Neprijatelji »Velikog satane«

U vreme blokovske podele sveta sve je nekako izgledalo jasnije. Sjedinjene Američke Države su bile simbol kapitalizma, Sovjetski Savez komunizma. Kada se raspao Istočni blok, mnogi neprijatelji SAD „po dužnosti“, naročito u Evropi, postali su bliski američki saveznici. Malo je neprijateljstava iz tog vremena opstalo do danas, a jedno od njih je između Severne Koreje i SAD. Cementirano je u ratu koji se vodio od 1950. do 1953. godine, kada su SAD podržavale Južnu, a SSSR i Kina Severnu Koreju. Posle tog rata korejsko poluostrvo je podeljeno, a Severnom Korejom vlada već treća generacija prvobitnih američkih protivnika. Počelo je sa Kim Il Sungom, njega je nasledio sin Kim Džong Il, da bi danas na vlasti bio unuk Kim Džong Un. Izgledalo je da je zatvorena i izolovana Severna Koreja zabavljena o svom jadu i pomalo zaboravljena, da bi se poslednjih godina vratila u udarne vesti zbog razvoja nuklearnog oružja. Dok američke sankcije zbog tog oružja bivaju sve čvršće, a pretnje sve jače, iz Pjongjanga poručuju da njihove rakete mogu dosegnuti do Amerike, mada takve reči zvuče preterano.

I dok se o Kim Džong Unu ne zna gotovo ništa, najpoznatiji američki neprijatelj iz doba hladnog rata, u prvom američkom komšiluku, decenijama je neka vrsta medijske zvezde. Od kada je 1959. godine revolucija trijumfovala na Kubi, Fidel Kastro i SAD su postali prirodni protivnici. Amerika je podržavala diktatora Fulgensija Batistu, u čije vreme je Kuba bila praktično posed Sjedinjenih Država. Kastrova vlada je nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane, pogone za proizvodnju električne energije, a Sjedinjene Države su prestale da kupuju kubanski šećer i uvele toj državi ekonomski embargo. U burnim godinama koje su usledile Kuba je bila u centru svetskih zbivanja. Kada su Amerikanci 1962. otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje rakete dalekog dometa, umalo nije došlo do nuklearnog rata. Prvi pokušaj SAD da sruše Kastra bila je neuspešna invazija u Zalivu svinja 1961. godine. Kubanski izvori tvrde da je u narednim decenijama Kastro preživeo 638 pokušaja ubistva koje je mahom organizovala CIA, od eksploziva u njegovim cigarama do otrova u obući i odeći. Sve i da je broj preteran, takvih pokušaja je sigurno bilo mnogo, ali kubanski El Komandante je živ pregurao mandate čak deset američkih predsednika.

U poslednjih dvadesetak godina svetska situacija se dramatično promenila, raspao se SSSR, Amerika je neprijatelje pronašla na drugom kraju sveta; Fidel Kastro (86) povukao se zbog zdravstvenih problema sa mesta predsednika pre pet godina. Zamenio ga je brat Raul, ali revolucionarni žar kao da je utihnuo. Na Kubi se još priča o komunizmu, mada su svi svesni da do neminovnih promena mora doći, ali politika SAD prema ostrvu je ista. Doduše, nema pokušaja nasilne promene vlasti na Kubi, ali embargo kome su svrhu skoro svi zaboravili još uvek traje.

U Južnoj Americi pojavilo se mnogo levičarskih lidera inspirisanih kubanskom revolucijom i Fidelom, ali za to što i oni većinom smatraju SAD neprijateljskom silom nije odgovoran sam Kastro, već istorija američkih intervencija i podržavanje najreakcionarnijih režima Latinske Amerike, od Čilea do Nikaragve, i to što su američke kompanije držale šapu na prirodnim bogatstvima kontinenta (vidi tekst „Borba za drugu nezavisnost“ u ovom broju „Vremena“). U svetu je sećanje na to mračno vreme donekle izbledelo, ali na lokalu se mnogo duže pamti, i to je sigurno doprinelo da se na ovom kontinentu zapate neki od najtvrdokornijih protivnika Amerike.

