“Nuklearni rat” drugim sredstvima

Za razliku od mnogih drugih u ovoj oblasti planete, gde religiozni i svi drugi sukobi izbijaju otkako je čovek pripitomio prve životinje, povod za novi rat na Bliskom istoku nije nafta nego uranijum. Žestoki oružani sukob Irana i Izraela koji odnosi civilne i vojne žrtve na obe strane planinskog masiva Zagros počeo je u subotu 13. juna iznenadnim raketnim napadom na sve što je nuklearno u islamskoj republici. Operacija je obrazložena kao hitna, preventivna akcija jer je, navodno, Iran bio nadomak sklapanja svoje prve nuklearne bombe.

Satelitski snimci koji su napravljeni pre i nakon napada na čuveno nuklearno postrojenje Natanc, koje je bilo jedna od glavnih meta, prikazuju cele objekte i potom njihove ruševine. Posmatrač ovih snimaka može jasno da vidi kako je akcija očigledno dugo unapred planirana i kad je pokrenuta, vrlo je sistematično izvedena. Gađani su pažljivo birani delovi postrojenja, a vidi se i velika preciznost operacije koju su pod imenom “Rising Lion” zajedno izvele izraelska vojska IDF i obaveštajna služba Mosad.

Postrojenje poznato kao Natanc, oko 220 kilometara južno od Teherana, zvaničnog imena Nuklearni objekat Šahid Ahmadi Rišan, služilo je za obogaćivanje uranijuma. Reč je o tome da se proces koji je fizici poznat kao fisija atomskog jezgra, a koji je osnov kako rada reaktora, tako i čudovišne eksplozije bombe, događa u takozvanom fisilnom izotopu uranijuma U235 koga u prirodnom uranijumu ima samo 0,72 odsto. Ostatak je izotop uranijuma U238, pa je za bilo kakvu upotrebu neophodno izvršiti njegovo “obogaćivanje” – da bi se koristio u reaktorima, potrebno je povećati udeo U235 od 3 do 5 odsto, dok je za bombu potrebno i svih 85 odsto.

Natanc je postrojenje koje je imalo hale 30-40 metara pod zemljom gde su se nalazile centrifuge za obogaćivanje. Zato je, nakon prvih izveštaja, ostalo otvoreno pitanje da li je izraelsko bombardovanje imalo ikakav učinak. No, tri dana nakon udara, Međunarodna agencija za nuklearnu energiju IAEA izdala je saopštenje da je registrovano prisustvo više opasnih hemijskih materija unutar Natanca, koje su se mogle osloboditi samo uništenjem postrojenja za obogaćivanje uranijuma.

foto: ap photo

UBISTVO MOZGA NUKLEARNOG PROGRAMA

Izrael je u subotu ubio i najuticajnijeg nuklearnog fizičara u Iranu, Ferejduna Abasija, tvrdog i enigmatičnog fizičara koji na pitanje novinara o uranijumu ćutke pogleda niz mermerni hol i kaže: “Razmatramo svaku mogućnost”. Za većinu na Zapadu Abasi je bio poznat prosto kao “mozak iranskog nuklearnog programa”. On je 2010/2011. godine jedini preživeo seriju izraelskih atentata na iranske fizičare. Sa suprugom se tada vozio ka univerzitetu i primetio motociklistu koji je na njegov auto postavio bombu, nakon čega se zaustavio i sa ženom istrčao iz vozila koje je potom eksplodiralo.

Petnaest godina kasnije, Izraelci su ipak uspeli u nameri da ga likvidiraju. Pored Abasija, ubijeno je još pet nuklearnih fizičara sa dva univerziteta u Teheranu, celo tvrdo jezgro nuklearnog programa Irana. Mada je svako zamenljiv čak i u najtvrđem sistemu, istovremeno ubistvo svih naučnih rukovodilaca jednog nuklearnog programa ipak nije lako nadoknadivo. Američki novinari akciju Izraela uporedili su sa “sređivanjem porodičnog posla” u kultnoj poslednjoj sceni filma Kum, kad novi šef mafijaške familije Majkl Korleone tokom scene krštenja ubija sve svoje neprijatelje, prave i potencijalne.

