Krajem prošle nedelje u centralnoazijskoj Republici Kazahstanu održani su predsednički izbori. Prema prvim nezvaničnim rezultatima, aktuelni predsednik Nursultan Nazarbajev osvojio je više od 90 odsto glasova i tako produžio svoj mandat u toj postsovjetskoj republici za još sedam godina, koliko je i zakonom u toj zemlji predviđeno. Njegov najjači protivkandidat, bivši državni tužilac Žarmahan Tujakbaj, osvojio je samo oko sedam odsto glasova, čime je po ko zna koji put potvrđena specifičnost centralnoazijske demokratije, gde je, između „slepe lojalnosti“ birača, kao one u Turkmeniji, i „masovne pobune“ kakva se mogla videti u susednoj Kirgiziji u maju ove godine za vreme „revolucije tulipana“ distanca toliko mala. Međunarodne rekacije, kako na prošlonedeljne predsedničke izbore u Kazahstanu tako i na izbore uopšte u poslednjih nekoliko godina na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, stvaraju utisak „hladnog rata“ – dok predstavnici OEBS-a kritikuju pritisak provladinih krugova na opoziciju, zlopupotrebu medija i kršenje izbornog zakona, posmatračka misija Zajednice nezavisnih država (unija naslednica SSSR) tvrdi da su izbori protekli na visokom nivou, da su bili transparentni i „demokratski“. Nakon izbora, u krugovima bliskim kazahstanskim vlastima, svima je laknulo. Upravo je postizborni proces bio poligon na kome su u poslednje dve godine uz pomoć „šarenih revolucija“ masovnim demonstracijama i na ulici oboreni autoritarni režimi u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji.
KANSTVO NAZARBAJEVA: Kazahstan – zemlja bogata prirodnim resursima, naftom i gasom, veličine Evropske unije, u poslednjih pet godina postao je važan geopolitički igrač u centralnoazijskom regionu. Računa se da bi do 2015. godine Kazahstan trebalo da utrostruči proizvodnju nafte i time uđe među deset najvećih nalazišta na svetu. S jedne strane, naslonjen je na Rusku Federaciju, čija je geografska granica najduža na svetu (više od 13.000 kilometara) i gde se investicije ruskih biznismena Olega Deripsake i Romana Abramoviča u aluminijumskom biznisu mere brojkama koje pemašuju milijarde dolara. A tu je i kosmodrom Bajkonur, koji Moskva decenijama „iznajmljuje“ od Astane. Carska Rusija je Kazahstan prilično krvavo i dugo osvajala od XVIII do kraja XIX veka, da bi drevna naslednica „kazahstanskog kanstva“ danas bila jedan od strateških partnera Moskve i jedna od vodećih zemalja entuzijasta unije Zajednice nezavisnih država (ZND). U prvoj polovini ove godine protok roba unutar ZND-a, kojoj su Rusija i Kazahstan svojevrsni lideri, iznosio je 230 milijardi dolara, a Astana je inicijator unije Jedinstvenog ekonomskog prostora (JEP) u koju bi trebale da uđu Rusija, Belorusija i Ukrajina i koja bi trebalo da postane alternativa ujedinjenom tržištu EU-a. S druge strane, Kazahstan je okrenut Kini i centralnoazijskim republikama. Kina je nedavno kupila najveći naftni gigant Petro Kazahstan, u vrednosti od 4,2 milijarde dolara, što je najveća kineska investicija u inostranstvu. Kazahstan i Kina grade železničku prugu koju simbolički nazivaju „potkovanim putem svile“ i koja bi trebalo da poveže i skrati tranzit između Evrope i Kine (preko Turske, Irana, Turkmenistana i Kazahstana) standardnim šinama, a ne ruskim, koje su šire od evropskih desetine santimetara.
