Nuklearne igrarije

Nakon klimatskog sporazuma iz Pariza, američki predsednik Donald Tramp je u utorak, 8. maja, raskinuo i takozvani Iranski sporazum. Posle njegovog govora o „trulom dogovoru“ sa Iranom, pravi cunami reakcija, nalik na sekundarni udar atomske bombe, raširio se planetom. Na drugoj strani, iranske novine pišu i o podršci koju sporazum dobija od zvaničnika Evropske komisije. Istorija pokazuje da će se bez sporazuma Iran verovatno vratiti razvoju nuklearnog programa, ali nema sumnje i da će sarađivati sa svima koji žele da se dugo pregovarani sporazum očuva.

Zbog izvoza nafte polovina ekonomske snage Irana zavisi od sankcija, ali zemlja još uvek ne oseća prave blagodeti njihovog ukidanja 2015. godine. Sankcije se, naime, iznova proveravaju svakih 120 dana u Beloj kući, a zbog već poznatog negativnog stava američkog predsednika prema Iranskom sporazumu investicija je malo jer strane kompanije ne ulaze u dugoročne poduhvate u tako rizičnim okolnostima. Zbog toga, dok Tramp tvituje o Iranu između konferencije za medije i još jednog spornog govora Prve dame, mediji u Teheranu izveštavaju o novoj seriji „investicija“ koje dolaze iz Gruzije, Hrvatske i Indonezije, kao i o uspesima Iranske naftne kompanije koja je oživela ekonomiju, te da je Teheran domaćin sajma više od 4000 naftnih kompanija.

MASTERMAJND NUKLEARNOG PROGRAMA: Dok se sve to događa, muškarac od šezdeset godina ulazi u beli automobil i vozi bulevarom Kargar koji se proteže duž teheranskog naselja Amir Abad. Vozeći ka severu, probija se kroz gužve kod parka Lale i posle ulice Fatemi nastavlja dalje. Iza stambenih naselja, a potom i kompleksa univerzitetskih zgrada, građevinskog i medicinskog fakulteta, koje u ovo doba godine opsedaju studenti, saobraćaj postaje ređi, a objekti sve glomazniji. Iza ogromne zgrade Fizičkog fakulteta od žute cigle proteže se parking, ali on nastavlja niz ulicu ka severu i onda, nasuprot poljane na kojoj se nalazi atmosferska stanica za merenje jonizacionog zračenja, skreće desno, na dobro čuvani ulaz u divovski nuklearni kompleks, smešten ne baš u srcu Teherana, ali neposredno uz njega.

Ovde je sedište Organizacije za atomsku energiju Irana (AEOI) koja od 1973. upravlja nuklearnim istraživanjima, rudnicima uranijuma, kao i šesnaest izdvojenih postrojenja, među kojima su i tri za obogaćivanje uranijuma, nuklearnom elektranom Bušahr 1 i čitavim nizom različitih obrazovnih i logističkih službi. Oko sedišta organizacije proteže se impresivan park u čijem središtu je jedan nuklearni reaktor zaštićen armiranim betonskim oklopom, a na njegovom obodu su univerzitetski objekti Fizičkog fakulteta, kao i jedna atomska srednja škola.

Muškarac se parkira pred centralnom zgradom organizacije koju je u decembru prošle godine posetio i britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson. Obezbeđenje, tihi i gotovo nevidljivi muškarci u plavim sakoima ne zaustavljaju ga dok prolazi mermernim holom kraj slike oca Iranske revolucije i liftom sa pozlaćenim vratima penje se na prvi sprat. Ovde će u prostranoj sali prepunoj cveća prisustvovati sastanku sa inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju IAEA.