No, ako niste ljubitelj preciznih projektila, nema sumnje da vas ipak onespokojava cela situacija koja je najednom postala, kako to biva, vrlo složena. Ljudi ginu širom Irana i Izraela, pogođeni raketama, bombama i dronovima koji uspevaju da zaobiđu kako Gvozdenu kupolu, tako i protivvazdušnu odbranu Irana (koju SAD već smatraju uništenom). Mogućnost da bi Iran mogao, kao drugih devet nuklearnih sila, da sklopi svoje nuklearno oružje, jedna je od najvećih tema međunarodne diplomatije, koja je sada očigledno najzad zatvorena, da bi time bio otvoren novi – rat.

ATOMI ZA MIR

Nuklearni program se u Iranu razvija još od pedesetih godina. Paradoksalno, prve nuklearne kapacitete Iran je dobio od Sjedinjenih Američkih Država kroz program “Atoms for Peace”. Tokom potonjeg mirnog perioda i vladavine šaha Reze Pahlavija, Iran je planirao izgradnju čak 23 nuklearne elektrane koje bi rešile pitanje proizvodnje struje u ovoj velikoj zemlji. Budući da je u to doba nuklearna energija u većini nesvrstanih zemalja shvatana kao poželjna mirnodopska aktivnost, Iran se 1968. pridružio poznatom NPT sporazumu Ujedinjenih nacija kojim se zabranjuje širenje nuklearnog oružja.

Međutim, nakon Islamske revolucije 1979. godine Iran prekida veze sa Zapadom i zaustavljaju se razni oblici međunarodne saradnje. U izveštajima Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona se navodi da sa revolucijom pada mrak i na nuklearni program u Iranu. Razvijena istraživanja u fizici, značajan broj kadrova školovanih u Americi i Evropi, kao i nekoliko test reaktora predstavljaju ulog u razmišljanju o iranskoj bombi kako u sedištu IAEA u Beču i Izraelu, tako i među mulama koji vode novu Islamsku državu. Ideja o postupnom preusmeravanju nuklearnog programa ka vojnim ciljevima nakon Islamske revolucije dolazi polako. Tokom naredne decenije Iran će u nuklearnim istraživanjima sarađivati sa Argentinom, da bi od devedesetih počela bliska saradnja sa Francuskom, Pakistanom i na kraju Ruskom Federacijom. Upravo će Rosatom učestvovati u izgradnji prve civilne nuklearne elektrane Bušahr 1, koja je puštena u pogon 12. septembra 2011. godine. Iran danas ima jednu nukelarnu elektranu Bušer sa ruskim VVER-1000 reaktorom od 1000 MW, dok na istom mestu sa Rusima gradi dva nova.

JALOVE MEĐUNARODNE SANKCIJE I ŠPIJUNSKI PODUHVAT VEKA

Rusi još od devedesetih pružaju Iranu silnu tehničku pomoć i Iran zahvaljujući tome gradi netrivijalnu mrežu istraživanja koju vodi Organizacija za nuklearnu energiju. Uporedo ima čitav niz centara za nuklearne tehnologije, tajnih i javnih, a najpoznatiji je pomenuti Natanc. S pokretanjem veće aktivnosti u centrima za obogaćivanje uranijuma počinje da raste zabrinutost u Izraelu, a potom i u SAD i Evropi. Nakon 11. septembra 2001. godine, sa početkom “rata protiv terorizma”, u zapadnim medijima već se i ne dovodi u pitanje da Iran krši NPT sporazum i tajno pravi nuklearno oružje.

Od 2002. godine, uporedo sa sve većim zaoštravanjem retorike, Iran potpuno menja pristup i počinje otvoreno da govori kako zaista obogaćuje uranijum na dvema lokacijama. Uz tradicionalne salve optužbi protiv cionista, postaje sasvim prirodno da lideri u Iranu, a među njima i potonji predsednik Ahmadinežad, na neki način najavljuju razvoj iranske nuklearne bombe i poručuju da će Amerika “zažaliti”. Raznovrsni izvori sve više svedoče o velikoj aktivnosti u iranskim nuklearnim postrojenjima, a inspektorima IAEA, uprkos NPT sporazumu po kome mogu da kontrolišu zemlje potpisnice, sve češće je uskraćeno gostoprimstvo.

