Ofanziva šarma

Malo je ljudi u sviti američkog predsednika bilo srećnije da se vrati kući iz Evrope od njega samog koji je prošle nedelje morao da se na Starom kontinentu sretne sa tri trenutno najnezgodnija karaktera u svojim međunarodnim kontaktima: predsednikom Francuske Žakom Širakom, nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom i predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. U Belgiji, zemlji čokolade, Buš je jeo – svoj grašak…

Anegdotski rezime američke komentatorke Elizabet Bumiler tačno je odslikao Bušovu evropsku turneju. Poznato je koliko Buš mlađi ne voli da putuje (pre izbora za predsednika SAD bio je samo u Meksiku (!), a kad se ima u vidu težak dnevni red njegovog evropskog putešestvija, sigurno je da je, kada je sve bilo gotovo i transatlantske veze ipak koliko-toliko popravljene, laknulo i Vašingtonu, ali i evropskim domaćinima.

Bušovo putovanje bilo je jedinstven omaž „staroj Evropi“ i baroknoj arhitekturi evropskih institucija. Veliki grupni portret sa svim liderima NATO-a i kompletnim sastavom Evropskog saveta svakako je odavanje počasti ovim institucijama.

BEZ EUFORIJE: Dugo i brižljivo pripremana Bušova „ofanziva šarma“ otvara novo poglavlje u odnosima SAD sa Evropskom unijom i Rusijom: lideri EU-a su srdačno i ljubazno, ali bez euforije prihvatili Bušovu ispruženu ruku i tako je konačno, posle tri godine, došlo makar do verbalnog otopljavanja u odnosima.

Bušova administracija je posle tri godine ipak zaključila da su joj Evropljani potrebni partneri da bi se izvukla iz živog blata „iračke demokratije“, ili kako je Buš pompezno formulisao ovaj poziv: „Pridružite se teškom poslu širenja slobode i mira u svetu.“

Ovaj Bušov poziv mnogim Evropljanima ne deluje sasvim iskreno: na Starom kontinentu nije zaboravljen onaj spektakularni gaf Donalda Ramsfelda, Bušovog ministra odbrane, koji je ponizio zemlje osnivače EU-a nazvavši ih ironično „starom Evropom“, za razliku od sveže, nove Evrope koju čine sadašnje članice sa istočnog dela kontinenta koje su najvećim delom podržale Bušov irački pohod. „Stara Evropa“ ostaje u uverenju da američka invazija na Irak, neprimerena po reakciji i destrukciji, nije doprinela obračunu sa terorizmom, već samo produbljivanju jaza između zapadnih sila i muslimanskog sveta.

Malo Evropljana veruje u tačnost američke definicije krize po kojoj je ovo bio „globalni rat protiv terorizma“ ili „rat protiv tiranije“. Evropa očigledno ne prihvata američku teoriju o „kreativnoj destrukciji“.

U onoj divnoj baroknoj koncertnoj dvorani u Briselu Džordž Buš je poručio da je Evropa „najvažniji partner“, da Amerika i Evropa dele iste vrednosti, da Amerika neće više tretirati saveznike kao podređene… Mnogi komentatori su zaključili da je posle „liste komplimenata“ na red došla dugačka „lista zadataka“: šta sve Evropa treba da uradi. „Fajnenšel tajms“ kaže da nije čudo što je aplauz posle govora bio vrlo mlak.

Obe strane su pokazale dobru volju da se odnosi poprave, da transatlantske veze ojačaju. „Čelična Koni“, Kondoliza Rajs, koja je na mestu državnog sekretara nasledila Kolina Pauela, nije bila prema evropskim prijateljima nimalo ljupka dok je bila samo savetnik za nacionalnu bezbednost, ali se na nedavnoj turneji po Evropi trudila da bude izuzetno predusretljiva i srdačna: mnogi su kiselo primetili da je izgleda tek u svom drugom mandatu Buš otrkrio radosti i prednosti diplomatije. Dakle, bila je to uvertira u Bušovu ofanzivu šarma.

Posle Bušove posete ipak je postignut dogovor da sve zemlje EU-a pomognu u obuci iračkih snaga bezbednosti (u Iraku, van Iraka ili doprinosom za specijalni fond). Nastojeći da šarmira ama baš sve u EU-u, Buš je u jednom intervjuu naglasio da su SAD spremne da idu i korak dalje: „Sve zemlje treba da doprinesu onoliko koliko smatraju da mogu, a ako ne mogu da pošalju vojnike, one ipak ostaju američki prijatelj.“

Dobre vibracije su bile obostrane: generalni sekretar NATO-a Holanđanin Jap de Hop Shefer izjavio je da će pokušati da osigura da što više članica pomogne Americi u obuci iračkih snaga. Sa samog vrha EU piramide čule su se poruke da će doći do „revitalizacije transatlantskih veza“, a Havijer Solana je sažeto poručio da su nesporazumi okončani. Vreme je da se gleda u budućnost.