Oni ga dobro poznaju i spuštaju glave u znak poštovanja, mada u dvoranu ulazi sam i tiho, laganim korakom, obilazi konferencijski sto. Službeni fotograf IAEA će ga uslikati dok spušta naočare na sto, ali na njegovom licu neće biti treptaja. Njegovo mesto je dalje za stolom i nije ispod mape Irana, pored direktora AEOI, Alija Akbar Salehija, diplomca američkog M.I.T.-ija i iskusnog iranskog zvaničnika, koji još otkako je Tramp svojim tvitovima najavio povlačenje iz Iranskog sporazuma, svakog dana sreće predstavnike međunarodnih organizacija i evropskih država. U crnom odelu, belobradi Salehi ulazi u salu sa pratnjom i obezbeđenjem, ali pre nego što sedne u svoju fotelju od žute kože, okrene se i klimne glavom ka delu stola gde sedi on.

Njegovo ime je Ferejdun Abasi Dunani i on je mastermajnd iranskog nuklearnog programa. Uredan šezdesetogodišnjak oblog lica sa kratkom kosom i bradom prošaranom sedim vlasima, nosi široko odelo na pruge ispod koga ima prepoznatljivu sivu košulju zapadnog tipa sa kragnom, ali od svile. Tokom sastanka deluje odsutno i na svaku misao koja se izgovori za stolom lagano pomera glavu ulevo. Kasnije će u mermernom holu razmeniti nekoliko reči sa novinarom agencije FARS – govoriće lagano, biće štedljiv na rečima, uz usporene pokrete desnom rukom i glavom, a onda će, na pitanje o obogaćivanju uranijuma, pogledati u daljinu, niz hol ka obezbeđenju i vratima koja gledaju ka vrtu ispred zgrade i reći: „Pažljivo razmatramo svaku mogućnost“.

META ATENTATA: Abasi je jedini od šestorice vodećih iranskih nuklearnih fizičara koji je preživeo seriju atentata na čelne ljude iranskog nuklearnog programa tokom 2010. i 2011. godine. U nizu bombaških napada širom Teherana, za koje su u Iranu optuživali SAD i Izrael, ubijeni su u automobilima, na ulazima u fakultet, na pijaci, ispred ulaza u svoje kuće, najugledniji iranski fizičari. Abasi je jedini koji je izbegao smrt.

Rođen 1958. u Kazeruhu u Iranu, doktorirao je nuklearnu fiziku i učestvovao u ranim fazama iranskog nuklearnog programa. Godine 1979. pridružio se Islamskoj revoluciji i bio član islamske garde. Vodio je katedru fizike na Univerzitetu Imam Husein u Teheranu. Baze IAEA i razni analitički sajtovi kao što je Iran Watch identifikovali su ga kao jednog od lidera vojnog dela programa, a sa njim je bila povezana i jedna studija o efektima udara atomske bombe. U okviru rezolucije 1747 Savet bezbednosti UN ga je 2007. stavio na listu lica prema kojima se primenjuju sankcije zbog razvoja nuklearnog oružja.

U međuvremenu, Abasi u Iranu gradi neprikosnoveni ugled: od 2001. punih deset godina bio je na čelu univerziteta, da bi nakon atentata bio imenovan i za direktora Organizacije za nuklearnu energiju. Na njenom čelu bio je pre Salehija od 2011. do 2013. godine, a njegovo javno imenovanje na takvoj poziciji smatralo se na Zapadu političkom porukom.

U rano jutro 29. novembra 2010. vozio se skromnim belim automobilom ka Univerzitetu Šahid-e Behešti gde je trebalo da se sastane sa profesorom Šahrijarijem. Na mestu suvozača bila je njegova supruga. Prema svedočenjima koje je kasnije objavila agencija Mašreg, tačno u 7:42 na trgu ispred univerziteta obišao ih je motociklista, a onda su u kolima začuli zvuk udara u zadnjem delu vozila mada se pritom nisu sudarili sa motociklom. Abasi je odmah shvatio da je na automobil zakačena bomba. Zaustavio je auto i rekao ženi da odmah izađe. Potom je i sam istrčao iz kola. Kad je bomba eksplodirala, Abasi i njegova supruga su ostali živi, a kako je kasnije pisao „Njujork tajms“, Iran je dobio „vrlo tvrdog“ šefa nuklearnog programa.