DEMOKRATSKI SULTANAT: Nursultan Nazarbajev upravlja Kazahstanom u poslednjih 16 godina, od perioda naglog raspada „saveza jedinog i nedeljivog“ (SSSR). Prošle godine, u vreme parlamentarnih izbora, Nursultan je u politiku uključio i članove svoje porodice, među kojima i ćerku Darigu Nazarbajevu, koju vidi kao svoju direktnu naslednicu. Individualno shvatanje demokratskih sloboda u ovom delu Evroazije nije karakteristično samo za Nursultana Nazarbajeva. Svoje tumačenje „demokratije“ na centralnoazijski i kavkaski način imaju i susedne zemlje Turkmenistan, Uzbekistan i Azerbejdžan. Neka vrsta sultanata kao oblik autokratskog režima postoji i u Azerbejdžanu, na čijem je čelu Iljham Alijev, sin poznatog sovjetskog vođe Gajdara Alijeva, koji je prošlog meseca preko parlamentarnih izbora dodatno ojačao svoju poziciju na vlasti. Tu je i samozvani „otac svih Turkmena“ Turkmenbaša, doživotni vladar Turkmenistana Saparmurat Nijazov, čij bi totalitarni režim bio „užasan“ – samo da nije toliko udaljen od Brisela. Islam Karimov, koji je kao i prethodna dva vladara na čelu Uzbekistana od odlaska Sovjeta, poznat je po tome što je zaustavio razvoj „šarenih revolucija“, kravavo se obračunavši sa nekoliko stotina demonstranata na ulicama uzbekistanskog grada Andidžana polovinom ove godine. „Čarobni štit“ svake od tih diktatura su isključivo nalazišta nafte i gasa. Ipak, u slučaju Nazarbajeva postoji još jedna specifičnost: dok su mu oponenti, lideri opozicije po zatvorima, Nursultan Nazarbajev je u poslednjih nekoliko godina u Kazahstanu počeo sa ekonomskim reformama i, istovremeno, borbu protiv siromaštva. Poznati „čudotvorac“ još iz vremena kada je prestonicu Kazahstana 1996. godine iz Alma Ate preselio u Astanu, kazahstansku provinciju koja je tada imala samo „dva restorana i tri kafića“, Nursultan Nazarbajev je do sada uspeo da dostigne najviši privredni rast na postsovjetskim prostorima koji na godišnjem nivou iznosi devet odsto, a dohodak po glavi stanovnika utrostručen je od 1999. godine i sada iznosi 3400 dolara. Opredelivši se za centralizovani, azijatski model razvoja ekonomije (Japan, Singapur i Južna Koreja), Nursultan Nazarbajev je u zemlju privukao rekordnu cifru stranih investicija u vrednosti od 30 milijardi dolara.
PENICILIN ZA „ŠARENE„: Pobeda na predsedničkim izborima Nursultana Nazarbajeva od šireg je značaja za postsovjetska azijska prostranstva. Prvenstveno se radi o finaliziranju „kontrarevolucije“ i zaustavljanju širenja takozvanog američkog modela demokratije posredstvom „šarenih revolucija“ koje su u poslednje dve godine zahvatile bivše komunističke republike. Pobeda Nazarbajeva je podrška takozvanom centralnoazijskom tipu demokratije, iliti „demokratije po Nursultanu“, što će najvrovatnije ohrabriti autoritarne lidere susednih republika i oslabiti radikalne islamističke pokrete koji su u Uzbekistanu, Kirgistanu i Tadžikistanu u poslednjih godinu dana počeli da se bude. Nazarbajev je preduhitrio mogući eksport „narandžaste revolucije“ iz Ukrajine tako što je obukao svoje pristalice u žutu boju, a u predizbornoj kampanji regrutovao je i omladinu. Zakonom je u Kazahstanu ograničeno prisustvo stranih posmatrača i zabranjeni su javni skupovi do zvaničnog objavljivanja rezultata. Na kritike Zapada, iz Astane su odgovarali istom merom, tvrdeći da i u okviru EU-a postoje različiti izborni zakoni. Pitanje definicije „demokratskih izbora“ postalo je ozbiljan problem i unutar OEBS-a kada su početkom ove nedelje na susretu te transatlantske organizacije u Sloveniji, u Ljubljani, predstavnici Moskve i Vašingtona zauzeli poprilično različite stavove.