ATLANTIK SVE ŠIRI: Ova prijatna diplomatska muzika pokrila je fundamentalne rezlike o nekim najvažnijim međunarodnim problemima.

Prvi je Irak: Francuska i Nemačka ne prihvataju da njihove vojne snage uđu u ovu zemlju. Eventualna obuka iračkih snaga odvijala bi se u susednim zemljama.

Broj dva je Iran: Amerikanci ne prihvataju evropske odbrambene tonove i rešavanje problema diplomatskim pregovorima koji daju za pravo Iranu, a koji poručuje „da će napustiti svoje nuklearne ambicije ako budu obezbeđeni njegovi legitimni bezbednosni interesi“. SAD nisu zainteresovane da i one direktno učestvuju u pregovorima; smatraju da je tu „štap“ efikasniji: konkretno, sankcije prema Iranu. Dve strane su se ipak složile da ni Iran ni Severna Koreja ne treba da poseduju nuklearno oružje.

Najveća tačka nesporazuma ostaje Kina: Evropljani su protiv embarga na izvoz oružja u Kinu koji je donet posle Tjenanmena 1989. Amerikanci se protive ovom potezu, podozrivi u vezi sa daljim azijskim planovima Evrope. Komplikovani američko-kineski odnosi u sferi finansija i ekonomije čine ovu situaciju još težom. Naročito zbog toga što Evropa postaje za Kineze značajnije tržište nego SAD.

Evropa ostaje ujedinjena oko Sporazuma iz Kijota o globalnom zagrevanju koji je ove nedelje stupio na snagu, ali i oko Međunarodnog krivičnog suda. Obe ove međunarodne institucije SAD ne prihvataju.

Bela kuća je uoči posete predsednika SAD slala signale da će i oko Sporazuma iz Kijota biti novih tonova, ali se sve svelo na Bušovu žovijalnu izjavu novinarima: „I mi smo veoma zaintereosvani za svež vazduh.“

Razgovor sa Šrederom potvrdio je da ostaju i razlike oko budućnosti NATO-a: za Buša to je „najuspešnija alijansa u istoriji čovečanstva i najvažnija stratešaka transatlantska veza“. Za Šredera je NATO u sadašnjoj verziji prestao da bude mesto „strateškog dijaloga i dogovora“ saveznika i partnera. On favorizuje Evropsku uniju.

Očigledno, nema jasnog odgovora na pitanje da li poboljšanje u tonu transatlantskih veza može i suštinski da popravi odnose među starim saveznicima.

Na ovoj tački Atlantik je sve širi, smatraju neki analitičari. Poslednje četiri godine Evropa je postala mnogo jedinstvenija, mnogo tvrđa u pregovorima, manje spremna da sledi odluke Vašingtona.

JASTREBOVI NA OKUPU: Kada je Buš po drugi put pobedio u trci za Belu kuću, on je svetu poručio da je svojim prvim mandatom stekao kapital i da u svom drugom mandatu taj kapital namerava da potroši. I prilikom ove Bušove posete Evropi mnogi analitičari su postavljali pitanje šta će zapravo Buš učiniti. Da li će na repertoaru opet biti neki novi rat? Koliko će se njegova „nova“ politika razlikovati od arogantne, agresivne politike SAD poznate iz prvog čina „Bušove ere“? Da li će nastaviti sa „raspirivanjem slobode“ i usrećivanjem na silu? Konačno, zaustavljanje tiranije u svetu nije, kako je to Buš precizirao u svom inauguracionom govoru, „neminovno povezano sa upotrebom oružja, ali će Amerika posegnuti za oružjem kad god zatreba, da odbrani sebe i svoje prijatelje“.

Ima nekih znakova koji ukazuju da će Buš držati ovaj kurs. I pored promena u kabinetu, indikativno je da su svi jastrebovi na okupu: Dik Čejni, Donald Ramsfeld, Kondoliza Rajs. Nikako ne treba ispustiti iz vida da je ministar pravde postao Alberto Gonzales: kao savetnik u Beloj kući, on je potpisao onaj memorandum koji opravdava zlostavljanje ratnih zatvorenika, komentarišući Ženevsku konvenciju kao „čudnu“…

Kandže Bušovih jastrebova oštrije su nego ikada: njihova prva meta su UN i generalni sekretar Kofi Anan, pišu neki britanski komentatori.

Druga škola mišljenja ipak smatra da se vremena menjaju i da se na sceni pojavljuje „novi Buš“. Pokazalo se da nisu bili u pravu neokonzervativci koji su poručivali da se „stara Evropa“ može ignorisati, i suočili su se sa ozbiljnim posledicama: SAD su ostale usamljene u Iraku.

I situacija se menja: Evropa i Amerika delovale su jedinstveno protiv Rusije u slučaju „ukrajinske epizode“. Većina evropskih komentatora smatra da će se na Bliskom istoku najbolje videti koliko se i da li se uopšte menja Bušova politika.

