Odlazak komandanta

Za Ameriku Kastro je poslednji veliki diktator, za Evropu politički dinosaurus iz davno iščezle komunističke ere. Za najsiromašnije krajeve Južne Amerike i Afrike, ali i u njujorškom Harlemu, Kastro je heroj i lider trećeg sveta, „zato što je neprijatelj bogatih i pohlepnih“, zato što je svojim neverovatnim političkim talentom decenijama prkosio, pa i pobeđivao američke predsednike, zato što se kao David suprotstavio Golijatu.

Trebalo je da 13. avgusta Kuba živopisno, veselo, u ritmu salse i rumbe proslavi 80. rođendan „maksimalnog vođe revolucije“. Jubilarna fešta u čast kubanskog lidera je odgođena za decembar. Ali El Comandante nije mogao da prisustvuje. Po nekim televizijskim snimcima ozbiljna bolest, dijagnoza je još tajna, vidno je oslabila atletski organizam Fidela Kastra.

Sa državnog vrha naciji je poručeno da se „u zemlji sve savršeno odvija, a tako će biti i ubuduće… Imperijalizam neće srušiti Kubu. Bitka ideja će se nastaviti…“

Gotovo pola veka CIA i kubanska emigracija iz Majamija pokušavale su da ubiju tu „ideju“ i Kastra: planirali su navodno 638 načina da likvidiraju Kastra, tvrdi Fabijan Eskalante, dugogodišnji šef kubanske tajne. Neki od scenarija prevazilaze maštu autora knjiga o eskapadama Džemsa Bonda. Najspektakularnije zavere su sa otrovnom cigarom koja treba da eksplodira, pa onda sa karipskim školjkama napunjenim eksplozivom (Fidel je bio sportista, bavio se i podvodnim ribolovom), po jednom scenariju njegovo ronilačko odelo je trebalo da bude namazano otrovnim gljivama, što bi izazvalo hronično i dugotrajno kožno oboljenje… Naravno, očekivalo se da će velika akcija CIA, desant kubanskih emigranata na Zaliv svinja, dovesti do Kastrovog fizičkog kraja.

I zato jedan deo sveta navija za Davida u borbi protiv „svetskog policajca“.

Kastrovi politički neistomišljenici kažu za njega da je savršeni Makijaveli, koji je savladao sve veštine i tehnike političke, fizičke i pre svega, psihološke kontrole, ne samo Kubanaca već i „elitista širom sveta.“ Kastrovi bliski prijatelji bili su i Ernest Hemingvej, i Gabrijel Garsija Markes, i Pjer Trido, i Salvador Aljende. Nelson Mandela je više puta naglasio doprinos „Kastra i kubanskih internacionalaca afričkoj slobodi, nezavisnosti i pravdi…“ Reči pohvala i priznanja izrekli su papa Jovan II, Artur Miler, Stiven Spilberg…

Kritičari su Kastra optuživali da je harizmatski vođa, da se „narcisoidno kupa u obožavanju i servilnosti svojih potčinjenih“, da je „stvorio režim koji se bazira na personalnom kultu“. Kastro im je ovako odgovarao:

„Mada smo dogmatičari, nikada nismo propovedali kult ličnosti. Nigde nećete videti moju statuu, niti ulicu sa mojim imenom, niti školu, niti gradić, niti bilo kakav oblik kulta ličnosti, jer mi smo naš narod učili ne da veruje, već da misli i razmišlja…“

Harizmatični kubanski lider, koji je gotovo pola veka u svakoj prilici nosio jednostavnu zelenkastu uniformu gerilca bez epoleta, zvezdica i odlikovanja, bio je veoma obrazovan, sjajan orator, veliki šarmer i veliki majstor komunikacije. Pakosnici kažu da je proučavao govore evropskih fašista i da se opredelio za italijansku školu gotovo histerične retorike praćene teatralnim gestovima. Njegovi govori su trajali satima i satima. Masa ga je slušala kao opčinjena. Privremeni kubanski predsednik Raul Kastro, mlađi brat, pragmatičniji i fleksibilniji, najavljuje novi stil vladanja koji bi trebalo pre svega da podstiče javnu debatu u komunističkoj Kubi, ali i smenu generacija. Poručuje i da će držati manje govora: „Više hleba, manje cirkusa“, komentar je jednog američkog novinara.

Očigledno, došao je kraj Kastrove ere od koga je duže vladao samo austrougarski car Franc Jozef, kako je duhovito primetio američki pisac Artur Miler.

Posle godina insistiranja na formuli elektrifikacija-industrijalizacija „crveno ostrvo“ se konačno okrenulo poljoprivredi i turizmu, pa samo od turizma Kuba danas godišnje zarađuje oko dve milijarde dolara. Zvanična statistika tvrdi da je kubanska ekonomija prošle godine zabeležila rast od deset procenata. Porodični dragulji su i odlična zdravstvena zaštita i zavidan sistem obrazovanja. Mnogi misle da je zdravstvo uz obrazovni sistem najbolja potvrda da je Kastro od Kube, koja je bila „američki bordel i mamutska kockarnica“, gde je narod živeo u neverovatnoj bedi, svemu uprkos napravio pristojnu zemlju: iskorenjena je nepismenost, sva deca su obuhvaćena osnovnim školovanjem, a Svetska zdravstvena organizacija govori o „kubanskom medicinskom čudu“: smrtnost beba je svedena na nulu, a očekivana dužina života je povećana za 15 godina, pa je sada sa 77,3 godine ravna američkoj, a veća nego u Vašingtonu DC!

Kastro je razvio i zavidnu međunarodnu aktivnost: Kuba ima humanitarne misije u 68 zemalja, ova armija koja broji više od 23.000 kubanskih lekara, medicinskog osoblja, biotehnologa i stručnjaka za genetski inženjering, doprinela je da Kuba beleži trgovinski suficit od oko milijardu šest stotina miliona dolara godišnje. Na kubanskim medicinskim fakultetima je 2005. godine diplomiralo 1800 lekara iz 47 zemalja u razvoju…

I sve to uprkos markesovskih „sto godina samoće“ i maltene pola veka američke ekonomske blokade. Zato je Fidel Kastro popularan u Južnoj Americi: na „kubanskom talasu“ se ceo kontinent pomerio ulevo i pocrveneo. Politički testamenta kubanskog El Comandantea je ipak – pobeda Davida nad Golijatom.