskog tržišta, i na teren Srbije i Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Bosne prebacile delove svojih proizvodnih kapaciteta, ukinutih kod kuće. Tako su uspešne slovenačke firme izbegle prepreke novih evropskih granica, a državama koje se spremaju za udruženu Evropu donele preko potrebne investicije i otvorile nova radna mesta. Dok nekom ne smrkne, drugom ne svane, zato će neposrednu korist od otpuštanja slovenačkih radnika, paradoksalno, imati njihova nekadašnja „braća“ sa jugoistočnog Balkana.
