Novi korak i lambada

Povratak slovenačkih preduzeća na srpsko tržište posle više od deset godina blokada i sankcija sretno se poklopio s demokratskim promenama u Srbiji, tako da je za probrane kupce u SRJ, one kojima je kupovina slovenačkih proizvoda godinama bila onemogućena, nedostupna ili gotovo zabranjena, nabavka robe iz asortimana koji stiže sa sunčane strane Alpa sada dokaz da su „u trendu“. Zanimljivo je da se i u Sloveniji dešava nešto slično. Tako ovdašnje novine izveštavaju kako je Jugoslavija opet „in“, Beograd više nije tamni vilajet ni mračno središte Miloševićeve imperije već mesto u kome ima i „srpske pogače, koja se ne zaboravlja tako lako“ (naslov članka u ljubljanskom „Dnevniku“), a Jugoslavija je čak „hit u evropskim i svetskim okvirima“…

Sve su to argumenti koji ovdašnjoj javnosti treba da objasne otkud Slovenačka privredna komora organizuje savete o poslovanju sa Jugoslavijom i kako to da hotele u SRJ ponovo pune slovenački biznismeni u potrazi za novim poslovima i starim partnerima. Ukratko, domaći mediji polako menjaju kurs a Srbija i Jugoslavija, za koje tokom čitave decenije nije bilo lepih reči, polako ali sigurno stiču novi imidž. „Prosečna plata zaposlenih u Jugoslaviji iznosila je u oktobru 6.647 dinara ili 221 maraku, što je realno za 2,2 odsto više od septembarske zarade… Time su se prosečna primanja u Srbiji veoma približila prosečnim platama u Crnoj Gori, iako su zaposleni u toj republici u vreme prošlogodišnjih političkih promena u SRJ imali skoro dva puta više plate od srpskih radnika“, javlja Slovenačka novinska agencija (STA) u članku „Srbi platama pristižu Crnogorce“.

STAMPEDO NA BOGATE: Jasno da je naglo slovenačko interesovanje za Srbiju rezultat promena na Dedinju, a pohod slovenačkih privrednika „na jug“ može se videti i na ulicama Beograda (i drugih gradova po Srbiji), koji je ovih dana mnogo „više slovenački“, čak i od Ljubljane same. U Sloveniji je globalizacija već na delu i konkurencija stranih preduzeća tako je jaka da domaći oglašivači sve teže drže korak sa velikim svetskim korporacijama. U Beogradu su, naprotiv, „džambo panoi“ Gorenja, Mure, Lisce ili mariborske livarne jedan do drugog, pa kad u kadar „upadne“ i zeleno-žuti-sa-crvenom-crtom zglobni autobus GSB-a, donedavno vlasništvo ljubljanskog pandana (neke je Beogradu posle 5. oktobra poklonila Ljubljana, a neke su od „Ljubljanskog putničkog prometa“ kupili privatnici), zajedno sa zaostalim destinacijama i reklamama iz zavičaja – iluzija se čini savršenom.

Dug je spisak poznatih slovenačkih firmi koje su prisutne na tržištu SRJ ili ozbiljno razmišljaju o investicijama. Među prvima je svakako Gorenje, koje je srpsko tržište u manjim količinama i posredno snabdevalo i tokom sankcija; tu je Mariborska livarna sa serijom „Armalovih“ proizvoda, koje će uprkos konkurenciji „pipica“ italijanskog ili nemačkog dizajna na istoj polici, srpski prodavac toplo preporučiti kupcu, pošto se radi o starom, dobro poznatom proizvođaču. (Štaviše, takvu toplinu ćete ređe sresti u postojbini Armala, gde će vam trgovac, naučen da ne meša maržu i nacionalna osećanja – češće radije preporučiti italijansku slavinu nego što će dati prednost jeftinijem zemljaku, proizvođaču iz Maribora.) Što se tiče slovenačke tekstilne industrije, ona u Srbiji odvajkada računa na verne konzumente, dok u domovini ionako ima mnogo muka da održi tempo i ne posustane pred konkurencijom iz sveta koja je zauzela najatraktivnije butike ne samo u Beogradu već i u mnogo manjoj Ljubljani. Osim toga italijanski ili austrijski dućani su na dohvat ruke (i džepa) slovenačkih potrošača, svega pola sata od Ljubljane, auto-putem. Stoga su najpoznatija preostala imena slovenačke tekstilne industrije – Mura, Lisca, Elkroj, Odeja, Rašica… redovno posećivale beogradski ili novosadski sajam mode, tek da opipaju puls kupaca uprkos činjenici da u vreme Miloševića nisu mogle direktno da izađu na srpsko tržište. Sada su, konačno, pronašle novo, zajedničko stanište u partnerstvu sa Centrotekstilom, u centru Beograda.

Zanimljivo je uporediti cene u nedavno otvorenom centru slovenačke mode na rubu beogradskog Trga Republike i u ljubljanskom Maximarketu, odnosno direktno kod proizvođača. Primer: muški kaput, proizvođač Mura (model ULI, artikl br. 61134), bilo da je u sivoj ili crnoj boji, u Beogradu košta 611 nemačkih maraka (18.320 yu din.) a u Murskoj Soboti 437 nemačkih maraka (48.999,00 sit). Slična razlika u ceni (oko 40 odsto skuplje u Srbiji) važi i za ženski kaput, opet Mura (model Lipica A, artikl br. 70213). U Beogradu 1.197 nemačkih maraka, u Ljubljani 839 nemačkih maraka. Tu negde je kraj priči da bi slovenački proizvođači radi povratka na srpsko tržište mogli da se odreknu dela marži, kako bi u početku stimulisali srpske kupce, čija je kupovna moć nekoliko puta manja od slovenačkih. Stvar je do kraja ogoljena na donjem vešu – ženski prslučići, proizvođač Lisca, model Brigita (crni, crveni ili beli, svejedno), u Beogradu košta 51nemačkih maraka, a u Maximarketu 37. To znači da Beograđanka sa prosečnim primanjima može da kupi mesečno četiri brushaltera, dok Ljubljančanka pazari 32 komada, ili bolje – isto tako četiri prslučeta, ali i veš-mašinu i sušilicu.

NIČ OD RECIPROCITETA: Ipak, slaba je uteha da sva ta roba sada stiže direktno od proizvođača pa je ipak nešto jeftinija nego u doba kad su se u cenu ugrađivali još i razni posrednici, zapravo šverceri. A što se cena tiče, slovenački trgovci u dvomilionskom Beogradu ionako računaju na onaj procenat populacije koji ima natprosečna primanja, ne pita za cenu i voli da je „trendi“. Slična situacija je i sa slovenačkom obućom. Ljubljanu su, na primer, preplavili butici u kojima caruje italijanska obuća, Jelou keb, Dr Martins i slični. Nasuprot otužnih priča o dugotrajnom tavorenju i propadanju Peka iz Tržiča, Planika je preživela tranziciju i među prvima otvorila veliku prodavnicu u Novom Sadu, a planira otvaranje još nekoliko radnji, zapošljavanje 300 radnika i promet od oko 30 miliona nemačkih maraka do 2002. godine. Cipele možda nisu baš kao italijanske, ali su bar malo jeftinije.

Konačno, posebnu prodavnicu pod imenom „Slolux“ u prestonici SRJ otvorilo je i nekoliko slovenačkih proizvođača nameštaja. Pri tom su izostali oni najatraktivniji i najskuplji, poput Stillesa (stilski nameštaj) i Lipa (uglavnom luksuzne kuhinje). Posle otvaranja poslovnice na Novom Beogradu objavio je svoj povratak i Elan iz Begunja, a ozbiljne planove za prodor na jugoslovensko tržište najavilo je građevinsko preduzeće SCT, izvoznik vina Goriška brda, mariborska filijala Henkela, kao i Mercator, koji je uprkos problemima u komšiluku (trgovački centar Mercatora u Sarajevu u prošlogodišnjem saldu beleži gubitak od 550.000 nemačkih maraka, čime je „postigao očekivane poslovne rezultate“) nastavlja sa gradnjom kod SIV-a tri, dok Ljubljanska banka i Kreditna banka Maribor razmišljaju o povratku među srpske štediše preko Hypo i Creditanštalt banaka iz Austrije.

Nešto teže ide reciprocitet – pojava proizvoda iz Srbije na slovenačkom tržištu. Iz Jugoslavije za sada u Sloveniju najviše uvoze Upimol iz Slovenske Bistrice, Lisca iz Sevnice, Moris, Elektrokovina, NUS i Totra iz Ljubljane, Cimos iz Kopra, Mapis iz Domžala, Plasta iz Šentruperta i Oljarica iz Kranja. Prevedeno – nigde u Sloveniji nema spotova firmi iz SRJ, velikih reklama, prepoznatljive robe u rafovima (ako izuzememo „jafa“ keks i vino „vranac“). Uz sve to, slovenački biznismeni neće propustiti priliku da istaknu kako potrošači u Srbiji ipak nisu toliko važni za slovenačku privredu, okrenutu tržištu Evropske unije, koliko su to bili pred kraj prošlog veka. Činjenica je da je od osamostaljenja Slovenije 1991. godine vrednost plasmana slovenačkih proizvoda u svim bivšim jugoslovenskim republikama pala za pet puta – sa 6,7 milijardi američkih dolara iz 1990. godine na svega 1,2 milijarde američkih dolara sredinom devedesetih.

Slovenija je još koliko 1990. godine uprkos zategnutim političkim odnosima sa zvaničnim Beogradom uspevala da izveze robu na tržište sadašnje SRJ u vrednosti dve milijarde i 852 miliona američkih dolara. Godinu dana kasnije ta se brojka prepolovila – na milijardu i 253 miliona dolara. Naredne godine je Slovenija izvezla u SRJ robe za svega 400 miliona dolara a tokom sankcija do 1995. godine ta broj se „zvanično“ kretao od sedam do petnaest miliona dolara godišnje. Bilo je jasno još 1996. godine da je izvoz uistinu mnogo veći, pošto je službeno objavljeno da je slovenačka privreda naglo poboljšala bilans i u SRJ izvezla robu vrednu 95 miliona dolara. U poslednje tri godine pre promena u Srbiji izvoz se kretao između 84 i 112 miliona dolara, da bi od 2000. godine zabeležio znatan porast. Slovenački izvoz u SRJ je samo prošle godine porastao na 143 miliona dolara, a za devet meseci ove godine dostigao je 165 miliona dolara i sasvim sigurno će premašiti sumu od 200 miliona američkih dolara. Izvoz jugoslovenske privrede u Sloveniju drastično je manji i kreće se od rekordnih 67 miliona dolara (1998) do oko 40 miliona dolara, prošle godine.

Konačno, obim razmene ali i zadovoljstvo kupaca s ove i one strane granice zavise od brzine i raspoloženja vlasti da reše probleme koji nisu postojali u vreme kada su slovenačka preduzeća na osnovu zaključaka tadašnjeg „Socijalističkog saveza radnog naroda SR Srbije“ prognana sa srpskog i potonjeg jugoslovenskog tržišta. Recidivi „Lambada politike“ prisutni su još i danas – visoke carine i kontingenti za proizvode. Razliku u ceni, tj. visoke carine pokrivaju potrošači u Srbiji, bar oni koji uspeju da dođu do željenih proizvoda iz inostranstva; Gorenje bi, na primer, moglo da proda i mnogo više svojih mašina, ali je carina za proizvode koji premašuju kvotu 2,5 puta viša od uobičajene. Carine za većinu proizvoda iznose oko 20 odsto, a poreska osnovica je takođe oko 20 odsto. A kako sporazum o slobodnoj trgovini između službene Ljubljane i Beograda još uvek nije potpisan – a i ako bude, najverovatnije će važiti samo do ulaska Slovenije u Evropsku uniju – sve to ima direktan uticaj na formiranje cena slovenačkih proizvoda. Posledice trpe potrošači – oni plaćaju razliku. Slaba je uteha da tako pune državnu blagajnu.