Vremena su se promenila, pa su pokojni predsednik Venecuele Ugo Čaves i predsednik Bolivije Evo Morales na vlast došli i održali se ne oružjem, poput Kastra, već izborima. Pre glasanja u njihovim zemljama američka administracija je agitovala protiv Čavesa i Moralesa, ali je Morales tvrdio da mu je ta negativna kampanja zapravo pomogla jer je „probudila savest naroda“. Zajedničko za trojicu pomenutih državnika je protivljenje američkoj politici u svetu i regionu, ali i ostatak kontinenta je uveliko skrenuo ulevo, i čini se da ni Čavesova smrt tu neće mnogo promeniti.

SMRT AMERICI: Jedan od šefova država koji su prisustvovali Čavesovoj sahrani je i iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad. Jedino što predsednika teokratskog Irana vezuje za Eva Moralesa, Fidela Kastra i pokojnog predsednika Venecuele, redom okorele levičare, jeste zajednički neprijatelj. Mada ni pomenuti levičari nikada verbalno nisu štedeli Sjedinjene Države, Ahmadinežad već osam godina nosi barjak američkog protivnika koji se po tom pitanju najviše ističe.

Ahmadinežadu su SAD uz Izrael stalna inspiracija, baš kao što je i on američkoj administraciji, no čini se da će SAD uskoro biti suočene sa problemom. Amerika voli da protivničke države personalizuje – Kuba je Kastro, Irak je bio Sadam Husein, Libija Gadafi – i tu je Ahmadinežad bio idealan simbol prokaženog Irana. No, u junu stižu predsednički izbori u Iranu, a Ahmadinežad nema pravo da se ponovo kandiduje.

Iran sličan problem neće imati, pizma na SAD je počela mnogo pre Ahmadinežada i neće se s njim završiti. Doduše, netrpeljivost prema „prvom svetskom policajcu“ prolazila je različite faze. Najžešća je bila 1979, posle pobede revolucije koju je predvodio ajatolah Homeini. Homeini je prvi put stekao slavu 1964, kada je javno napao predlog zakona prema kome se Amerikanci stacionirani u Iranu izuzimaju iz nadležnosti iranskih sudova. Za Homeinija su SAD, koje su podržavale svrgnutog šaha Rezu Pahlavija, bile „veliki satana“, i to su ostale do njegove smrti 1989. godine. Istina, Homeini nije u osudama štedeo ni druge, „mali satana“ bio je Sovjetski Savez, a u godinama posle revolucije nestali su i prognani mnogi koji su zajedno sa ajatolahom rušili šaha, od komunista do bliskih saboraca.

Kada je 1997. na izborima za predsednika pobedio Mohamad Hatami, ponudio je Sjedinjenim Državama otopljavanje odnosa. Jedini odgovor bio je to što je tadašnji američki predsednik Džordž Buš mlađi svrstao 2002. godine Iran u „osovinu zla“, pored Iraka i Severne Koreje (kasnije je tom društvu priključio i Siriju). Onda je 2005. na mesto Hatamija došao Ahmadinežad. „Smrt Americi“ je opet postao uobičajeni slogan na demonstracijama koje organizuje država, pa su se zakleti neprijatelji vratili u redovno stanje.

OD LJUBAVI DO MRŽNJE: Iran je možda najrečitiji primer duge istorije netrpeljivosti koja vuče poreklo iz više korena. Iranski gnev prema SAD planuo je još 1953. godine, kada je CIA pučem srušila premijera Mohamada Mosadega, zato što je nacionalizovao Anglo-iransku naftnu kompaniju (od koje je kasnije nastao Britiš petroleum). Drugi traumatičan događaj bila je američka podrška Sadamu Huseinu kada je 1980. napao Iran, verujući da će lako zauzeti granična naftna polja države oslabljene revolucijom. Niko se nije tada obazirao na to što je predsednik Iraka bojnim otrovima satirao Kurde i Irance.

