“Oko za oko, carina za carinu”

Vilijam Mekinli je bio gotovo zaboravljen američki predsednik s kraja devetnaestog veka sve dok Donald Tramp nije skrenuo pažnju javnosti na njega, nazivajući ga “kraljem carina” i “velikim predsednikom” koji je korišćenjem carina Ameriku “učinio veoma bogatom”. Pored protekcionističkih avantura, SAD su se za vreme Mekinlijeve administracije i teritorijalno proširile i obuhvatile Havaje, Filipine, Portoriko, Guam i Američku Samou. Pominjući Mekinlija čak i u svom inauguralnom obraćanju pri drugom preuzimanju predsedničke funkcije, Tramp je, u stvari, u većoj meri najavio svoje buduće aktivnosti nego što je iskazivao poštovanje prema američkoj prošlosti.

Iako se u svojim javnim nastupima često bavi Panamskim kanalom, Grenlandom i Kanadom kao mogućom 51. američkom državom, ključni element Trampovog spoljnog angažovanja vezan je za trgovinske odnose sa drugim državama. Njegov angažovani pristup je javno prisutan bar od septembra 1987. i sada već čuvenog otvorenog pisma objavljenog u “Njujork Tajmsu”, “Vašington Postu” i “Boston Gloubu”, pisma u kome je optužio Japan, Saudijsku Arabiju i druge države da ekonomski koriste Ameriku, koja im istovremeno pruža zaštitu. Zbog toga je, po Trampu, bilo potrebno “okončati naše ogromne deficite, smanjiti naše poreze i omogućiti da naša ekonomija raste neopterećena troškovima odbrane onih koji lako mogu priuštiti da nas plate za odbranu njihove slobode”.

KAŽNJAVANJE PARTNERA

Pošto se već drugi put, zahvaljujući volji američkih birača i specifičnostima izbornog sistema SAD, našao na poziciji koja omogućava aktivno delovanje u sprovođenju protekcionističke agende, Donald Tramp je počeo sa ispunjavanjem predizbornih obećanja. Kulminacija nedeljama najavljivanog “Dana oslobođenja” bila je objava o uvođenju osnovne carine od 10 odsto na uvoz robe iz svih država, ali i individualizovanih recipročnih carina na uvoz iz ostalih zemalja, “najtežih prestupnika”, sa kojima SAD imaju najveće trgovinske deficite. Novouvedene recipročne carine se kreću u rasponu od 10 do 50 procenata i, po rečima predstavnika američke administracije, zavise od carinskih i necarinskih barijera koje ciljane zemlje imaju na uvoz američkih proizvoda. Ove carine ne obuhvataju ranije uvedene carinske stope na čelik, aluminijum, automobile i njihove delove proizvedene u inostranstvu. Meksiko i Kanada, najznačajniji američki trgovinski partneri, ne nalaze se na listi zato što su već na udaru američkih carina na osnovu primene zakona o ekonomskim ovlašćenjima u međunarodnim vanrednim situacijama.

Mnoge zemlje, kao što su Kina, Vijetnam, Kambodža, Tajland, dobile su značajnije uvećanje carina, čak do 49 odsto. Evropa kao kontinent ima najviše pogođenih država, ukupno 35. Među njima su sve članice Evropske unije, sa uvećanjem carina od 20 odsto, ali i države kao što su Bosna i Hercegovina (36 odsto) i Srbija (38 odsto), koje su se našle na dodatnom udaru SAD. Zvanično upotrebljena formula za određivanje pojedinačnih carina postala je predmet osporavanja i duhovitih osvrta na društvenim mrežama, uključujući čak i autore na čije su se naučne radove pozivali predstavnici američke administracije pri relativno neuspešnom pokušaju objašnjavanja razloga za to što se pojedinačne carinske stope toliko razlikuju. Pošto prosečne carinske stope razvijenih zemalja iznose od dva do tri procenta, a u većini drugih država su umereno veće, čini se da je reakcija SAD prenaglašena, tj. da se ne radi o uvođenju recipročnih carina već o povećanju carinskih stopa s ciljem eliminisanja trgovinskog deficita sa pojedinačnim zemljama. Ovakav pristup suštinski kažnjava trgovinske partnere iz kojih SAD mnogo uvoze, a u koje malo izvoze, a ne nužno države koje imaju najrestriktivnije trgovinske režime.

foto: ap photo

ZAŠTO – ZNA LI IKO

Nije jednostavno identifikovati razloge ovakvog jednostranog delovanja SAD. Jedno od mogućih objašnjenja odnosi se na pokušaj smanjenja asimetrije u trgovinskim odnosima, pri čemu se trgovinski deficit doživljava kao neka vrsta nacionalnog poraza, a država koja ima suficit u trgovini sa SAD biva smatrana neprijateljem. Takođe, aktuelna administracija se obrušava i na trgovinske sporazume koje su zaključivali bivši američki lideri, a koji su doveli do selidbe industrijskih kapaciteta u druge države (Kinu ili Meksiko) i ukidanju poslova koje obavljaju niskokvalifikovani radnici, dok se Kina, kao dobitnik globalizacije, industrijalizovala i postala industrijska sila, nalik na SAD u prošlosti. Carine bi, pored kažnjavanja država koje ostvaruju dobitke na račun SAD i primenjuju nefer trgovinske prakse, trebalo da pomognu reindustrijalizaciji Amerike i učine je ponovo velikom.

