Ništa nam nije vredelo

Specijalno iz Moskve

Pre dvadeset dve godine, generalni sekretar KPSS-a Leonid Brežnjev poslao je vojsku na Avganistan… Da učvrsti režim Babraka Kamrala i obezbedi južnu granicu Sovjetskog Saveza. Gotovo deset godina kasnije i nakon oko 15.000 mrtvih vojnika, treći po redu generalni sekretar partije posle Brežnjeva Mihail Gorbačov shvatio je lekciju koju su Britanci naučili ceo vek pre njega i povukao trupe iz Avganistana. Bio je to zapravo ruski Vijetnam koji nije ostavio toliko traga na nacionalnoj psihi samo zbog toga što Sovjetski Savez nije imao ni slobodne medije, niti je omogućavao slobodu protesta protiv rata.

Po mišljenju mnogih analitičara, poraz u Avganistanu je poprilično doprineo slabljenju i raspadu Sovjetskog Saveza. Naravno, za sovjetsku katastrofu u Avganistanu nisu zaslužni samo Avganistanci… U jednoj od najobimnijih i najdužih akcija koje je ikada preduzeo protiv Moskve, Vašington je uputio na milijarde dolara vojne i ostale pomoći mudžahedinima, koje je tadašnji predsednik SAD Ronald Regan ponosno opisivao kao borce za slobodu (freedom fighters in Afghanistan). Finansirani su logori za obuku u susednom Pakistanu, kroz koje je, između ostalih, prošao i tada anonimni Osama bin Laden…

MALO I KRATKO: Dvanaest godina nakon poraza, ruski veterani iz Avganistana bili su među prvima koji su Amerikancima poručili – nemojte! Ili, ako već morate, onda samo malo i kratko. Šef Centra za političke i strateške studije pri Institutu za orijentalistiku u Moskvi profesor Vitalij Naumenko ima sledeću poruku za Ameriku: „Neomjte mnogo… i nemojte dugo. Avganistaci jednostavno ne trpe strance na svojoj teritoriji i neka veća intervencija samo bi izazvala homogenizaciju naroda. Mi smo tamo doživeli pravu katastrofu! Nemojte zaboraviti, mi smo imali podršku jednog dela stanovništva, ali to nije bilo dovoljno.“ Druga lekcija koju bi valjalo izvući iz sovjetskog iskustva, kaže Naumenko, jeste: ako se već mora unutra, onda neka bude brzo. „Dakle, ući, obaviti posao i povući se pre nego što vas Avganistanci dožive kao okupatore.“

Bivši narednik padobranskih jedinica Boris Mešerjakov kaže da je Avganistance, kao što su to iskusili i Britanci i Rusi, moguće pobiti, ali ne i pokoriti. „Započinjati još jedan rat tamo potpuno je suludo. Osim što bi trebalo da prouče naše iskustvo odande, trebalo bi da prouče i svoje, i da se sete Vijetnama. Osim toga, intervencijom će opasno destabilizovati gomilu susednih država, Pakistan pre svega. A ne zaboravimo, Pakistan ima nuklearno naoružanje, može da bude katastrofa za ceo svet ako ono padne u ruke ekstremistima.“

Mešerjakov je inače pun reči hvale za Avganistance kao narod. Kada je reč o civilima. No, kao ratnici, izuzetno su opasni. „Pogledajte istoriju Avganistana – pa to je samo rat do rata. Kada se ne bore protiv stranaca, bore se između sebe. Deca se od malih nogu vaspitavaju da rukuju oružjem. Tu visoka vojna tehnologija koju Amerikanci imaju ne pomaže. I mi smo imali tehniku… Šta se događalo… gerilci se povuku u brda, a od nas nastradaju civili. A to opet samo jača položaj gerilaca.“ Konačno, Mešerjakov, inače predsednik moskovskog Udruženja avganistanskih veterana, kaže da Amerikanci moraju posebno da paze da ne padnu živi u ruke Avganistancima. „Oni su izuzetno surovi prema zarobljenicima. Mučenje i ubijanje je uobičajena praksa. Znamo samo za nekoliko slučajeva da su se zarobljenici spasili tako što su prešli u islam, inače, malo ko im je pao u ruke i preživeo…“

KAKO IH NAĆI: Pukovnik Oleg Kulakov, profesor geostrategije na moskovskom Vojnom univerzitetu odslužio je dve ture od po 18 meseci u Avganistanu. Bio je prevodilac pošto zna darii, jedan od dva glavna jezika u Avganistanu. „Avganistanci jednostavno sve svoje konflikte rešavaju silom… izuzetno su ratoboran narod. A za nekog ko je došao na njihov teren glavni problem nije kako da ih ubije, već kako da ih pronađe! Izuzetno su vešti gerilci, a ide im naruku što je teren takav. U brdima ne pomuažu tenkovi i tehnika. Ni helikopteri ni desantne jedinice… ništa. Većina američkih vojnika koji dođu u Avganistan biće ljudi bez ikakvog borbenog iskustva. A u Avganistanu nema čoveka koji bar pola svog veka nije proveo sa puškom u ruci. Osim toga, suočeni sa invazijom, Avganistanci će da zaborave na svoje plemenske, verske, regionalne i ostale sporove, izuzev na onaj sa Severnom alijansom… Ujediniće se protiv zajedničkog neprijatelja.“

