(Ne)sporni lider

Specijalno za „Vreme“ iz Moskve

U Rusiji je u sredu 25. aprila bio dan žalosti. Tog dana na moskovskom Novodevičjem groblju sahranjen je bivši predsednik Rusije Boris Jeljcin, prvi u postsovjetskom periodu. Građani i brojni političari iz celog sveta, među kojima su najavljeni i bivši američki predsednici Džordž Buš stariji i Bil Klinton koji su prisno sarađivali sa Jeljcinom, odali su mu poštu u impresivnoj crkvi Hram Hrista Spasitelja, gde je održano i opelo.

Kao i mnogi bivši komunisti, Jeljcin je „pod stare dane“ postao vernik, naučio da se krsti i počeo da posećuje crkvu. Kažu da je veoma cenio ruskog patrijarha Alekseja II, sa kojim se u početku sretao po „službenoj dužnosti“. Mesto njegovog groba promenjeno je u poslednji čas, tako da neće počivati u neposrednoj blizini Raise Gorbačov, supruge svog prethodnika i političkog neistomišljenika Mihaila Gorbačova, oca „perestrojke“, koju je Jeljcin, uz ostalo, ukinuo. Sahranjen je na drugom mestu, gde će mu najpoznatiji „susedi“ biti članovi ugledne cirkuske porodice (ovo zanimanje je u Rusiji veoma na ceni) Kijo, čiji je jedan član bio oženjen Galjom Brežnjev, ćerkom nekadašnjeg predsednika SSSR…

POMEŠANA OSEĆANJA: Rusija je ispratila Jeljcina sa pomešanim osećanjima. Neke prevelike tuge nije bilo, TV kamere nisu zabeležile uplakana lica i bukete cveća na vratima Kremlja, ali je malo ko ostao ravnodušan na vest o odlasku prvog predsednika nezavisne Rusije. Njegova uloga će tek biti sagledana, dok se danas njegovo političko nasleđe može gledati iz dva ugla. Za jedne, čini se ipak malobrojnije, Jeljcin je „otac nacije“ i „tvorac demokratije“, političar koji je Rusiji „doneo slobodu“ i novi ustav i otpočeo proces demokratizacije zemlje. Za druge, Jeljcin je glavni krivac za haos koji je vladao u zemlji sredinom devedesetih godina, za opšti lopovluk koji je grupi ljudi omogućio da steknu enormno bogatstvo, a ogromnu većinu stanovništva doveo do prosjačkog štapa. Za ove druge, Jeljcin je kriv i što je bio „poslušnik Zapada“, spreman na ustupke svake vrste. Oni koji ga brane kažu da je postavio sistem „efikasne Ruske Federacije“, oni koji ga kritikuju podsećaju da je olako počeo rat u Čečeniji, tvrdeći da će čečenski problem „brzo biti rešen“. SSSR-nostalgičari žale što Jeljcin nije došao pre Gorbačova, jer bi „SSSR poživeo još neku godinu“ pošto se Jeljcin, za razliku od „Gorbija“, nije libio ni čvrste ruke kad je trebalo braniti vlast (bio je na tenku 1991. ispred Belog doma u vreme takozvanog „parlamentarnog puča“). Kritičari, opet, podsećaju da je „brukao Rusiju“ jer je posle neke čašice votke više zaboravljao ko je i šta je praveći tako diplomatske skandale… Mnogi će mu kao plus pripisati likvidaciju komunizma, KGB-a i „perestrojke“, ali biće i onih koji će podsetiti da je 30 miliona Rusa ostalo van granica nove države. Ući će u istoriju i kao prvi i zasad jedini lider koji je dobrovoljno otišao sa vlasti (31.decembra 1999), a mnogi će mu kao najbolje što je učinio za Rusiju uzeti odluku da za svog naslednika izabere Vladimira Putina.

INSTINKT POLITIČARA: Istina, pre nego što je došao do Putina, Jeljcin je imao neuspešne pokušaje sa Sergejem Stepašinom, Sergejem Kiriljenkom i Jevgenijem Primakovom, ali je tražio dok nije našao. Možda poređenje nije najumesnije, ali u odluci Jeljcina da za svog naslednika izabere Putina ima izvesne državničke mudrosti i sličnosti sa odlukom generalisimusa Franka. On je za svog naslednika – dosta godina pre nego što će umreti – za šefa države imenovao princa Huana Karlosa, čime je praktično restaurirana monarhija, pala još 1931. pred jurišom vojske u kojoj je uspešnu karijeru gradio tada mladi oficir Franko…

Jeljcinova prošlost nije bila vojnička, već komunistička, napredovao je po klasičnim komunističkim metodama i kao „perspektivan kadar“ iz Jekaterinburga, gde su se u sredu okupili njegovi preživeli školski drugovi, stigao u Moskvu i popeo se do najvišeg političkog vrha. Instinktom pravog političara odabrao je za naslednika Putina, a ovaj mu je za uzvrat obećao svaku vrstu sigurnosti, pre svega političku, ali i materijalnu, i mirne penzionerske dane. Koliko su ti dani zaista bili mirni nije baš izvesno, ali je činjenica da je Jeljcin posle teške operacije na srcu 1996, kada mu je ugrađeno čak pet baj-pasova, prestao da pije i dosta je popravio imidž. Često je znao da bodri ruske sportiste na takmičenjima širom sveta, posebno je voleo tenis i znao je da sa ruskom zastavom u rukama pozdravlja uspehe svojih sunarodnika u Rolan Garosu ili u Dejvis kupu. Putovao je gotovo do poslednjeg dana. Od kraja marta do 2. aprila boravio je u Izraelu i Jordanu, ali je po povratku počeo loše da se oseća. Iako je vest o smrti dočekana sa iznenađenjem, zna se da su se lekari zapravo 12 dana borili sa njegovim srčanim problemima i na kraju izgubili bitku.

Nesporne su dve činjenice: sa životne scene otišla je jedna istorijska ličnost čije će pravo mesto i ulogu odrediti vreme. Takođe, otišao je čovek pod čijom se vladavinom drastično promenio život oko 150 miliona Rusa. Nabolje ili nagore, najbolje će znati oni sami.