„Obećana“ zemlja

(Specijalno za „Vreme“ iz Rio de Žaneira)

Da je mogao, Huan Peron bi najradije zapalio Nirnberški sud, jer ono što se tamo dešavalo predstavljalo je za argentinskog predsednika sramotu i lošu lekciju za budućnost čovečanstva. Među Argentincima periodično obožavan diktator, Huan Peron mogao je, međutim, da zažmuri na oba oka i u Argentinu primi najtraženije ratne zločince Trećeg rajha – što je i uradio. Adolf Ajhman, Jozef Mengele i Klaus Barbi, Ante Pavelić, Branko Benzon, Hajnrih Ivo, Franc Štangel i Erih Pribke, među ostalim ratnim zločincima, nalaze utočište u Argentini koja, s pravom, više nego ijedna druga zemlja na svetu postaje sinonim za evropsku nacističku i fašističku emigraciju.

Uki Goni, argentinski istoričar i autor knjige Istinita Odessa, tvrdi da je u Argentini pronašao podatke o boravku najmanje 300 visoko rangiranih nacista, napominjući da su dokumenta o nacistima u ovoj zemlji u dva navrata bila uništena. Prvi put je njihovo uklanjanje organizovao Peron, 1955. godine, a 40 godina kasnije sa ostatkom dokumenata to isto čini i argentinski predsednik, peronista Karlos Menem. Pored opsesije Musolinijevim fašizmom postojao je i interes Huana Perona za nacističku emigraciju, odnosno nemačke stručnjake uz čiju pomoć bi se Argentina transformisala u industrijsku zemlju prvog reda. Uostalom, Argentinci nisu bili jedini koji su koristili inženjere Trećeg rajha. Neposredno posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Države zapošljavaju više od sedam stotina visokokvalifikovanih nemačkih naučnika, od kojih su dve trećine bivši pripadnici SS jedinica, a nemali broj njih optužen je za ratne zločine.

VATIKAN I CRVENI KRST: Ozloglašeni nacistički lekar Jozef Mengele, fasciniran kastracijom i sterilizacijom, menjanjem boje očiju ubrizgavanjem hemijskih supstanci u zenice i nebuloznim eksperimentima nad blizancima svoj kratki radni vek proveo je u koncentracionim logorima Trećeg rajha, prvenstveno u Aušvicu. „Dr Mengele je uvek bio više zainteresovan za mog brata blizanca. Posle jedne od operacija on je bio paralizovan. Nakon što su ga kastrirali i četvrti put operisali, nisam ga više video. Bol se ne može opisati, jer su mi uzeli sve, oca, majku, dvojicu starije braće i na kraju brata blizanca“, opisuje jedna od retkih preživelih žrtvi monstruoznog mučenja dr Mengelea, čiji je tango argentino tek počinjao. Poznatiji kao Anđeo smrti, Mengele uz pomoć austrijskog biskupa Alojza Hudala menja identitet u Helmuta Gregora, a putne isprave dobija ni manje ni više nego uz pomoć Crvenog krsta i blagoslov pape Pija XII. Kao i u slučaju njegovih kolega, Adolfa Ejhmana, organizatora holokausta, i Klausa Barbia sa nadimkom Koljač iz Liona, Argentina Huana Perona prihvatila je sve što je iole ličilo na pasoš i odobrila vize. U to vreme pasoši Crvenog krsta najomiljeniji su među nacistima koji su se skrivali, bez identiteta u izbegličkim kampovima zajedno sa nekadašnjim žrtvama. Uki Goni navodi podatak da je biskup Alojz Hudal od predsednika Huana Perona u avgustu 1948. tražio i dobio vize za 5000 austrijskih i nemačkih vojnika, navodnih boraca protiv boljševizma, bez sumnje pripadnika SS jedinica.

PACOVSKI KANALI: Ne zna se da li je dr Krunoslav Draganović bio bolji agent američke obaveštajne službe, KGB-a ili britanske tajne službe, veći nacionalista ili katolik. U svakom slučaju, Draganović, štićenik nadbiskupa Stepinca, od 1943. godine vodi Crveni krst Hrvatske i ključna je ličnost u skrivanju nacista i ustaša uz pomoć Vatikana, kao i u organizaciji njihovog transporta u Argentinu. Pacovski kanali Draganovića i biskupa Hudala omogućili su mnogim nacistima i ustašama izbegavanje suđenja za ratne zločine i put u argentinski egzil. Prema Goniju, prva masovna emigracija ustaša „počela je 1946. godine, kada se Draganović sa Peronovom vladom dogovorio o prihvatanju 250 Hrvata“. Iste godine Evita Peron odlazi na putovanje u Evropu, kako bi obezbedila sigurno dopremanje ratnih zločinaca do Argentine. Između ostalog, ona posećuje i Švajcarsku, zemlju u koju je Ante Pavelić od maja do avgusta 1944. godine prebacio oko 1300 kilograma zlata. Hrvatski poglavnik, takođe uz pomoć Draganovića, uspeva krajem 1948. da stigne do Buenos Ajresa. Za Antu Pavelića se nakon dolaska u Argentinu pobrinuo Branko Benzon, bivši ambasador NDH u Berlinu i Budimpešti. Benzon, vođa kolonije ustaša u Argentini, avanzovao je od dolaska u Argentinu 1947, veoma brzo do savetnika za imigraciona pitanja Huana Perona i ljubavnika Evite Peron. J.NO.B., skraćenica koju je Benzon često upotrebljavao na svom novom radnom mestu, značila je – Jevrejin. Ne. Benzon.

