Opasno poricanje

Bob Vudvord, novinar „Vašington posta“, koji je zajedno sa kolegom Karlom Bernštajnom otkrivanjem afere Votergejt iznudio ostavku Ričarda Niksona, posle tri decenije ponovo potresa Belu kuću: nova Vudvordova knjiga State of Denial, što bi se možda najbolje moglo prevesti kao Uporno poricanje, otkriva da je Džordž Buš namerno obmanjivao američku naciju o situaciji u Iraku.

Knjiga je izašla iz štampe u petak, a ovog vikenda Bob Vudvord se pojavio u vrlo prestižnoj emisiji „60 minuta“ televizijske mreže CBS, gde je bez okolišanja dokazivao da je Bušova administracija gotovo od samog početka netačno prikazivala situaciju u Iraku, od priprema za ratni pohod na Irak, interpretacije obaveštajnih podataka o stanju u toj zemlji do samog toka ratnih operacija i konačnog širenja nasilja, prvenstveno razmere gerilskih napada na američku vojsku, koji su poput požara počeli da se šire zemljom nakon brzometne američke vojne pobede.

Vudvord je u emisiji „60 minuta“ bio eksplicitan: „Stanje je loše, a iduće godine biće još gore! Svakodnevno koalicione snage doživljavaju u proseku 100 napada gerilaca, znači, gerilci napadaju svakih 15 minuta. Državno rukovodstvo, međutim, skriva ovu istinu i obmanjuje javnost.“

Knjiga otkriva da je Buš skrivao istinu, da se poslužimo eufemizmom, i od svog najvažnijeg transatlantskog saveznika – Velike Britanije. Vudvord u svojoj knjizi tvrdi da je Toni Bler bio jako ljut kada je otkrio da Vašington skriva od njega neke ključne obaveštajne podatke, čak i one do kojih je došao zahvaljujući pomoći britanskih službi.

NESANICA SENIORA: Vudvordova knjiga okriva da se Bušova administracija oglušivala o upozorenja stručnjaka kakve sve mogu biti posledice ovog ratnog pohoda. General Kolin Pauel, tada šef američke diplomatije, i Džordž Benet, šef CIA, nisu krili rezerve prema ratnom pohodu na Irak. Obojica su docnije podneli ostavke. Bob Vudvord kaže da ga je zapravo najviše iznenadilo Bušovo potpuno ignorisanje ovih mišljenja i poricanje da postoji bilo kakva opasnost. Navodno je čak i Buš stariji imao ozbiljne dileme, pa ga je zbog sinovljevih planova „danima mučila nesanica“, kako je pričala njegova supruga Barbara.

Posle razgovora sa oko 200 insajdera, predsednikovim saradnicima zaduženim za bezbednost, vojnim ekspertima, diplomatama i obaveštajcima, od kojih je svakako najznačajniji bivši šef CIA Džordž Tenet, nameće se nesumnjiv zaključak da je Bušova administracija bila gluva i slepa na sve činjenice koje su joj prezentirane o rizicima invazije i okupacije jedne velike, traumatizovane i duboko podeljene arapske zemlje. Treba naglasiti da u pripremi ove knjige Vudvord nije uspeo da za sagovornike dobije i Buša i Ramsfelda.

Zaključak većine intervjuisanih je da Buša kao da nije zanimalo kako će izgledati Irak posle rata. Vizije nije bilo. Nevolja je, kaže većina, da nema ni strategije. Kada je posle „ratne pobede“ situacija počela da se komplikuje Buš se okrenuo na drugu stranu: bez ozbiljne debate i plana, administrativno, u Bagdadu je ustoličen Pol Bremer, kao veliki poglavica čitavog Iraka. Istovremeno, Ramsfled nije odobravao slanje novih trupa da bi se posle okupacije kako-tako održao mir.

Knjiga otkriva velike tenzije u najužem američkom rukovodstvu: poznato je da se zbog neslaganja oko Iraka i trzavica sa šefom Pentagona Donaldom Ramsfeldom povukao tadašnji šef američke diplomatije general Kolin Pauel, a onda je i bivši šef Generalštaba Endi Kard tražio da Ramsfeld bude smenjen. Navodno je i Bušova supruga Lora tražila njegovu smenu, piše Vudvord.

Od kada su se pojavili odlomci Upornog poricanja i demokrate, ali i neki republikanci traže Ramsfeldovu smenu. Američki analitičari smatraju da je malo verovatno da će Buš smeniti svog ministra odbrane nekoliko nedelja pre izbora. Ovaj gest bi neki protumačili kao ustupak „defetistima“, kako republikanci zovu opoziciju.