Ironijom istorije, Sadam Husein je kasnije potisnuo iranske čelnike sa mesta vrhovnog simbola zla. Počelo je 1991. i prvim naletom zapadne koalicije na Irak, zbog upada Sadamove armije u Kuvajt. Nastavilo se drakonskim sankcijama, pa novim napadom na Irak 2003, pod izgovorom da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. Saga o Sadamu Huseinu, čoveku koji je prošao put od američkog protežea do arhineprijatelja, završila se njegovim vešanjem 2006, a mučno raspadanje Iraka traje i danas.

Konverzija od prijatelja do neprijatelja SAD nije zadesila samo Sadama Huseina. Dobar deo svojih ogorčenih protivnika su Sjedinjene Države odgajile ili bar u nekom periodu pomagale. Čovek koji je od 11. septembra 2001. do svoje smrti u maju 2011. bio neprijatelj broj jedan najmoćnije zemlje sveta, Osama bin Laden, počeo je ratničku karijeru boreći se osamdesetih godina protiv Sovjeta u Avganistanu na strani mudžahedina. Amerika je mudžahedine tada pomagala oružjem, finansijama i na svaki drugi način, a sin saudijskog milijardera imao je tada i brojne kontakte sa CIA. Kičma Sovjetskog Saveza jeste pukla u Avganistanu, ali su kasnije Bin Laden i mnogi od njegovih nekadašnjih saboraca pronašli novi objekat mržnje u nekadašnjem zaštitniku Americi, a Bin Laden je za sledbenike postao neka vrsta islamskog Če Gevare.

OD MRŽNJE DO LJUBAVI I NAZAD: Za razliku od Sadama Huseina i Bin Ladena, Moamer el Gadafi prošao je obrnut put, od zakletog neprijatelja Amerike do neke vrste saveznika, ali mu to nije mnogo pomoglo – sva trojica završila su na isti način. Gadafi nikada nije krio svoje revolucionarne stavove prema „imperijalizmu i cionizmu“, kao ni podršku „revolucionarnim grupama“, pa su mu SAD bile prirodni neprijatelj. SAD su prekinule diplomatske odnose sa Libijom još 1981. godine, a ovu zemlju su optužile za podmetanje bombe koja je 5. aprila 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika. Američki avioni su 15. aprila bombardovali Tripoli i Bengazi, poginulo je oko 130 ljudi, među njima i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. Kada je iznad škotskog sela Lokerbija eksplozijom bombe oboren avion Pan-ama, za to je optužena Libija. Tadašnji američki predsednik Ronald Regan nazvao je Gadafija „besnim psom“ i „najopasnijim čovekom na svetu“, za SAD je Pukovnik bio „kralj terorista“, a ni on se nije mnogo bolje izražavao o američkim zvaničnicima i samoj Americi.

Međutim, Gadafi je bio prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je posle 11. septembra 2001. osudio terorističke napade na SAD. Ponudio je Americi saradnju u borbi protiv Al kaide, jer je i sam bio protivnik islamskog ekstremizma. Gadafi je 2003. godine najavio da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, Libija je prihvatila da isplati odštetu porodicama 270 žrtava iz slučaja Lokerbi, diplomatski odnosi sa Vašingtonom uspostavljeni su 2006. godine. Izgledalo je da je sve u redu; kada je tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs posetila Libiju, Pukovnik ju je prijateljski zvao „crna sestra Liza“. Nije mu pomoglo, Gadafi je ubijen krajem 2011. godine, a njegova smrt označila je kraj pobune u kojoj su ustanici od početka imali podršku i pomoć SAD.