Nakon raspada SSSR i uvođenjem višestranačkih sistema u većini njegovih bivših republika nije pobedila liberalna demokratija. Pogotovo u Centralnoj Aziji i na Južnom Kavkazu partijski lideri su totalitarnim vladanjem i represijom proterivali ili zntno oslabili opoziciju. Menjajući zakon autokrate su stvorili uslove da se više puta kandiduju za mesto lidera države, a za najbliže saradnike postavljali su članove rodbine ili bliske prijatelje, po čemu taj obilik vladavine odgovara kategoriji „sultanata“. U takozvanim demokratskim sultanatima od 1990. godine predsednici država su na predsedničkim izborima dobijali gotovo sto posto glasova, kao što je to bio slučaj u Turkmenistanu i Kazahstanu. Iako su propagirali sekularne vrednosti, pa čak i borbu protiv islamskog radikalizma, centralnoazijski „neosultanati“ razvijali su se u državama sa znatnom islamskom većinom i izraženom plemenskom podeljenošću. „Čarobni štit“ svake od tih diktatura su izvorišta nafte i gasa, kao i umeće balansiranja između Moskve, Pekinga i Vašingtona.
Kazahstan: Nursultan Nazarbajev upravlja Kazahstanom u poslednjih 16 godina, od perioda strmog raspada „saveza jedinog i nedeljivog“. Prošle godine za vreme parlamentarnih izbora Nursultan je u politiku uključio i čalnove svoje porodice, među kojima ćerku Darigu Nazarbajevu koju vidi kao svoju direktnu naslednicu. Dariga Nazarbajeva je po struci novinar i bila je dugo godina na čelu državne TV kompanije, čime su faktički Nazarbajevi kontrolisali značajan deo javnog mnjenja.
Turkmenistan: Grubi primer savremenog sultanata na snazi je u Turkmenijstanu gde od 1990. godine vlada samozvani „otac svih Turkmena“ ili Turkmenbaša, doživotni vladar Saparmurat Nijazov. „Otac nacije“ je za deceniju i po vladavine smenio više od stotinu svojih bliskih saradnika da bi na prazna mesta postavljao još „lojalnije“ ljude. Turkmenbaša je pod značajnim uticajem Moskve, a teritorija njegovog „sultatnata“ leži na 2/3 evroazijskih izvora prirodnog gasa i izlazi na kaspijski bazen bogat naftom. Totalitarni režim Saparmurata Nijazova bio bi „užasan“, da nije toliko udaljen od Brisela.
Uzbekistan: Islam Karimov je na čelu zemlje od odlaska Sovjeta. Poznat je po tome da je razvoj „šarenih revolucija“ zaustavio obračunavši se krvavo sa nekoliko stotina demonstranata na ulicama uzbekistanskog grada Andidžana polovinom ove godine. Režim Karimova je poznat po svojim antizapadnim ubeđenjima.
Azerbejdžan: Država koja takođe ima izlaz na Kaspijsko more i potpisane ugovore sa zapadnim firmama vredne milijarde dolara. Tu je početak naftovoda Baku–Džejhan – jednog od strateških naftnih izvora za Sjedinjene Države. Na čelu države u poslednjih petnaest godina je porodica Alijev, tačnije Iljham Alijev, sin nedavno preminulog čuvenog sovjetskog vođe Gajdara Alijeva. Alijev junior se nije ustručavao pre prošlih parlamentarnih izbora da hapsi svakog ko je na neki način nagoveštavao mogućnost ponavljanja „šarene revolucije“ u Azerbejdžanu.
Tadžikistan: Zemlja na takozvanom morfijumskom putu – između Avganistana i Rusije. Oslabljena je građanskim ratovima i borbom svog lidera Emomalija Rahmonova sa islamskim fundamentalizmom. Ideja o stvaranju savremenog globalnog islamskog kalifata Umma počinje upravo ovde. Rahmonov je došao nešto kasnije na vlast Tadžikistanu i ne ostavlja utisak „tvrdog“ vladara kakvi su Nazarbajev, Nijazov, Karimov.
Kirgistan: Prva među centralnoazijskim republikama čiji je totalitarizam lidera Askara Akajeva smenjen „šarenom revolucijom“, tačnije „revolucijom ruža“ u proleće ove godine. Akajev je u početku bio najumereniji i najblaži autokrata u Centralnoj Aziji, ali je ipak krajem svog mandata podlegao iskušenju i prognao znatan broj oponenata. Ispostavilo se da je bilo kasno – infrastruktura jake opozicije već je bila stvorena i pozvala je narod na masovnu pobunu zbog rezultata izbora.