Da li Džordž Buš namerava da se posle politike „šokiraj i uplaši“ okrene politici pomirenja i diplomatije?

Obnovljen je dijalog sa EU-om, a produženo neslaganje, prvenstveno sa Nemačkom i Francuskom oko Iraka, ne sprečava saradnju na drugim poljima. Vašington i Moskva nastavljaju da sarađuju u borbi protiv terorizma, ali Vašington ne krije da se postavlja kao čuvar demokratije u Rusiji. Kako će Moskva reagovati i odgovarati na ove tonove koje neki ruski komentatori vide kao „podrivanje imidža Rusije“, nalik „ostacima hladnog rata“?

Uz sve parade, fanfare, zastave, bankete, zdravice i poruke o spremnosti da se na novim osnovama sarađuje, ostaje činjenica da će ove velike sile i dalje biti i partneri i rivali.

Ako su prošle nedelje i poboljšane transatlantske veze, onda je to prvenstveno u sferi atmosferskih prilika, a manje na onim ključnim, teškim političkim tačkama. Ali, i to je napredak u postojećoj klimi duge, oštre zime.

Prijatelj Vladimir

U starom zamku u Bratislavi sreli su se Buš i Putin. Bila je to prilika da dvojica državnika, ali i armija analitičara provere na kojoj je tački sada ono „divno prijateljstvo“ iz 2001. i da li Buš još može da pogleda pravo u oči „prijatelju Vladimiru“ i „sagleda dušu nekoga kome se može verovati“.

Buš je žovijalnim tonom pokušao da odobrovolji ledenog Putina koga je pred novinarima nazvao „moj prijatelj Vladimir“, ali ovaj nije ni trepnuo: sa izrazom lica igrača pokera pratio je Bušove reči novinarima da je za vreme jednočasovnog razgovora jedan-na-jedan (samo su prevodioci bili prisutni) otvoreno izrazio svoju zabrinutost za stanje demokratije u Rusiji:

„Demokratija podrazumeva neke zajedničke stvari: vladavinu prava, zaštitu manjina, slobodnu štampu i vitalnu opoziciju…“

Na ovaj ukor Putin je kiselo odgovorio da ovo nije prilika za debatu o tome „da li imamo manje ili više demokratije“, uz napomenu:

„Američki izborni koledž u suštini je ‘tajni glas’, a ne smatra se nedemokratskim, zar ne?“

Bila je ovo direktna i efektna aluzija da je 2000. godine Buš dobio manje glasova od svog demokratskog protivkandidata, ali da je zahvaljujući ovoj arhaičnoj američkoj izbornoj formuli, koju je napustila većina demokratskih zemalja, ipak proglašen pobednikom. Ruski novinari su se na konferenciji za štampu pobrinuli da podsete Buša da se može postaviti pitanje slobode štampe i u SAD: konkretno, zašto je poznati TV novinar Den Rader bio prisiljen da podnese ostavku?

I kod kuće je, u „Njujork tajmsu“, Džordžu Bušu prigovoreno što je Putinu držao lekcije o slobodi štampe, a i on sam pravi medijska Potemkinova sela: javna je tajna da Bela kuća, između ostalog, filtrira pitanja na konferencijama za štampu.

Danke Gerhard!

U Majncu se Buš zahvalio nemačkom kancelaru Šrederu:

„Hvala, Gerhard, što si preuzeo, zajedno sa Britanijom i Francuskom, da vodiš pregovore oko iranskih nuklearnih planova.“

Šreder se nije pridružio Bušu koji je otišao da u lokalnoj bolnici poseti američke vojnike ranjene u Iraku.

Nemački demonstranti su bili možda manje slikani od temperamentnih briselskih antiglobalista, ali su i oni poslali poruku Bušu. Možda su puste ulice Majnca čak rečitije govorile od bučnih protesta i efektnih transparenata-karikatura.

Frére Jacques

U Briselu je Džordž Buš večerao sa glavnim rivalom Žakom Širakom, u rezidenciji američkog ambasadora, a ne u Parizu kako bi Širak sigurno više voleo. Radnoj večeri u vili iz XVIII veka nije prisustvovao čak ni domaćin rezidencije, ambasador SAD!?

Posle sastanka Buš je izjavio novinarima: „Kad god se sretnem sa Žakom, dobijem dobar savet.“ Na pitanje da li su se odnosi sada toliko popravili da će mister Širak biti pozvan u Ameriku, na njegov ranč, Buš je odgovorio: „Tražim dobrog kauboja!“

Širak je diplomatski odgovorio da uvek uživa u suretima sa mister Bušom, mada je izgledalo da je bio zbunjen šalom o kauboju.

„Figaro“ je lucidno zaključio: „…iako su se dvojica srela i razgovarala, ne možete biti sigurni da su zaista čuli jedan drugog…“.