Oružje za masovnu pljačku

(Ekskluzivno za „Vreme“ iz Angole)

Sećate li se kada se bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija Butros Butros Gali uvalio u nevolju pošto je 1992. godine Sarajlijama poručio da prestanu da kukaju jer na svetu ima bar još deset gorih mesta od njihovog? E, pa, Angola je jedno od takvih. Nedugo nakon ove njegove opaske vladine snage su se devet meseci borile protiv pobunjeničkih snaga UNITA na glavnim ulicama Kita, u središtu zemlje.

Toliko je mrtvih da i dan-danas leže sahranjeni tamo gde su i pali – po baštama, parkovima, pored škola, posvuda. Lokalne vlasti su ovog meseca resile da započnu ekshumaciju nekih od 7000 tela sahranjenih oko grada, što iz zdravstvenih razloga, što zbog toga da bi bili propisno sahranjeni na novoizgrađenom delu groblja koje treba da postane simbol pomirenja.

Pre nego što su Portugalci napustili Kito 1975, ovaj lepi gradić u unutrašnjosti zemlje krasile su službene zgrade ofarbane u roze i lepe vile svih pastelnih boja. Kada su izbile borbe u januaru 1993, Kito se pretvorio u Mostar. S tom razlikom što je rat ovde bio još besmisleniji od rata u bivšoj Jugoslaviji jer su ljudi s obe strane ulice pripadali istom plemenu i govorili istim jezikom. Nije bilo ni ideoloških podela izazvanih hladnim ratom jer su i one nestale do 1990. godine.

POKOlj – IZVAN MEDIJSKE PAŽNjE: Takođe, za razliku od Sarajeva i Mostara koji nisu silazili s naslovnih strana stranih novina i vesti stranih televizija, ovaj pokolj u Africi nije ni bio predmet medijske pažnje sveta. Uostalom, ništa se nije ni promenilo. Borbu za oslobođenje koja je počela 1961. godine ubrzo je zamenio građanski rat koji je, uprkos usponima i padovima, okončan tek smrću Jonasa Savimbija, vođe pobunjenika UNITA, u februaru prošle godine. Do tada je život izgubilo milion ljudi, a četiri od ukupno 12 miliona stanovnika Angole je raseljeno.

Dominguš Kaštru radi za Crveni krst u Kitu. Preskakali smo ruševine u centru grada, a on mi je ispričao kako je uspeo da izbegne vojsku. U svojoj bašti je uzgajao kanabis i svaki put kada bi vojnici dolazili po njega da ga mobilišu, u zamenu za slobodu davao im je drogu.

Kada je izbio rat 1993, imao je 15 godina. Pitao sam ga kako je uspeo da preživi. Živeo je u delu grada opkoljenom vladinim snagama. „Nabavio sam pušku da bih preživeo. Kolone vojnika i civila su u to vreme tražile hranu u selima pod kontrolom UNITA. Sve su uzimali, kukuruz, pasulj, sve. Nekada bi se od 700 ljudi, od kojih 300 ili 400 vojnika, vratilo samo 500 ili 600 jer su ostali poginuli u zasedama.“

U njegovom dvorištu sahranjen je čovek koji je protrčao ispred Domingušove kuće sklanjajući se od snajpera, ali je kasnije poginuo od eksplozije. Poveo me je do škole u kojoj se nekada nalazila vojna bolnica. Iza zgrade je mnoštvo grobova, a pred ulazom u dvorište Dominguš reče: „Ovde je sve bilo prepuno amputiranih nogu i ruku. Tamo smo sahranili nogu mog rođaka, u kartonskoj kutiji.“

Odveo me je da vidim neke zvaničnike UNITA koji su po okončanju rata ponovo otvorili svoje kancelarije u gradu. Pitao sam Dominguša da li je gnevan zbog toga jer su to isti ljudi koji su nedavno hteli da ga ubiju. „Ne“, odgovorio je. „Moramo sve to da zaboravimo, inače će ponovo izbiti rat.“

BEZ ODGOVORA: To i jeste najčudnije u vezi s Angolom nakon rata. Ljudi koji su se doskora međusobno borili danas žive jedni pored drugih kao da su preživeli neku prirodnu nepogodu, a ne bratoubilački rat. Možda u tome i leži suština tragedije Angole. Kad god bih upitao obične ljude da mi objasne uzroke rata, oni bi slegali ramenima i rekli da ne znaju odgovor.

Naravno da ne znaju jer, konačno, rat se vodio za naftu i dijamante i neprocenjivo bogatstvo. Državna elita koju su činili bivši marksisti iz redova MPLA kontrolisali su naftne zalihe, dok je UNITA, koju je za vreme hladnog rata podržavao Zapad, kontrolisala proizvodnju dijamanata. Nakon Savimbijeve smrti već oslabljena UNITA naprosto se raspala. Mirovni sporazum potpisan je nedugo posle njegove smrti a predviđao je razoružanje i demobilizaciju oko 100.000 vojnika UNITA i njihovo uključenje u politički sistem.

Za svaki slučaj, obe strane su se saglasile da mirovni sporazum sadrži odredbu po kojoj niko neće odgovarati za ratne zločine.

