Nuklearni neposlušnici

Iran i Severna Koreja, koje je američki predsednik Džordž Buš nedugo po dolasku na vlast svrstao u sveznike Iraka i nazvao „osovinom zla“, gotovo su istovremeno upozorile svet da će borba za suzbijanje nuklearnog naoružanja biti mnogo duža i skuplja nego što se iko nadao. Nove iranske vlasti odlučile su da gromoglasno najave promenu klime u Teheranu samo dan nakon što su šestočlani pregovori sa Severnom Korejom oko njenih nuklearnih postrojenja okončani bez napretka. Zamenik direktora iranske Organizacije za atomsku energiju objavio je da će Teheran otpečatiti nuklearni reaktor u Istahanu i nastaviti rad na konverziji urana.

Teheran je s prezirom odbacio inicijativu tri vodeće zemlje Evropske unije – Francuske, Nemačke i Velike Britanije – s kojima je prošlog novembra potpisao sporazum po kome privremeno obustavlja rad na obogaćivanju uranijuma, u zamenu za ekonomsku pomoć. Drugim rečima, Teheran je tročlanoj grupi EU-a, glavnom pregovaraču, jasno stavio do znanja da ne samo što nije preplašen veličinom štapa već nije ni zadivljen veličinom šargarepe koja mu se za uzvrat nudi ako u potpunosti obustavi rad na obogaćivanju uranijuma. Ekonomski podsticaji najviše se odnose na trgovinske povlastice i na ponudu da Iran bude glavna ruta za prolaz naftnih derivata na Istok, ali je iranski zvaničnik Muhamed Saedi ponudu nazvao „uvredljivom i ponižavajućom“ i najavio da će se Iran uzdati u sopstvene snage za proizvodnju nuklearnog goriva i da neće odustati od svog „suverenog prava da obogaćuje uranijum“.

Evropski zvaničnici smesta su sazvali hitnu sednicu sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA), glavnim međunarodnim telom za kontrolu nuklearnog naoružanja (videti okvir). IAEA, na čijem je čelu iskusni egipatski diplomata Muhamed el Baradej, izjavila je nakon sednice da je „ozbiljno zabrinuta“ zbog odluke Teherana, a početkom septembra od Agencije se očekuje iscrpan izveštaj o nuklearnim aktivnostima u Iranu. Ukoliko izveštaj bude nepovoljan, razočarani lideri EU-a Iranu prete međunarodnim sankcijama, uključujući i sankcije UN-a, ali ova pretnja nije dovoljno uplašila nove vlasti u Teheranu, uprkos velikim ekonomskim teškoćama u kojima se ova zemlja već duže nalazi. Ipak, ukoliko kompromis izostane, Iran bi mogao da izgubi blagonaklonost EU-a, koja je za Teheran imala mnogo više razumevanja od Vašingtona.

DOBAR I LOŠ POLICAJAC: Amerika i njeni zapadni saveznici zapravo su na Iranu primenjivali taktiku dobrog i lošeg policajca, u nadi da će ova taktika privoleti Teheran da odustane od ambicije da izradi atomsku bombu. „U tradicionalnoj podeli posla, Amerika je oduvek mahala štapom, dok je EU mahala šargarepom“, kaže Metju Ban, stručnjak za nuklearno naoružanje pri Centru za nauku i međunarodne odnose na Univerzitetu Harvard. „Međutim, sada i EU počinje da razmišlja kakvog štapa da se maši.“

Istini za volju, Teheran nikada nije brutalno proterao iz zemlje međunarodne eksperte za nuklearnu energiju kao što je to učinio severnokorejski diktator Kim Džong Il, niti se, kao Severna Koreja, povukao iz međunarodnog sporazuma o zaustavljanju širenja nuklearnog oružja. Kada se stvari pogledaju izbliza, Iran konverzijom urana ne krši nijedan međunarodni sporazum. Ipak, problem je u tome što je tehnologija razvoja nuklearnog goriva za civilnu upotrebu veoma bliska razvoju goriva za nuklearno naoružanje. Iran je još daleko od svoje atomske bombe, ali ga svaki korak u tehnološkom postupku približava tom cilju.

Iako Teheran insistira na tome da je konverzija uranijuma, početni korak u procesu obogaćivanja ovog teškog metala, namenjena isključivo za civilnu upotrebu, kao „pomoćno energetsko sredstvo“, Americi i EU-u teško je da poveruju da je nuklearna energija toliko neophodna državi koja naprosto leži na naftnim rezervama. Uz to, kredibilnost Teherana ionako nije na zavidnom nivou, jer se ispostavilo da je Iran 18 godina u tajnosti razvijao programe za obogaćivanje uranijuma.

EU–3 PROTIV UF–4: Konverzija uranijuma, koju je Teheran upravo najavio, postupak je koji prethodi obogaćivanju ovog teškog metala. Ruda uranijuma se prečišćava i u čvrstom obliku (tzv. žuti kolač), meša se sa fluoridima i u zagrevanju se pretvara u gas UF4, a zatim i u UF6, odakle se u cenrifugama može obogatiti u odgovarajuće izotope koji služe kao gorivo za nuklearne elektrane, ali se mogu prilagoditi da bi se koristile u vojne svrhe. Po međunarodnom sporazumu, zemlje imaju pravo da razvijaju nuklearnu tehnologiju u civilne svrhe, pod budnim okom IAEA, ali ako žele da same izrađuju nuklearno gorivo, onda je inspekcija mnogo stroža.

