Za razliku od Kastrove, revolucija Daniela Ortege, komandanta FSLN-a, značila je uvođenje političkog pluralizma, demokratije i mešovite, državno-planske i tržišne privrede, odnosno eksperiment od čijeg je uspeha neposredno zavisila budućnost El Salvadora, ali i ostalih zemalja centralne Amerike
Vesti iz Nikaragve danas nema. Ili retko – ako neki el Ninjo, la Ninja, Mič ili Joan naprave krš i lom u Centralnoj Americi. Da je pre dvadeset i pet godina levičarska gerila srušila desničarsku diktaturu, zaboravili su i oni Evropljani koji su tada umesto na godišnji odmor putovali na radne akcije u revolucionarnu Nikaragvu, gradili škole i puteve ili iz solidarnosti negde u Parizu ili Rimu pili samo nikaragvansku kafu, recitovali Ernesta Kardenala, prepričavali govore Daniela Ortege i čitali Omara Kabezasa. Ako ni to, nikaragvanska revolucija je, manje-više, svima bila simpatična. I prihvatljiva. Četrdesetogodišnja diktatura Somoza klana završena je nakon trijumfalnog ulaska revolucionara Sandinističkog oslobodilačkog fronta – FSLN (Frente Sandinista para la Liberacion Nacional) u glavni grad Managvu, 19. jula 1979. godine. „Bez Somoze je Nikaragva slobodna“, bio je tada moto mlade revolucije, koja je preko noći dobila mnogobrojne prijatelje – zemlje trećeg sveta, podršku Sovjetskog saveza i zapadnoevropskih socijaldemokrata. Za razliku od Kastrove, revolucija Daniela Ortege, komandanta FSLN-a, značila je uvođenje političkog pluralizma, demokratije i mešovite, državno-planske i tržišne privrede, odnosno eksperiment od čijeg je uspeha neposredno zavisila budućnost El Salvadora, ali i ostalih zemalja centralne Amerike. Kako to obično biva na ovom područiju početak ove, po mnogima „nežne revolucije“ značio je i početak eskalacije sukoba sa Sjedninjenim Državama.
Tek što je izabran, tadašnji republikanski predsednik SAD Ronald Regan uvodi Nikaragvi sankcije, a CIA se obavezuje da u što kraćem roku obuči nekadašnje pripadnike Nacionalne garde diktatora Somoze, Kontraše koji su nakon pobede sandinista pobegli u Honduras i Kostariku. Uskoro se iz ovih zemalja u sve većem broju organizuju napadi na škole, poljoprivredne zadruge i bolnice u Nikaragvi, što izaziva novi građanski rat. Kada na prvim demokratskim izborima nakon pada diktature, krajem 1984. pobeđuje Danijel Ortega, komandant sandinista – uz 500 internacionalnih posmatrača i uz 63 odsto dobijenih glasova – predsedniku SAD se mrači pred očima. Pitanje Nikaragve je po Reganu bilo od „izuzetnog značaja za sigurnost Sjedinjenih Država“ zbog čega Amerika uvodi ekonomsku blokadu i odobrava finansijsku pomoć pripadnicima nekadašne nacionalne garde diktatora Somoze u visini od 100 miliona dolara.
To što je Evropski parlament osudio SAD zbog podrške kontrašima nije sprečilo ponovno uvođenje diktature kao ni odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom se Sjedinjene Države obavezuju da plate ratnu odštetu Nikaragvi u iznosu od 12 milijardi dolara. Vašington je smatrao da slučaj Nikaragve nije u nadležnosti međunarodnog suda. Tadašnja intervencija Sjedinjenih Država praćena je i velikom aferom Irangate. Reganova administracija je tajno prodavala oružje Iranu, a zaradu koristila za finansiranje kontraša u Nikaragvi. Istovremeno su SAD svetsku zajednicu pozvale na uvođenje embarga – upravo Iranu.
Bilans građanskog rata u Nikaragvi bio je oko 30.000 mrtvih, isto toliko ratnih invalida, inflacija od 36.000 odsto za godinu dana, destabilizovana država i propala revolucija. Od tada do danas nepismenost je ponovo porasla sa osam na 36 odsto, sedam od deset Nikaragvanaca živi u siromaštvu, svaki drugi je nezaposlen. Na izborima 1990. sandinisti su, očekivano, izgubili. Bivši predsednik Danijel Ortega je tek sada, posle dvadeset i pet godina priznao i sopstvene greške. Katastrofalna ekonomska politika, nezavisna od američke „pomoći“ dovela je zemlju do kolapsa. Ipak, nekom igrom slučaja Danijel Ortega nije završio kao Augusto Sandino. Ima nameru da se 2006. ponovo kandiduje za predsednika. Iz Vašingtona stižu sve jasnije poruke: „Ortega je neprijatelj svega za šta se SAD bore. Uostalom on je prijatelj našeg neprijatelja.“ Sadama Huseina.
Levičarska gerila Augusta Cesara Sandina primorala je američke trupe da 1933, nakon dvadestogodišnje okupacije, napuste još od 1838. godine nezavisnu državu Nikaragvu. Sandino je nakon pregovora s novom vladom pristao da razoruža svoju armiju. Pogrešna odluka „generala svih slobodnih ljudi“ – kako su nazivali Augusta Sandina – omogućila je komandantu Nacionalne garde Anastasiu Somozi da uz finansijsku pomoć Sjedinjenih Država preuzme vlast i uspostavi jednu od najsurovijih diktatura Latinske Amerike, koja je trajala više od četrdeset godina – sve do 19. jula 1979. Augusta Cezara Sandina ubili su 1934. pripadnici nacionalne garde, samo godinu dana nakon što su američke trupe proterane iz Nikaragve. Grupa levičarskih intelektualaca osnovala je, pozivajući se na ideologiju Sandina, Sandinistički front oslobođenja, FSLN (Frente Sandinista para la Liberacion Nacional).
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