Dok je rat trajao, stanovnicima Angole bilo je lako objasniti zbog čega su toliko siromašni. Danas, međutim, takvi argumenti ne piju vodu. Jer, ova zemlja nije nikakav isušeni i siromašni Mali. Angola je druga po proizvodnji nafte u Africi. Od nafte se svake godine u državnu kasu sliva, ili bi trebalo da se slije, pet milijardi dolara. U poslednjih deset godina broj proverenih nalazišta je učetvorostručen i moguće je da Angola ima više nafte od Kuvajta. U narednih deset godina naftne komanije ovde bi mogle investirati čak 30 milijardi dolara.

BOGATA, A SIROMAŠNA: Angola je takođe i sedma država u svetu po izvozu sirove nafte u SAD i nije ni čudo da je na brdu iznad grada izgrađena ogromna nova američka ambasada. Dvojica od najviših zvaničnika ambasade tu su poslata direktno s Kosova. Afrički izvoznici nafte dobili su nakon 11. septembra nov strateški značaj za SAD, s obzirom na nastojanja Amerike da se što manje oslanja na uvoz iz regiona Bliskog istoka.

Ova velika i plodna zemlja nije gusto naseljena i bogata je naftom, a ipak 25 odsto dece umire pre pete godine života. Prema indeksu UN-a o ljudskom razvoju, Angola zauzima tek 161. mesto od ukupno 173 zemlje. Prosečna starost stanovništva iznosi samo 45 godina, što je 30 odsto niže od proseka većine zemalja u razvoju, a čak dve trećine stanovnika živi ispod granice bede i bez vode za piće.

Pa gde, onda, odlazi taj novac od nafte? Praktično ništa od ove sume ne odlazi na razvoj.

KO KRADE: Iako bi se od MMF-a očekivalo da bude aktivno uključen u obnovu zemlje, ova finansijska institucija neće ni da čuje za Angolu. Ako se pročita šta piše između redova u deklaracijama MMF-a o neopohodnosti finansijske „transparentnosti“, MMF kaže, grubo rečeno, da ne želi da prljav novac prekriva zdravim. Fond je izračunao da se godišnje gubi trag milijardi dolara od prodaje nafte. Drugim rečima, zvaničnici MMF-a smatraju da manja grupa ljudi koja upravlja zemljom pokrade pare. Zbilja, švajcarske vlasti blokirale su preko 600 miliona dolara na privatnim računima u vlasništvu državljana Angole bliskih predsedniku Eduardu dos Santušu.

Prema rečima jednog diplomate, pravi problem leži u tome što država nije u stanju da sprovede reforme, jer jedini preostali administrativni kadar čine upravo oni koji prisvajaju bogatstva i dobra Angole. Oni su veoma vredni, izjavio je diplomata i dodao da „Angola za njih predstavlja posao, dok njihove porodice žive u inostranstvu“. Sam predsednik je, po opštem uverenju, jedan od najbogatijih zemljoposednika u Brazilu.

Rafael Markeš, šef Instituta za otvoreno društvo u Angoli, među malobrojnim je začetnicima civilnog društva koji su spremni da javno kritikuju vlast. Pitanje o računima u Švajcarskoj navelo ga je da uporedi predsednika Dos Santuša sa Sadamom Huseinom: „On u svojim rukama drži ‘oružje za masovnu pljačku’. Razlika je jedino u tome što Amerikanci nisu u stanju da pronađu oružje za masovno uništenje – dok je ovde oružja za masovnu pljačku na pretek!“

Vladini službenici uzvraćaju da su pare sklonjene na račune u Švajcarskoj zbog rata ili jednostavno negiraju da korupcija u vrhu vlasti uopšte i postoji. Prema rečima Pedra Saleša, vršioca dužnosti direktora vladinog biroa za informisanje, ove priče „nisu u skladu s istinom“.

Na sreću onih koji su na vlasti, za razliku od građana Srbije, pitanja o računima u Švajcarskoj za obične građane Angole su viša matematika. Malo ih je, pogotovo izvan Luande, koji imaju radio i jedino što znaju jeste da je rat završen i da žele da se vrate kućama, da obrađuju njive, a dobra vest je da se to i dešava.

Ipak, Rafael Markeš se prosto puši od besa kad priča o onome što se događa u njegovoj zemlji. On kaže da „ljudi veoma, veoma sporo uviđaju da se rat vodio samo da bi ljudi iz UNITA i MPLA iz njega izvukli korist“. Sada, kaže on, kako se sve više priča o izborima na kojima bi mogao da se kandiduje i aktuelni predsednik Dos Santuš, sve je teže snaći se u novonastaloj situaciji. „Dos Santuš je običan razbojnik, a mi pokušavamo da nađemo načina da od razbojnika načinimo pristojnog guvernera Narodne banke. Nikad za tako nešto nisam čuo, i tako nešto je nemoguće.“ Markeš smatra da će se sistem u jednom trenutku nužno raspasti: „Ovo je kula od karata.“

Markešov šef je Džordž Soros, milijarder koji je osnovao Institut za otvoreno društvo. On voli da troši pare po svom ćefu. Nije mu se mnogo sviđao ni Slobodan Milošević. Ipak, Angola je nešto sasvim drugo. To nije nikakva osiromašena evropska državica. S obzirom na njeno bogatstvo, na nju međunarodna zajednica teško može da vrši pritisak. Jedan strani diplomata stavove Markeša sumorno je prokomentarisao rečima. „Nisu njima potrebni ni pare ni stranci, neće biti nikakvog štapa sve dok SAD pokrivaju osam odsto uvoza nafte iz Angole. Oni Angoli sigurno neće otežavati položaj. Pošto nema ni štapa ni šargarepe, mogu tako da teraju u nedogled.“