SVADJE NA VRHU: Buš i Ramsfeld, glavni junaci Upornog poricanja, ostavaljaju utisak agresivnih ličnosti koje ne trpe ni najmanje suprotstavljanje. Ramsfeld je čovek netrpeljiv, a njegovo ponašanje mnogi Vudvordovi sagovornici opisuju kao „često van kontrole“. Predsednik je, istina, po mišljenju većine Vudvordovih sagovornika, narodski čovek, jednostavan, šaljivdžija, ali krajnje nezainteresovan, pa ponekad deluje kao da pojma nema o čemu je reč.

Kondoliza Rajs, za javnost nasmejana, elegantna „čelična ledi“, na stranicama Upornog poricanja je patetična figura koja se stalno nešto žali predsedniku i kuka kako Ramsfeld ne odgovara na njene telefonske pozive.

Po Vudvordovom slikanju situacije Bušov ratni kabinet se može opisati kao „nefunkcionalan“, svađe su bile česte, slagali su se jedino u tome da od javnosti treba kriti sliku pravog stanja stvari na bojištu: sprečeno je objavljivanje izveštaja o aktiviranju bombaša samoubica, kao i o prvim naznakama da Irak ne poseduje oružje za masovno uništavanje.

Treba li uopšte podsećati da se u američkim medijima strogo vodi računa da se čitaoci i gledaoci ne uznemiravaju isuviše drastičnim slikama sa ratišta, pogotovo kada su žrtve Amerikanci?

VUDVORDOV EFEKAT: Bob Vudvord je poznat i vrlo cenjen novinar. Do sada je napisao dve knjige Buš u ratu i Plan napada, i obe su u dobroj meri podržavale Bušovu spoljnu politiku. Treća knjiga, koja se pojavila pre nekoliko dana, izavala je pravi šok na Kapitol Hilu: o Upornom poricanju (576 strana) pričalo se ovog vikenda u svim najznačajnim televizijskim političkim emisijama, ugladni „Njujork tajms“ je objavio odlomke, „Njuzvik“ posvetio priču sa naslovne strane…

Vudvordova knjiga se pojavila u najgorem trenutku za republikance, samo nekoliko nedelja uoči novembarskih izbora. Glavna predizborna tema je nacionalna bezbednost. Na ovoj tački su do sada republikanci uvek bili jači, a sada mnogo toga, od promene u raspoloženju nacije, do čitave edicije knjiga o Iraku, pokazuje da zbog Bušove politike zapravo slabi američka pozicija u ratu protiv terorizama.

Bela kuća, čitavi timovi spin-doktora, stručnjaka za lansiranje vesti u medijima i javnosti u što povoljnijem svetlu, sada pokušavaju da umanje posledice „Vudvordovog efekta“, kako je u Americi već nazvana pojava najnovije knjige poznatog publiciste.

Toni Snou, sekretar za štampu Bele kuće, pokušao je šaljivom opaskom da minimizira ovaj prvorazredni medijski događaj i sasvim izvesnu političku štetu: „Ta knjiga je kao šećerna vata, kad je dotaknete, topi se!“

Drugi zvaničnici se još nisu oglasili. Pokušavaju da događaj minimiziraju ili ignorišu. To će im teško poći za rukom: Vudvordova knjiga je samo najnovija u velikoj ediciji knjiga koje sa mnogih aspekata seciraju Bušovu spoljnu politiku i njegove ratne pohode na Avganistan i Irak. I u toj kakofoniji ipak se jasno razaznaju sumnje u opravdanost rata. Sve su glasniji i tonovi da rat u Iraku slabi američku poziciju u ratu protiv terorizma. Ironično je da danas baš Irak postaje glavni teren za obuku terorista.

I neki poverljivi obaveštajni dokumenti ukazuju da je posle okupacije Iraka Amerika u većoj opasnosti od napada terorista. Predsednik Buš odbacuje ove tvrdnje: „Neki u Vašingtonu selektivno uzimaju iz dokumenata šta im odgovara… Njihovi argumenti idu na ruku neprijateljskoj propagandi…“

Sam Buš je svojevremeno rekao da će ovaj rat potrajati duže od njegovog predsedničkog mandata. Tu je u pravu: iz ovih knjiga može se nedvosmisleno zaključiti da Amerikanci ne vide svetlo na kraju ratnog tunela. Buš tvrdi da je napadom na Irak „Ameriku i svet učinio bezbednijim“.

Buš, kao pravi razmaženi sin „američke aristokratije“, kako to za neke bogate i moćne porodice vole da kažu sami Amerikanci, najužem krugu saradnika kapriciozno i arogantno poručuje:

„Neću se povući iz Iraka, čak i ako me budu podržavali samo Lora i Barni.“ Lora je, naravno, prva dama, a Barni njihov pas, škotski terijer. I ovaj detalj može se naći na stranicama Vudvordove knjige koja će, sva je prilika, uz najnoviji vašingtonski skandal (pogledati okvir „Kongresmen i dečaci“), promeniti odnos snaga na Kapitol Hilu na predstojećim novembarskim izborima.