Drugo objašnjenje se zasniva na carinama kao mehanizmu za povećanje prihoda koji bi omogućio finansiranje budućih poreskih olakšica, važnog Trampovog obećanja tokom predizborne kampanje. Međutim, iako su do uvođenja poreza na dohodak 1913. godine prihodi od carina bili dominantan izvor vladinih prihoda, danas iznose tek nešto oko dva procenta prihoda znatno veće federalne vlade sa mnogo širim opsegom nadležnosti. Naravno, savremena ekonomija je suštinski drugačija od devetnaestovekovne, pa upotreba tadašnjih metoda za rešavanje savremenih poteškoća deluje prilično anahrono. Poseban problem bi nastao ako bi carine postale značajniji deo prihoda federalne vlade, zato što bi u tom slučaju bilo potrebno podići poreze da bi ih smanjili ili ukinuli. Jednom uvedene protekcionističke mere najčešće imaju dug rok trajanja, čak i u slučaju bitne promene političkih okolnosti.

Treće objašnjenje carine shvata kao jedan od instrumenata za ispunjavanje šireg plana o resetovanju globalnog finansijskog i trgovinskog sistema, s ciljem ostvarivanja vizije o ponovo velikoj Americi. Drugi instrumenti koji mogu biti upotrebljeni u ovu svrhu jesu vojna moć, ekonomske sankcije, različite vrste pretnji, sve sa ciljem jačanja moći SAD. Ovaj pristup se u izvesnoj meri oslanja na stavove Stivena Mirana, predsedavajućeg Veća ekonomskih savetnika predsednika Trampa. Po njegovom shvatanju, postoji veza između trgovinskih i finansijskih tokova i vojne moći. Ključni cilj SAD je redefinisanje globalnog finansijskog sistema zasnovanom na dolaru, ali s namerom da se oslabi njegova vrednost kroz saradnju sa drugim državama koje bi na to pristale. Prijateljske države bi za primereno ponašanje bile nagrađene vojnom zaštitom, carinskim olakšicama, olakšanim pristupom američkom tržištu ili mogućnostima ostvarivanja različitih nagodbi sa SAD. S druge strane, devalvirani dolar bi podstakao izvoznu konkurentnost američkih proizvoda i omogućio jeftinije refinansiranje američkog duga.

U ovom kontekstu, carine su početno sredstvo kojim se jača američka pregovaračka moć, ali i povećavaju prihodi. Sam Miran priznaje da postoji veoma uzak koridor za ostvarivanje ovako postavljenog cilja, koji podrazumeva nepostojanje protivmera drugih država, što se u ovakvom geopolitičkom kontekstu čini teško zamislivim. Ovakav pristup, iako 2. aprila nije pomenut, u značajnoj meri odgovara i instinktima samog predsednika Trampa, kome je izrazito važno da SAD, a i on lično, izgledaju moćno i imaju vodeću ulogu na globalnoj sceni.

POKLONI MU SE I HVALI GA

Posledice ovakve carinske politike mogu biti višestruke, po SAD ali i po globalni sistem u celini. Objavljene carinske stope bile su bitno veće od očekivanih, što je dovelo do konfuzije i pada vrednosti akcija na berzama širom sveta. Iako je u prvom mandatu Tramp vodio računa o reakcijama tržišta, tvrdnje američkih zvaničnika da i, pored loših vesti, bar za sada nisu skloni promenama politike, govore o odlučnosti u njenom sprovođenju. Procene značajne većina ekonomista glase da bi primena novih carinskih stopa dovela do rasta cena u SAD. Iako bi određeni broj Trampovih pristalica pozdravio zaštitu domaće industrije, nije izvesno kako bi gledali na rast cena proizvoda koje koriste u svakodnevnom životu, od hrane, odeće, elektronskih aparata pa do automobila. Na kraći rok, rast nesigurnosti i gubljenje poverenja potrošača, praćeni padom cena akcija, povećavaju izglede za recesiju. Takođe, moguće je zamisliti situaciju u kojoj će druge države u budućnosti pokušati da zaobiđu SAD izmeštanjem delova proizvodnih lanaca, čime će američka proizvodnja postati manje specijalizovana.