Šta bi Kulakov savetovao Amerikancima? „Ja sam ruski vojnik, nemojte od mene tražiti da Amerikancima dajem savet… ali bih im rekao samo jedno. Pametan čovek se uči na tuđim a ne na svojim iskustvima… neka pogledaju malo bolje kako smo mi prošli. No, oni su slobodna i demokratska država, ako žele da se uče na svom iskustvu… neka izvole.“

Jevgenij Hrušev je bivski poručnik specijalnih jedinica 57-og vazdušno-desantnog puka Crvene armije. Takođe govori darii i završio je visoku vojnu školu za psihološku borbu. Na vojnoj Akademiji u Ljvovu, predavao je oficirima avganistanske vojske… polovina njih je prebegla na stranu mudžahedina, kaže Hrušev. Tečno govori i engleski, a zadržao je i stas i držanje vojnika, iako se već dugo bavi biznisom. Na košulji – značka sa malom američkom zastavicom. Zalaže se za tihu i dikretnu borbu protiv terorizma. Dao je ostavku 1994. na službu u ruskoj armiji kada je kao oficir pri štabu u Kremlju video da se (tadašnji predsednik) Boris Jeljcin sprema za opštu ofanzivu na Čečeniju umesto da organizuje manje akcije specijalnih jedinica kao što su mu stručnjaci predlagali. U Avganistanu je radio na specijalnim zadacima…

PROPALA KAMPANJA: „Prvi cilj nam je bio presretanje i uništavanje karavana sa naoružanjem koji su mudžahedinima pristizali iz Pakistana. Drugi je bio da ojačamo obaveštajnu mrežu u saradnji sa lokalnom tajnom službom. Treća bitka je, međutim, bila najteža, ona u kojoj smo sasvim propali… To je bila kampanja za srca i duše lokalnog stanovništva. Da se suprotstavimo američkoj propagandi koja se širila uz pomoć Glasa Amerike. Na osnovu onoga što ja znam… prvo što bih poručio Vašingtonu jeste da ni za živu glavu ne padnu u zamku koju im je postavio Bin Laden. Da ne krenu u masovno bombardovanje Avganistana. Time će samo ujediniti čitav islamski svet protiv sebe. Teroristi su poput hidre… odsecanjem jedne glave, samo izazivate da izrastu dve nove. Stvoriće generaciju samoubica terorista za narednih sto godina ako krenu u bombardovanje. Mnogo je pametnije voditi dugu i tihu operaciju. Prva stvar koju treba preduzeti jeste da se teroristima preseče dotok novca. Za ime božje, pa njihovo finansiranje ide kroz srce zapadnog sveta… kroz London. Pod hitno treba uskladiti akcije svih američkih obaveštajnih službi i Skotland jarda. Zatvaranje računa, presecanje finansiranja, TO je ono što boli! Rezultati će se videti maltene istog trenutka. Time se neće samo naškoditi teroristima, već i trgovcima drogom i svim ostalim banditima i njihovim zaštitnicima i advokatima. Teroristi, narkomafija… sve je to povezano. Paralelno sa ovom akcijom, valja prikupljati obaveštajne podatke u saradnji sa svim državama, a posebno sa Rusijom. Kada se tačno lociraju baze i lokacije… onda valja organizovati munjevite udare specijalnih snaga poput ‘Delte’, ‘Rendžersa’ i ostalih komandosa. Samo se tako teroristi mogu pobediti, nikako udarima iz vazduha. Osim toga, ne treba misliti samo na Avganistan. Ja vam kažem, terorizam je nešto što je uvezeno u Avganistan. Pogledajte ko su ti koji su raširili militantni islam tamo. Arapi! Sve to potiče sa Bliskog istoka, ja Avganistance ne znam kao militantne verske ekstremiste.“

„Osim toga“, kaže Hrušev, „valja voditi inteligentnu propagandnu kampanju. Valja koristiti Glas Amerike, kao što je svojevremeno korišćen protiv nas. Amerikanci imaju strašno dobre stručnjake za psihološki rat. Pa neka rade svoj posao, pobogu! Ne sme se nikako koristiti terminologija koju smo čuli od predsednika Buša. Pa on govori o „krstaškom ratu“ (crusade). Ako se stvar postavi kao borba hrišćana protiv muslimana, ode ceo svet dođavola. Nije ovo krstaški rat. Ovo je borba civilizovanog sveta protiv varvarskog ekstremizma. Islam je miroljubiva religija, nemojmo dozvoliti da i nama ekstremisti pomrače um.“

Konačno, kaže Hrušev, Bin Ladena valja uhapsiti i suditi mu, a ne ubiti ga. „Pogledajte šta smo mi uradili kada smo u prošlom čečenskom ratu upotrebili visoku tehnologiju da ubijemo (tadašnjeg čečenskog predsednika Džohara) Dudajeva. Locirali smo ga kada je koristio satelitski telefon i poslali navođenu raketu na njega. OK, ubili smo ga… ali smo zato stvorili mučenika i na hiljade njegovih novih sledbenika. Ubiti Bin Ladena znači stvoriti stotinu novih, možda još gorih…“