Hitler takođe nije mogao da odoli Argentini, tako bar tvrdi novinar Abel Basti, pozivajući se na izjave očevidaca, koji su sigurni da je Hitler živeo u Argentini i to u mestu Bariloće, nedaleko od čileanske granice. Hitler je umro tek 1962, kaže Abel u više nego fantastičnoj priči. Moguće je, međutim, da se stanovnicima Bariloćea od mnogih ratnih zločinaca koji su stvarno boravili u ovom mestu pričinilo da vide i Hitlera. Erih Pribke, bivši pripadnik SS jedinica, kriv za streljanje 335 italijanskih civila u znak odmazde za ubistvo 33 nemačka vojnika, pronađen je takođe u Bariloćeu, doduše tek 1991. godine. Mnogi stanovnici ne shvataju zašto je baš 92-godišnji starac Pribke, koji je u Bariloćeu osnovao i školu, optužen na doživotni zatvor. Kao što ne shvata ni sam Erih Pribke, koji je jednom prilikom izjavio da u njegovoj školi i jevrejska deca pohađaju nastavu. Ne shvataju ni sudije koje su Pribkea pustile na zatvorski godišnji odmor, zbog dobrog ponašanja. Za šta je kriv, osim što je možda mogao efikasnije da izvršava naređenja, nije shvatio ni esesovac Adolf Ajhman. Konstruktor holokausta je u tajnoj akciji Mosada 1960. godine iz Argentine deportovan u Izrael, gde je i egzekutiran.

„Bilo bi lakše kada bi svi ti hitleri, himleri i ajhmani bili monstruozni pobačaji iz pakla. Umesto toga, na optuženičkoj klupi u izraelskom sudu sedeo je najobičniji marljivi činovnik koji ne zna ni zašto je tu gde je. Upravo takva udaljenost od realnosti“, piše Hana Arent, „može izazvati veće pustošenje nego svi zli nagoni koji su, možda, prirođeni čoveku.“

Slučaj Lukić

(Na slici – LUKSUZ: Eksluzivno naselje Rekoleta u kome se krio Lukić)

Ako su Argentinci bili poznati po nacistima, onda su Srbi u Argentini bili poznati po Titu. Bar donedavno. Partizanski imidž nam se, međutim, menja, naročito od prošle nedelje kada je u Buenos Ajresu uhvaćen haški optuženik Milan Lukić. Lukić je uhapšen sa pozamašnom svotom novca, prenose argentinski mediji, ispred zgrade u Rekoleti, elitnom delu Buenos Ajresa, nedaleko od VIP hotela Palas. Pikanterije o kompletno opremljenom stanu na tri nivoa iznete su u javnost kao i činjenica da je hapšenju prethodio dolazak gospođe Lukić u Buenos Ajres. Uz to je Lukić posedovao lažni pasoš na ime Gorana Đukanovića, a pre Argentine je boravio u Brazilu. Argentince sve to podseća na rado zaboravljen imidž njihove zemlje u kojoj su se okupljali najveći ratni zločinci iz Drugog svetskog rata, samo što umesto nirnberškog, Argentinci sada dobijaju haški crème de la crème. Milan Lukić je, u svakom slučaju, popravio prosek federalne policije Argentine koja je pre nekoliko meseci u Mendozi uhvatila Nebojšu Minića, krhkog zdravlja, takođe optuženog za zločine koje je počinio, nedovoljno velike za hašku optužnicu. U policiji su nam ponovili da je Lukić smešten na sigurnom i tajnom mestu u okviru državnog zatvora nedaleko od Buenos Ajresa i dodali: „Ali nemojte da mislite da ćemo mi da ga čuvamo beskonačno dugo.“ Federalna policija čeka odluku saveznog sudije Horge Ursoa, a sudija zahteve za ekstradiciju koji bi trebalo da stignu do kraja ove nedelje. Kako saznajemo, u slučaju da argentinski sud dobije dva ili više zahteva za izručenje, do konačne ekstradicije Lukića moglo bi da prođe od tri meseca do godinu dana. Sudija Horge Urso, jedini merodavan u ovom slučaju, o mogućem scenariju međutim ćuti, što ne čudi s obzirom na to da je slučaj Milana Lukića za argentinsko sudstvo jedinstven. Do sada nijedan haški optuženik nije uhapšen na području Argentine, što važi i za ostale južnoameričke zemlje, niti Argentina ima iskustva sa isporukom ratnih zločinaca. Od 2000 nacista koji su pobegli u Argentinu nakon Drugog svetskog rata isporučeno je između 50 i 100, a od nekoliko stotina ustaša, samo jedan, navodi Uri Goni u knjizi Isinita Odessa.

Pre dolaska u Argentinu, Milan Lukić je izjavio da je boravio u Brazilu, što nam je potvrđeno. Kako saznajemo iz pouzdanih izvora, Lukić je zatražio turističku vizu koja je odobrena i „izdata u maju“ 2004. godine. Tiristička viza uneta je u pasoš na ime Gorana Đukanovića.

Lukić alias Đukanović naveo je da će putovati u Sao Paulo. Dolazak Lukića u Brazil u maju 2004. godine poklapa se sa hapšenjem osmoro Evropljana i jednog Brazilca optuženih da pripadaju međunarodnoj bandi švercera droge. Prema informaciji iz Federalne policije u Sao Paulu, reč je o dobro organizovanoj bandi sa visokom kupovnom moći; članovi su nameravali da stvore bazu u Sao Paulu, koja bi služila kao kanal trgovine kokainom za Evropu. Prema izjavi policije, vođa grupe je bivši oficir Vojske RS Predrag Stepanić. Prema informacijama dobijenim od Federalne policije, uhapšeni Žarko Radovanović je prenosio 11 kilograma kokaina u duplom dnu svoja dva putna kofera.