Tokom decenije međunarodnih sankcija Iran gubi stotine i stotine milijardi dolara. Naime, sa daljim razvojem nuklearnog programa, Ujedinjene nacije od 2006. uvode seriju sankcija kojima se od Irana zahteva da odmah zaustavi dalju proizvodnju nuklearnog goriva. Međutim, sankcije potpuno promašuju metu. Sa njima stvari postaju sumorne u ekonomiji, ali kako je pretnja američke invazije sve manja, a sa sankcijama Iran sve manje ima da izgubi, i razvoj nuklearnog oružja je sve intenzivniji. Otvaraju se novi reaktori, nove fabrike i novi rudnici.

Međutim, oko 2010. godine, nuklearni poduhvat u Iranu pogađa serija neobičnih događaja. Dolazi do dramatične serije ubistava vodećih fizičara o kojoj se isprva izveštava kao o akcijama Mosada, među kojima je i pomenuti atenat na Abasija. Ubistva su praćena neobičnim eksplozijama u iranskim nuklearnim postrojenjima.

Kako piše Dejvid Patrikarakos u opsežnoj knjizi Nuclear Iran, koja je 2012. godine izdata u SAD i Engleskoj, tokom 2009. godine istraživači na postrojenju Natanc primećuju kako centrifuge (kojima se u dugom i skupom postupku razdvaja radioaktivna ruda) iz nekog razloga počinju da same od sebe eksplodiraju. Ispostaviće se da je uzrok tome jedna od najdramatičnijih špijunskih priča ovog veka – iranske centrifuge su, navodno, zaražene za tu namenu napisanim kompjuterskim virusom Stuxnet. Virus je “ubačen” u softver opreme koja je nabavljena u Evropi dok je brodom putovala Indijskim okeanom ka Iranu.

RAT DRUGIM SREDSTVIMA

Posle napada Stuxnet-om Iran menja politiku i počinju pregovori. Pune tri godine traje pravi diplomatski uragan i u nepreglednoj seriji sastanaka počinje da se nazire dogovor. U Lozani se sastaju stalne članice Saveta bezbednosti zajedno sa Nemačkom, označene kao P5+1, da bi u aprilu 2015. sa Iranom potpisale dokument koji će trasirati put ka Iranskom sporazumu. Diplomatske aktivnosti se nastavljaju i Abasi lično u junu daje intervju u kojem govori o spremnosti Irana da preuzme obaveze.

Konačno, 14. jula 2015. u Beču sve strane potpisuju takozvani Joint Comprehensive Plan of Action (JCPA), dokument koji će biti upamćen kao Iranski sporazum i koji je verovatno bio najveći uspeh svetske diplomatije u 21. veku. Iran je njime obavezan na punu saradnju sa inspektorima, na zaustavljanje značajnog dela istraživanja i gašenje nekih postrojenja dok, s druge strane, svet ukida sankcije Iranu. U narednim mesecima plan iz sporazuma se ostvaruje, nuklearna pretnja nestaje, a Iran počinje da izvozi 2,6 miliona barela nafte dnevno.

Ipak, narednih godina pojavljuju se dokazi da Iran ne gasi program dovoljno brzo, efikasno i da njegova politika igra na “duplo dno”. U SAD je na vlasti Donald Tramp koji donosi odluku da SAD napuste godinama pripremani sporazum JCPA.

Stvari se vraćaju deceniju unazad. Međutim, u novom Trampovom mandatu tema je ponovo na stolu. Uporedo sa tenzijama koje prate rat u Gazi, gde su se sa Izraelom povremeno sukobljavale i proksi vojske Irana, Hezbolah i grupe u Jemenu, kao i stalnim napadima i povremenim ratom dronova između ove dve zemlje, Iran i SAD su u više navrata pokušavali da krenu ka reševanju ovog pitanja. Međutim, novi pokušaji da se načini sporazum nisu bili po volji Izraela, koji se brinuo da će Iran u pregovorima koje Tramp vodi zadržati program i jednom napraviti nuklearno oružje.