ŠAHOV PROGRAM: Nuklearni program se u Iranu razvija još do pedesetih godina. Paradoksalno, prve nuklearne kapacitete Iran je dobio od Sjedinjenih Američkih Država kroz program Atoms for Peace. Tokom potonjeg mirnog perioda i vladavine šaha Reze Pahlavija, Iran je planirao izgradnju čak 23 nuklearne elektrane koje bi rešile pitanje proizvodnje struje u ovoj velikoj zemlji. Budući da je u to doba nuklearna energija u većini nesvrstanih zemalja shvatana kao poželjna mirnodopska aktivnost, Iran se 1968. pridružio poznatom NPT sporazumu Ujedinjenih nacija kojim se zabranjuje širenje nuklearnog oružja. Međutim, nakon Islamske revolucije 1979. godine Iran prekida veze sa Zapadom i zaustavljaju se razni oblici međunarodne saradnje.

Kako se navodi u izveštajima Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona, sa revolucijom pada mrak i na nuklearni program u Iranu. Razvijena istraživanja u fizici, značajan broj kadrova školovanih u Americi i Evropi, kao i nekoliko test reaktora predstavljaju ulog u razmišljanju o iranskoj bombi kako u sedištu IAEA u Beču i Izraelu, tako i među mulama koji vode novu Islamsku državu. Ideja o postupnom preusmeravanju nuklearnog programa ka vojnim ciljevima dolazi polako. Tokom naredne decenije Iran će u nuklearnim istraživanjima sarađivati sa Argentinom, da bi od devedesetih počela bliska saradnja sa Francuskom, Pakistanom i na kraju Ruskom Federacijom. Upravo će Rosatom učestvovati u izgradnji prve civilne nuklearne elektrane Bušahr 1, koja je puštena u pogon 12. septembra 2011. godine.

No, Rusi još od devedesetih pružaju Iranu silnu tehničku pomoć i Iran zahvaljujući tome i jačanju nuklearne fizike gradi netrivijalnu mrežu istraživanja koju vodi pomenuta Organizacija za nuklearnu energiju. Sa pokretanjem veće aktivnosti u centrima za obogaćivanje uranijuma, koji bi se inače mogao koristiti kao gorivo za nuklearne bombe, od kojih je najpoznatiji centar u Natanzu, počinje da raste zabrinutost u Izraelu, a potom i u SAD i Evropi. Nakon 11. septembra 2001. godine, sa početkom rata protiv terorizma američkog predsednik Džordža Buša, u zapadnim medijima već se i ne dovodi u pitanje da Iran krši NPT sporazum i tajno pravi nuklearno oružje.

Od 2002. godine, uporedo sa sve većim zaoštravanjem retorike, Iran sasvim menja pristup i počinje otvoreno da govori kako zaista obogaćuje uranijum na dve lokacije. Uz tradicionalne salve optužbi protiv cionista, postaje sasvim prirodno da lideri u Iranu, a među njima i potonji predsednik Ahmadinežad, na neki način najavljuju razvoj iranske nuklearne bombe i poručuju da će Amerika „zažaliti“. Raznovrsni izvori sve više svedoče o velikoj aktivnosti u iranskim nuklearnim postrojenjima, a inspektorima IAEA, uprkos NPT sporazumu po kome mogu da kontrolišu zemlje potpisnice, sve češće je uskraćen gostoprimstvo.

ERA NEOBIČNIH DOGAĐAJA: Kako će kasnije izveštavati CNN, nakon invazije na Irak 2003. godine, Iran uz blagoslov vrhovnog lidera Hamneija i delove vlade putem posrednika nudi dogovor Bušovoj administraciji – takozvanu „veliku trgovinu“ kojom bi Iran odustao od nuklearnog programa, a zauzvrat normalizovao odnose sa SAD. Navodno, Amerika nije odgovorila na ovu ponudu. Istovremeno, IAEA u svojim izveštajima beleži seriju kršenja pravila od strane Irana, a u diplomatiju se sve češće uključuju i evropski lideri. Mada posredno pokazuje da je zainteresovan za dogovor, Iran sada igra igru do kraja – ne odustaje od uloge lošeg nuklearnog momka čekajući da dobije ponudu od SAD.