Što se tiče drugih država, čak i one koje su pogođene osnovnom carinom od 10 odsto nemaju mnogo razloga za radost, jer usporavanje rasta u Kini i Evropskoj uniji, kao značajnim trgovinskim akterima, smanjuje njihovu tražnju za proizvodima iz zemalja koje su u novoj podeli karata “bolje prošle”. Moguće je i da će doći do povećanja ekonomske ali i političke saradnje među pogođenim zemljama. U tom ključu treba posmatrati i naglašenu bliskost Kanade i Evropske unije tokom poslednjih nedelja.

S druge strane, položaj država koje su zavisne od međunarodne trgovine, ali i malih i siromašnih zemalja izloženih značajnim carinskim stopama SAD, bio bi posebno ugrožen. Verovatno najbolje rešenje za njih (uključujući i Srbiju) bilo bi davanje određenih ustupaka SAD i naglašeno iskazivanje poštovanja prema njenom predsedniku, bez obzira na staro pravilo da nije najpametnije ustuknuti pred nasilnicima.

foto: ap photo

SAMO JEDAN ČOVEK ZNA

Budućnost svetskog trgovinskog sistema vrlo je nejasna. Naravno, države će se adaptirati na nove uslove, ali uz povećanje troškova po globalnu ekonomiju. Svetska trgovinska organizacija, kao čuvar trgovinskih pravila, ostaje najrelevantnija tačka globalne trgovinske saradnje, pre svega zahvaljujući nepostojanju jasne alternative, ali i verovanju da je bolje funkcionisati sa bilo kakvim pravilima nego bez njih.

Verovatno je da bi najbolji mogući rezultat nove carinske politike za SAD bio zadržavanje novouvedene osnovne carinske stope od 10 odsto za svu uvoznu robu, ali i direktne koncesije od drugih država s ciljem da američke carine ostanu na postojećem nivou.

Međutim, iako Oleg Ichoki, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard, misli da je ovakav scenario donekle moguć, čini se da nije realan, imajući u vidu verovatnu (ne)spremnost većine drugih država da bez protivmera prihvate nepravičan ishod trgovinskog sukoba. Još jedna mogućnost je suštinsko povlačenje američke administracije i proglašenje ograničenih ustupaka drugih država velikim pobedama, što bi podsećalo na dešavanja iz prvog Trampovog mandata.

Najlošija varijanta po globalnu ekonomiju jeste eskalacija praćena uvođenjem nekog od oblika finansijskih sankcija koje bi SAD primenile protiv zemalja koje su na američke carine uzvratile trgovinskim kontramerama. Kina je to već učinila uvođenjem carina od 34 odsto na američku robu i najavom da će se “boriti do kraja”, dok Evropska unija najavljuje slične mere. Ovakav razvoj događaja doveo bi do povećanja finansijske nesigurnosti u sistemu i verovatnog smanjenja globalne uloge američkog dolara. Delovanje SAD je postalo teško predvidivo, što povećava nesigurnost svih sistemskih aktera, dok bi bilo kakva izvesnost u pogledu budućih američkih aktivnosti doprinela smirivanju napetosti i rastu poverenja.

Međutim, o ciljevima i budućim spoljnoekonomskim aktivnostima američke administracije nije moguće saznati više čak ni od njenih istaknutih članova. Nasuprot Trampovim izjavama o potrebi potpunog redefinisanja trgovinskih odnosa SAD sa drugim državama, visokopozicionirani članovi njegovog ekonomskog tima su, najavljujući buduće recipročne carine, nastojali da prilično suze njihov fokus. Kevin Haset, direktor Trampovog Nacionalnog ekonomskog saveta, govorio je o carinama za deset do petnaest država na koje “otpada” gotovo ceo američki trgovinski deficit, ne navodeći njihova imena. Skot Besent, američki ministar finansija, terminom “prljavih petnaest” označio je države koje imaju značajne barijere za američku robu, zbog čega zaslužuju najoštriji američki odgovor. Kao što smo imali prilike da se uverimo, i jedan i drugi su potpuno omašili u procenama.

S druge strane, samo nekoliko dana nakon “Dana oslobođenja”, Ilon Mask, koga neretko nazivaju američkim kopredsednikom, tokom obraćanja članovima kongresa Lige italijanskog vicepremijera Salvinija, podržao je ukidanje carina i stvaranje zone slobodne trgovine između SAD i Evropske unije. Ova poruka očigledno nije u skladu sa negativnim viđenjem EU koje postoji među članovima američke administracije, ali potvrđuje tezu da je jedini verodostojan izvor informacija o američkoj spoljnoekonomskoj politici isključivo Donald Tramp. Mada i to treba uzeti s rezervom, imajući u vidu prethodna iskustva.

(Autor je Vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu)