Valentin Incko je još od osamdesetih godina jedan od ktitora Pravoslavnog fakulteta u Beogradu. U utorak je bio u redovnoj godišnjoj radnoj poseti Beogradu gde se sastao sa predstavnicima državnog vrha i patrijarhom Irinejem. Incko ističe važnost regionalne saradnje i konstruktivnu ulogu Srbije i Hrvatske u razvoju BiH, govori o ohrabrujućem „novom duhu“ međusobnih odnosa u velikim energetskim potencijalima BiH. Od Beograda i Zagreba očekuje da nastave proces dobrosusedskih odnosa. „Mi smo upućeni jedni na druge. Ako budemo negovali takve odnose, bićemo više dobrodošli u Briselu. EU ne želi da uvozi konflikte, a signali iz regiona u tom smislu, upućeni kako domaćoj javnosti tako i inostranstvu, u poslednje vreme veoma su dobri.“
„VREME„: Nedavno ste rekli da bi BiH do 2020. mogla da pristupi Evropskoj uniji. Optimistički?
VALENTIN INCKO: Ja sam 2020. godinu pomenuo nezvanično, rekavši jednom novinaru da je Španiji bilo potrebno devet godina da bude primljena u EU. Radovalo bi me da u slučaju BiH to ide brže. Mislim, međutim, da je najvažnije da se dobije status kandidata, jer tada počinju pravi pregovori, tada počinje pravi proces približavanja. To je kao kod veridbe, kada se još čeka na venčanje, ali već mogu da se preduzmu neki koraci, kao recimo uzimanje kredita za zajednički stan. Nadam se da će BiH taj status dobiti za dve do pet godina.
Da bi do toga došlo, moraju da se ispune određeni uslovi. Hajde da počnemo od najosnovnijeg: je li BiH demokratska zemlja?
Naravno da to nije demokratija kao u Švajcarskoj ili u drugim evropskim zemljama. Ali nedavno su održani šesti po redu demokratski izbori, međunarodni posmatrači su rekli da, doduše, nisu protekli perfektno, ali da su bili fer i slobodni. Najverovatnije ćemo u januaru ili februaru dobiti novu vladu. Demokratija ne nastaje preko noći, već je proces sazrevanja. Naša želja je da BiH postane normalna država, baš kao što njeni građani priželjkuju normalan život.
Da li uopšte možemo da govorimo o demokratiji, ako građani mogu slobodno da biraju, a visoki predstavnik u svakom trenutku može da poništi njihovu demokratski izraženu volju?
Tu zaista postoji dilema, i ja sam te dileme svestan. U prošlosti smo Bonska ovlašćenja (Bonn Powers) primenili oko devet stotina puta, odstranili smo 190 političara. Ali to činimo sve ređe. Teži se drugačijoj politici, umesto Bonn Powers – Soft Powers, to je trend. Međunarodna zajednica je redukovala svoje prisustvo, od nekadašnjih 60.000 vojnika sada je u BiH stacionirano manje od 2000, moja kancelarija nekada je imala 800 saradnika, ja sam prošle godine preuzeo 220, a sada ih ima 160. Tendencija je da se Kancelarija visokog predstavnika još više smanji.
Vi ste često i oštro kritikovali nekadašnjeg premijera, a sada predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, jer navodno koči BiH na njenom putu ka EU. Šta vaša kancelarija ili EU uopšte mogu da urade ako RS ne želi da odstupi od državnosti i prava na veto unutar BiH koje joj garantuje Dejtonski sporazum?
Niko ne želi da dovede u pitanje RS, iako mnogi kažu da je ona rezultat rata. Mi, međutim, žalimo što se veto, na koji entiteti imaju pravo, zloupotrebljava. Niko ništa ne bi imao protiv toga da se entitetski veto primenjuje kada je u pitanju zaštita srpskih interesa, kao što su jezik ili kultura, ili srpske ustanove unutar BiH. U budućnosti će entitetski veto najverovatnije ostati na snazi, ali bi mogao da se tako kvalifikuje, da se u određenim oblastima ne primenjuje, na primer kod pitanja evropskih integracija.
A da li biste u tom smislu potpisali odgovarajuće ugovore, ili polažete nadu u dobro volju?
To bi mogao da bude i džentlmenski sporazum, jer entitetski veto se u prvih jedanaest godina posle rata jedva primenjivao. To se događalo tek u poslednje vreme. Mogla bi možda da se napravi lista slučajeva u kojima bi entitetski veto mogao da se primenjuje. Takva lista postoji u Libanu, i tamo su na vlasti tri velike grupe, ispred jedne je predsednik države, ispred druge i treće predsednici parlamenta i vlade i tačno se zna kada veto može da se primenjuje. Ali već sada se ne postavlja pitanje oko nekih stvari, kao što je evropski put BiH, i tu bi entitetski veto mogao ređe da se primenjuje. Naravno da ima velikih razlika u BiH, ali što se tiče EU tu su svi saglasni. Između 80 i 90 odsto građana BiH je izrazila želju za ulazak u EU. Za to ima mnogo razloga. Jedan je da su se u BiH ljudi uvek osećali kao evropejci, drugi je da su korupcija i organizovani kriminal još uvek veoma rasprostranjeni, a građani misle da bi sve postalo mnogo transparentnije kada bi BiH pristupila Evropskoj uniji. Iduće nedelje, 15. decembra, je dan radosti u BiH, vlada prava euforija jer stupa na snagu vizna liberalizacija. BiH je tu kaskala za Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom, ali je zatim ubrzala proces i ispunila 174 uslova.