Tada počinje era međunarodnih sankcija protiv Irana, tokom kojih će, kako piše časopis „Forin polisi“, Iran izgubiti stotine i stotine milijardi dolara. Naime, sa daljim razvojem nuklearnog programa, Ujedinjene nacije od 2006. uvode seriju sankcija kojima se od Irana zahteva da odmah zaustavi dalju proizvodnju nuklearnog goriva. Sa ovim sankcijama stvari postaju sumorne u ekonomiji, ali, kako je pretnja od američke invazije sve manja, a sa sankcijama Iran sve manje ima da izgubi, i razvoj nuklearnog oružja je sve intenzivniji. Otvaraju se novi reaktori, nove fabrike i novi rudnici.

I onda, krajem prethodne i početkom ove decenije, nuklearni poduhvat u Iranu pogađa serija neobičnih događaja. Dolazi do dramatične serije ubistava tokom 2010. vodećih fizičara o kojoj se isprva izveštava kao o akcijama Mosada, praćenim neobičnim eksplozijama u iranskim nuklearnim postrojenjima.

Kako piše Dejvid Patrikarakos u opsežnoj knjizi Nuclear Iran koja je 2012. godine izdata u SAD i Engleskoj, tokom 2009. godine istraživači na postrojenju Natanz primećuju kako centrifuge (kojima se u dugom i skupom postupku razdvaja radioaktivna ruda) iz nekog razloga počinju da same od sebe eksplodiraju. Ispostaviće se da je uzrok tome jedna od najdramatičnijih špijunskih priča ovog veka – iranske centrifuge su, navodno, zaražene za tu namenu napisanim kompjuterskim virusom Stuxnet. Virus je „ubačen“ u softver opreme koja je nabavljena u Evropi i putovala Indijskim okeanom ka Iranu.

U svakom slučaju, Iran nakon toga procenjuje da je vreme da kapitalizuje svoj nuklearni poduhvat i upravo će u eri dok tvrdokorni Abasi bude vodio nacionalnu nuklearnu organizaciju, početi intenzivni pregovori sa Zapadom. Sledi poboljšanje odnosa, pune tri godine traje pravi diplomatski uragan i u nepreglednoj seriji sastanaka počinje da se nazire dogovor. U Lozani se sastaju stalne članice Saveta bezbednosti zajedno sa Nemačkom, označene kao P5+1, da bi u aprilu 2015. sa Iranom potpisale dokument koji će trasirati put ka Iranskom sporazumu. Diplomatske aktivnosti se nastavljaju i Abasi lično u junu daje intervju u kojem govori o spremnosti Irana da preuzme obaveze.

Konačno, 14. jula 2015. u Beču sve strane potpisuju takozvani Joint Comprehensive Plan of Action, dokument koji će biti upamćen kao Iranski sporazum i koji je verovatno bio najveći uspeh svetske diplomatije u 21. veku. Iran je njime obavezan na punu saradnju sa inspektorima, na zaustavljanje značajnog dela istraživanja i gašenje nekih postrojenja, dok sa druge strane svet ukida sankcije Iranu. U narednim mesecima plan iz sporazuma se ostvaruje, nuklearna pretnja nestaje, a Iran počinje da izvozi 2,6 miliona nafte barela dnevno. Nažalost, nakon serije tvitova, u magnovenju nikad ranije viđenih ostavki, optužbi, istraga i najava u Beloj kući, uprkos silnim pokušajima da se sporazum sačuva, Tramp se obraća javnosti sa vešću da je sa time gotovo, da je Iranski sporazum raskinut.