Ispostavilo se da zabrinutost Izraela nije bila bez osnova. Krajem prošle nedelje, IAEA je izašla sa do sada najtvrđom procenom da Iran zapravo krši nuklearne propise. Analitičari su bili zabrinuti zbog izveštaja da Iran obogaćuje uranijum do 60 odsto, a čitav niz drugih izveštaja unosio je zebnju na Zapadu.

I onda je, u subotu 13. juna ujutru, Izrael sistematski krenuo u napad na sve nuklearne kapacitete Irana, od ljudskih, preko tehnoloških, do vojnih.

foto: ap photo

NASTAVAK “NUKLEARNOG RATA” DRUGIM SREDSTVIMA

Uz gađanje više nuklearnih postrojenja i nanošenjem znatnih oštećenja, kao i atentate na fizičare i niz rezidencija, u izraelskim napadima poginuo je i general-major Mohamed Bageri, načelnik štaba oružanih snaga Irana, a pre toga su ubijeni i mnogi drugi vojni lideri, među kojima i komandant Revolucionarne garde, kao i komandant avijacije. Amerikanci nisu učestvovali u napadu, Izraelci su po svom običaju to sami izveli, ali nikakve sumnje nema da će SAD štititi Izrael od odmazde velikog i opasnog suseda.

Već prvog dana Tramp je dao niz izjava o sukobu, između ostalog i da je istekao rok od 60 dana koji je dao sada mrtvim iranskim vođama, a kako su rakete počele da lete sa obeju strana, retorika se zaoštrila i u Teheranu i u Vašingtonu. Kako dani prolaze, sve je jasnije da Amerikanci teško mogu ostati izvan ovog sukoba koji je nadaleko prevazišao prethodne čarke i koji se po svoj prilici neće završiti ni brzo ni lako.

Međutim, šta je sa iranskim nuklearnim programom? Da li je preživeo atentat? Kako to biva u ovim okolnostima, glavni “nuklearni događaj” se desio. Teško je zamislivo da je program preživeo i da bismo sada mogli krenuti ka nuklearnoj razmeni. Pravo pitanje je da li je Iran i pre napada sa 60-procentim obogaćivanjem uopšte imao kapaciteta da nešto učini, a drugo, da li bi se Izrael upustio u napad na nuklearne kapacitete koji decenijama priprema, a da Iran ostavi sposobnim da nuklearno odgovori i jednom detonacijom sravni uski teren između Sredozemlja i doline Jordana?

Izrael ratom plaća cenu svoje odluke, ali sa druge strane, nuklearni program Irana nije imao teži trenutak u decenijama svog postojanja. Izveštaji IAEA o okolnostima u Natancu govore da je došlo do uništenja postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Ubijanje vodećih fizičara je značajna opstrukcija i neće biti jednostavno da brzo budu zamenjeni. Može se govoriti i o bočnom efektu – odlazak glavnih “nuklearnih vođa” promeniće okolnosti na političko-vojnoj sceni i nije isključeno da će klasični jastrebovi rata voditi glavnu reč, što zapravo može značiti više konvencionalnih sukoba nego tokom decenija nuklearnih tenzija. Čini se da je nuklearni program Irana tokom jedne noći sravnjen sa zemljom i bomba neko vreme više neće biti jedna od ključnih tema na Bliskom istoku.

Rat je, onaj konvencionalni, međutim, tek počeo. U parafrazi čuvene Klauziceve izreke da je “rat nastavak diplomatije drugim sredstvima”, sada na Bliskom istoku imamo rat koji je nastavak “nuklearnog rata” drugim sredstvima. U nedeljama i mesecima koji slede čekaju nas teške reči, razmene projektila i nove tenzije, nove žrtve na svim stranama. I duge godine opšte nesreće za sve.