Nicaragua mi Amor

Vesti iz Nikaragve danas nema. Ili retko – ako neki el Ninjo, la Ninja, Mič ili Joan naprave krš i lom u Centralnoj Americi. Da je pre dvadeset i pet godina levičarska gerila srušila desničarsku diktaturu, zaboravili su i oni Evropljani koji su tada umesto na godišnji odmor putovali na radne akcije u revolucionarnu Nikaragvu, gradili škole i puteve ili iz solidarnosti negde u Parizu ili Rimu pili samo nikaragvansku kafu, recitovali Ernesta Kardenala, prepričavali govore Daniela Ortege i čitali Omara Kabezasa. Ako ni to, nikaragvanska revolucija je, manje-više, svima bila simpatična. I prihvatljiva. Četrdesetogodišnja diktatura Somoza klana završena je nakon trijumfalnog ulaska revolucionara Sandinističkog oslobodilačkog fronta – FSLN (Frente Sandinista para la Liberacion Nacional) u glavni grad Managvu, 19. jula 1979. godine. „Bez Somoze je Nikaragva slobodna“, bio je tada moto mlade revolucije, koja je preko noći dobila mnogobrojne prijatelje – zemlje trećeg sveta, podršku Sovjetskog saveza i zapadnoevropskih socijaldemokrata. Za razliku od Kastrove, revolucija Daniela Ortege, komandanta FSLN-a, značila je uvođenje političkog pluralizma, demokratije i mešovite, državno-planske i tržišne privrede, odnosno eksperiment od čijeg je uspeha neposredno zavisila budućnost El Salvadora, ali i ostalih zemalja centralne Amerike. Kako to obično biva na ovom područiju početak ove, po mnogima „nežne revolucije“ značio je i početak eskalacije sukoba sa Sjedninjenim Državama.

Tek što je izabran, tadašnji republikanski predsednik SAD Ronald Regan uvodi Nikaragvi sankcije, a CIA se obavezuje da u što kraćem roku obuči nekadašnje pripadnike Nacionalne garde diktatora Somoze, Kontraše koji su nakon pobede sandinista pobegli u Honduras i Kostariku. Uskoro se iz ovih zemalja u sve većem broju organizuju napadi na škole, poljoprivredne zadruge i bolnice u Nikaragvi, što izaziva novi građanski rat. Kada na prvim demokratskim izborima nakon pada diktature, krajem 1984. pobeđuje Danijel Ortega, komandant sandinista – uz 500 internacionalnih posmatrača i uz 63 odsto dobijenih glasova – predsedniku SAD se mrači pred očima. Pitanje Nikaragve je po Reganu bilo od „izuzetnog značaja za sigurnost Sjedinjenih Država“ zbog čega Amerika uvodi ekonomsku blokadu i odobrava finansijsku pomoć pripadnicima nekadašne nacionalne garde diktatora Somoze u visini od 100 miliona dolara.

To što je Evropski parlament osudio SAD zbog podrške kontrašima nije sprečilo ponovno uvođenje diktature kao ni odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom se Sjedinjene Države obavezuju da plate ratnu odštetu Nikaragvi u iznosu od 12 milijardi dolara. Vašington je smatrao da slučaj Nikaragve nije u nadležnosti međunarodnog suda. Tadašnja intervencija Sjedinjenih Država praćena je i velikom aferom Irangate. Reganova administracija je tajno prodavala oružje Iranu, a zaradu koristila za finansiranje kontraša u Nikaragvi. Istovremeno su SAD svetsku zajednicu pozvale na uvođenje embarga – upravo Iranu.

Bilans građanskog rata u Nikaragvi bio je oko 30.000 mrtvih, isto toliko ratnih invalida, inflacija od 36.000 odsto za godinu dana, destabilizovana država i propala revolucija. Od tada do danas nepismenost je ponovo porasla sa osam na 36 odsto, sedam od deset Nikaragvanaca živi u siromaštvu, svaki drugi je nezaposlen. Na izborima 1990. sandinisti su, očekivano, izgubili. Bivši predsednik Danijel Ortega je tek sada, posle dvadeset i pet godina priznao i sopstvene greške. Katastrofalna ekonomska politika, nezavisna od američke „pomoći“ dovela je zemlju do kolapsa. Ipak, nekom igrom slučaja Danijel Ortega nije završio kao Augusto Sandino. Ima nameru da se 2006. ponovo kandiduje za predsednika. Iz Vašingtona stižu sve jasnije poruke: „Ortega je neprijatelj svega za šta se SAD bore. Uostalom on je prijatelj našeg neprijatelja.“ Sadama Huseina.