Gadafijeva sudbina je još jedna opomena američkim neprijateljima da im malo šta može pomoći ako ih imperija uzme na nišan. Trenutno je meta predsednik Sirije Bašar el Asad, od koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici traže da se povuče, dok zemlju već dve godine razdire građanski rat. Sirija je takođe prolazila različite faze u odnosima sa SAD. Bašarov otac Hafez je mnogo više naginjao Rusima, ali je Sirija 1991. podržala napad koalicije na Irak, da bi ipak kasnije bila svrstana u „osovinu zla“ Džordža Buša mlađeg.

ZAJEDNIČKI NEPRIJATELJ: Širom muslimanskog sveta broj poznatih i anonimnih neprijatelja SAD raste već godinama, a objašnjenje za to leži na mnogim stranama. Bezuslovna podrška Sjedinjenih Država Izraelu je deo opravdanja za mržnju prema Americi, ali tu su i milioni mrtvih i unesrećenih u Iraku, irački zatvor Abu Graib, u kome su, snimana zlostavljanja i iživljavanja američkih vojnika nad zatvorenicima, zatvor Gvantanamo na Kubi i Bagram u Avganistanu sa beskrajnim spiskom mučenja i ponižavanja, bezbrojne civilne žrtve po Avganistanu, Iraku, Jemenu, cinično opisivane kao „greška“ i „kolateralna šteta“, frustriranost zbog osećaja da Zapad, kome su SAD simbol, muslimane tretira kao ljude nižeg reda. Tako su u antiameričkom frontu paradoksalno regrutovane i pristalice fundamentalista i njihovi protivnici poput sekularnih režima Gadafija i Bašara el Asada, i šiitski Iran i njegov neprijatelj, sunitska Al kaida, odnosno njenih bezbroj proizvoda sa sličnom ideologijom i različitim imenom.

To, naravno, ne znači da su svi deklarisani protivnici Amerike samo ogorčeni borci protiv nepravde, protivljenje Americi često je opšte mesto kojim se pokrivaju domaća nedela ili nesposobnost. Bar je na ovim prostorima to poznato, ovde su protivnici SAD bili i Slobodan Milošević, i Vojislav Šešelj (koji je to i ostao), i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić (koji su se premetnuli). Nisu ni neprijateljstva nužno večna, rat Vijatnama i SAD i podrška Amerike pukovničkoj hunti u Grčkoj nisu zaboravljeni, pa opet te zemlje sa Amerikom sada imaju normalne odnose.

Na stranu ekstremisti i fanatici kojima su, baš kao i velikim silama, uvek potrebni neprijatelji, i to što će uvek biti onih koji će gnev izražavati vičući „Smrt Americi“ i paliti zastave, to je deo uobičajenog dekora širom sveta. No, Vašingtonu je danas nemoguće i da „običan“ svet, i u drugim državama i kod kuće, ubedi da su njeni protivnici samo surovi diktatori, a ne čitave zemlje, i to prvenstveno zbog sopstvenog interesa. Američka administracija bi morala da bude svesna, ako je to uopšte zanima, da SAD nisu svetionik u koji gledaju sa nadom oni koji bi da im se promeni vlast koja ih tlači, poput protivnika iranskih vlasti koji su primerom susednog Iraka surovo osvešćeni od iluzija da je Americi stalo do njihove slobode. Uostalom, da joj je do borbe za ljudska prava baš stalo, najmoćnija sila sveta ne bi među saveznicima i prijateljima imala grupe poput nikaragvanskih „kontrasa“ nekad, ili danas režime poput saudijske dinastije, koja guši svaku vrstu slobode i sa čije teritorije se ekstremizam širi po islamskom svetu.

UOBIČAJENA SCENA: Paljenje američke zastave u Pakistanu foto: reuters

PROMENLJIVA »OSOVINA ZLA«: Sadam Husein,… foto: reuters

…Bašar el Asad,… foto: reuters

…ajatolah Homeini,…

…Osama bin Laden,… foto: reuters

…Kim Džong Un,… foto: reuters

…Mahmud Ahmadinežad foto: reuters