No, nevolja sa kažnjavanjem Irana za nuklearnu neposlušnost leži u činjenici da dve članice Saveta bezbednosti UN-a, Rusija i Kina, imaju veoma razvijene odnose sa Teheranom. Zbog toga pretnja sankcijama UN-a nije ubedljiva. Iran snabdeva Kinu naftom, a Rusija Iran nuklearnom tehnologijom. Medeni mesec između EU-a i Teherana, koji je počeo 2003. godine, završen je smenom vlasti u Iranu, gde su konzervativci smenili umerene političare koje je predvodio Mohamed Hatami. Novoizabrani predsednik Mahmud Ahmadinedžad, bivši gradonačelnik Teherana, koga SAD čak sumnjiče da je učestvovao u otmici talaca u američkoj ambasadi u Teheranu 1979, smenio je umerenog Hasana Rohanija i na mesto šefa nacionalne agencije za atomsku energiju postavio Alija Laridžanija, osvedočenog konzervativca i ajatolahovog (Al Hamnei) štićenika. Zanimljivo je da je Laridžani pre toga bio direktor nacionalne televizije, koga su reformisti optuživali da je cenzurisao televizijski program i preterivao u religijskim sadržajima. Ponudu EU-a da Iran obustavi postupak za izradu obogaćenog uranijuma Laridžani je ocenio sledećim rečima: „Zar biser da menjamo za čokoladicu?“

Tako su se Iran i EU našli u diplomatskom ćorsokaku, u kome svi blefiraju. Iran nema još snage da ovlada proizvodnjom bombe, ali ni EU nema jake mehanizme da zapreti Teheranu. U pomoć svojim evropskim saveznicima pritekao je američki predsednik Džordž Buš koji je Irancima sa svog ranča poručio da „su sve opcije u igri“, podsećajući Teheran da ne isključuje ni vojni obračun, iako je svima jasno da pored nezavršenog posla u Avganistanu i toliko nevolja sa pacifikovanjem Iraka, američka administracija trenutno nema kapacitete da krene u novi ratni pohod. No, da bi pretnja ratom bila uverljivija, Buš je odabrao da se sa svog ranča u Teksasu prenese preko izrealske televizije. Izrael, koji takođe ima nuklearnih ambicija, često upire prstom u Teheran, pravdajući se za razvoj sopstvenih nuklearnih potencijala. Iako je Izrael trenutno zaokupljen povlačenjem iz Gaze i prevladavanjem oštre opozicije u zemlji, izvesno je da će neposlušnost Teherana podstaći regionalnu trku u naoružanju i zaoštriti odnose u regionu. Prvi zvaničnik koga je novoizabrani predsednik Ahmedinedžad ugostio u Teheranu bio je njegov sirijski kolega Bašar al Asad. Dvojica predsednika objavili su da su spremni na čvršću saradnju kako bi se zaštitili od „pretnji“. SAD optužuju i Siriju i Iran za pomaganje Hezbolaha.

EKONOMSKA KRIZA: Svojim odbijanjem da se upusti u direktne pregovore sa zvaničnim Teheranom, američka administracija propustila je šansu da ojača poziciju reformista u zemlji, kojima je mogla da obeća snažnije ekonomske beneficije ako za uzvrat Iran odustane od razvoja nuklearne tehnologije. Izbori u Iranu koji su održani prošlog juna pokazali su da je zemlja duboko podeljena na konzervativce i reformiste, koji uviđaju ogromne ekonomske teškoće. Oni su pokazali spremnost da sarađuju sa EU-om i IAEA, očekujući preko potrebnu ekonomsku podršku. Zbog toga pregovaračka snaga EU-a, kao i obično, pre svega leži u ekonomskim instrumentima, i sve liči na to da zvanični Teheran od Britanije, Francuske i Nemačke očekuje bolju ponudu. Bez obzira na rekordnu cenu nafte na svetskom tržištu, naftna infrastruktura Irana je u prilično zapuštenom stanju. Bivši iranski ministar finansija nedavno je priznao da je Iranu u narednih pet godina potrebno 20 milijardi dolara stranih investicija godišnje kako bi zemlju izvukao iz teške ekonomske krize. Svake godine na tržište rada stupa milion mladih Iranaca koji mahom ostaju bez posla. Državna iranska naftna kompanija procenjuje da je za modernizaciju infrastrukture potrebna investicija od blizu 70 milijardi dolara u narednih desetak godina. Bivša iranska administracija nadala se da će bar polovinu od ove sume uspeti da obezbedi preko stranih investitora. Ovako, lavovski deo zarade od nafte Iran troši na državne subvencije za posustale firme i održavanje ogromne administracije. Iran već trpi američke sankcije, i teško bi podneo sankcije Evropske unije, koja je Iranu najveći trgovinski partner. Iran iz EU uvozi bezmalo 40 odsto robe.

Ali, pregovori sa reformistima bili su dovoljno teški i pipavi. Sa populistima na vlasti u Iranu EU može samo s nostalgijom da ih se priseća dok ne smisli ponudu koju Teheran neće moći da odbije.