Kako stoje stvari sa ustavnim reformama u BiH koje traži Brisel?
Tu je neki veliki prasak pre iluzoran, ali bi moglo da dođe do postepene reforme Ustava. Prvi ispravan korak u tom pravcu bio bi da se ispravi kolosalna i skandalozna nepravda da pripadnici šesnaest nacionalnih manjina i stotine hiljada ljudi koji potiču iz mešanih brakova ne mogu da se kandiduju za mnoge funkcije. To mora da se promeni, jer je zaista paradoksalna i pogrešna situacija i protivna ljudskim pravima da samo pripadnici tri konstitutivna naroda mogu da se kandiduju za određene funkcije. Ako se neko, recimo, deklariše kao Bosanac, taj ne može da se kandiduje.
Da li su prevaziđeni uzroci koji su doveli do rata pre devetnaest godina?
To je i dalje svakodnevna tema. Ove godine su 11. jula u Srebrenici pohranjeni posmrtni ostaci još 700 žrtava, prisutni su bili i predsednik Tadić, i premijer Turske Erdogan i ministar Kušner, to je realnost. Istovremeno je u toku i proces pomirenja.
Pitanje je glasilo da li su prevaziđeni uzroci koji su doveli do rata, ne kako se odvija proces pomirenja. Do rata je došlo zbog neslaganja SDA, SDS–a i HDZ–a oko statusa države i naroda, teritorija i nadležnosti. Da li je to stanje Dejtonski sporazum samo zamrzao?
Mnogi zastupaju teoriju da je Dejtonski sporazum stanje zamrzao i da petnaest godina nije došlo ni do kakvog razvoja. Tu se može reći i da i ne. Ja sam optimista, jer situaciju upoređujem sa stanjem iz 1996. kada sam bio ambasador u BiH. Došao sam u zemlju u kojoj nisu postojali bukvalno nikakvi državni simboli, ni pasoš, ni zastava, ni himna, ni zajedničke registarske tablice za automobile. Bila su samo tri ministarstva. Sada ipak ima devet ministarstava, postoje državne agencije i svi državni simboli koje sam pomenuo, osim teksta himne, ali njega nema ni Španija. Došlo je do gigantskog napretka, pogotovo prvih jedanaest godina po završetku rata, poslednje četiri godine je nažalost došlo do stagnacije.
Do sada su EU i SAD kao kočničara evropskog puta BiH godinama označavali Republiku Srpsku. Da li je došlo vreme da se izvrši pritisak na Sarajevo, da se pomiri sa dejtonskim statusom kvo, te da se tako prevaziđu razmirice?
Neke izjave predstavnika RS su bile apsolutno neprihvatljive. Ali mislim da je posle najnovijih izbora preovladao jedan novi realizam. Dr Harisa Silajdžića, koji je veoma principijelan čovek i koji se uvek borio za državnost BiH, zamenio je Bakir Izetbegović, koji je odmah ispružio ruku i izvinio se za nedužne žrtve za koje je bila odgovorna Armija BiH. On je ovih dana bio u Banja Luci, a mislim da njegov prethodnik nikada tamo nije otišao. Mislim da je i Sarajevo sada spremno da prihvati realnost, ali sa evropskom idejom da granice treba prevazilaziti, a ne jačati. Josipović je u Banja Luci rekao da je dobar komšija važniji od jake ograde. Entitetske linije se neće promeniti ali, i Dodik je to jednom rekao, više se neće osećati.
Da li BiH sa preko 40 odsto nezaposlenih može uopšte da sanja o članstvu u EU?
U BiH nezaposlenost iznosi 43 odsto, od toga polovina ljudi radi, ali bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja. I investicije su drastično opale. To je turobna stvarnost. S druge strane, izvoz je ove godine porastao za preko 30 odsto, a prihodi od turizma za preko 20 odsto. BiH, međutim, ima ogromne neiskorišćene potencijale u energetskom sektoru, pogotovo što se tiče proizvodnje čiste energije. Neiskorišćeno je 64 odsto hidroenergije. U Hercegovini, gde ima 300 sunčanih dana godišnje, mogla bi da se proizvodi solarna energija, u energiju vetra već je uloženo 73 miliona evra. BiH bi brzo mogla da se pretvori u srednju silu izvoza čiste energije. Očekuju se i velika ulaganja u infrastrukturu. U ove dve oblasti bi ubrzo moglo da se otvori oko 50.000 novih radnih mesta. Planovi već postoje. Moj ideal je da se oba entitetska premijera i premijer centralne države usredsrede na privredu, i onda će iz BiH dolaziti dobre vesti.
