Nemoguća misija Borisa Džonsona

Boris Džonson se posle sedam nedelja u stolici britanskog premijera, a šest nedelja pre isteka do or die roka za konačnu odluku o Bregzitu našao u nemogućoj misiji: nema većinu da vlada, a ne može da raspiše izbore; parlament se izjasnio protiv Bregzita bez dogovora sa Evropskom unijom, baš kao što se bio izjasnio protiv sporazuma koji je postigla prethodna premijerka Tereza Mej; novog aranžmana nema na vidiku; početkom septembra u parlamentu je bio suočen sa šest poraza za nedelju dana (njegova ponižena prethodnica Tereza Mej je u parlamentu poražena 33 puta za tri godine).

Izgubivši većinu u parlamentu nakon prelaska jednog poslanika torijevaca u klub liberalnih demokrata, Džonson je isterao iz svoje partije 21 poslanika koji su glasali za opozicioni zakon, mada je i on sam u prethodnom periodu više puta glasao protiv vlade torijevske premijerke Tereze Mej. Najurio je sedam bivših ministara (od kojih je jedan bio na vlasti pre samo sedam nedelja), baš kao i ser Nikolasa Soumsa, unuka Vinstona Čerčila.

Džonsonov kabinet se parao kao čarapa. Napustila ga je ministarka za ženska pitanja Amber Rad, a pre toga i rođeni brat Džo koji je bio ministar za visoko obrazovanje, što je „Dejli miror“ propratio rečenicom da Borisu Džonsonu „ne veruje ni rođena familija“, a „Metro“ kalamburom „plavušan napustio plavušana“.

Parlament je zakonom koji je predložila laburistička poslanica Hilari Ben obavezao britansku vladu da zatraži da se radi produžetka pregovora primena člana 50 Evropskog statuta o napuštanju članstva u EU sa 31. oktobra odloži na 31. januar 2020. Na to je Boris Džonson izjavio da bi radije „bio mrtav u jarku“ nego da moli Brisel za još jedno odlaganje – neka ide laburista Korbin. To je ponovio i nakon što je parlament vodio raspravu o vladavini zakona, uz opomene da premijer može dopasti zatvora ako se ne drži zakona makar ga smatrao kapitulantskim.

Premijer Džonson je pokušavao da iznudi održavanje vanrednih izbora pre 31. oktobra, za koje kaže da ih ne želi, a za koje je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu koju nema, kako su pokazala dva glasanja. Tome su se usprotivili laburistički lider Džeremi Korbin, koji izbore zapravo želi, ali čeka da vidi Džonsona „mrtvog u jarku“; liberalne demokrate, koje se zalažu za novi referendum, i škotski narodnjaci, koji najavljuju raspisivanje novog plebiscita o izlasku iz Ujedinjenog Kraljevstva zbog ostanka u EU, što je Džonson osuđivao kao „separatističko razbijanje najbolje federacije na svetu“.

Na njegov predlog kraljica je suspendovala parlament na pet nedelja, što su kasno u noć 10. septembra poslanici dočekali vičući „Sram vas bilo!“ i pevajući tradicionalne velške i škotske pesme, laburističku pesmu „Crvena zastava“ i staru himnu „Jerusalim“ Vilijama Blejka (1757–1827).

KLIKA EKSCENTRIKA

Britanska politika se okreće naglavačke uz mnogo govora o „državnim udarima“ i „izdajnicima“, tako da je u mnoštvu vanrednih događaja „nemoguće razdvojiti normalno od nenormalnog“, piše londonski „Ekonomist“, koji dovodi u pitanje Džonsonovo opravdanje da se mora poštovati „volja naroda“ otelovljena u rezultatima referenduma iz 2016. List konstatuje da nema dokaza da 52 odsto onih koji su glasali za Bregzit podržava takozvani „razvod bez dila“, jer najnovija istraživanja pokazuju da od 34 do 55 odsto Britanaca ne veruje da će Boris Džonson doneti ispravnu odluku o Bregzitu.

U borbi za premijersko mesto Boris Džonson je pobedio umerenijeg suparnika Džeremija Hanta sa 93.000 od samo 150.000 članova iz Konzervativne stranke, koja je nekad imala tri miliona članova. Više od polovine njegovih partijskih birača je starije od 55 godina, 70 odsto su muškarci, 97 odsto su belci. Oni daleko više od prosečnih stanovnika Britanije pokazuju autoritarne i evroskeptične stavove, konstatuje „Ekonomist“ koji Džonsona opisuje kao zarobljenika uske klike koja spaja ideološki žar i ličnu ekscentričnost. List postavlja i pitanje može li takav premijer otići bez nanošenja trajne štete institucijama koje su uvek bile osetljivije nego što to misle i oni koji su za izlazak Britanije iz EU i oni koji su za ostanak.

Jerg Šindler u hamburškom magazinu „Špigel“ u sličnom asocijativnom ključu podseća da je Boris Džonson dvadeseti britanski premijer koji je izašao iz elitnog Iton koledža, iz sistema u kojem se elita drži među sobom, i ne uspeva da sagleda probleme drugih i postaje ozbiljan problem za Britaniju. Svoj najvažniji zadatak Boris Džonson je nasledio od drugog itonovca, Dejvida Kamerona, koji je nepotrebno otvorio put za referendum o Bregzitu 2016.

Neke vesti su govorile da su neki opozicioni poslanici konsultovali neke izvore u Briselu o šansama za produžetak roka za Bregzit, što su protivnici tumačili kao mešanje Brisela u britanske poslove. Mada još nije jasno ko odlučuje u Briselu u kome se upravo menja administracija nakon evropskih izbora, izveštači Bi-Bi-Sija su nagađali da bi Brisel mogao da prihvati zahtev za odlaganje Bregzita, bez obzira na to što se predsednik Francuske Emanuel Makron protivi daljem odlaganju, navodno zbog toga što Britanija nije ponudila konkretnu alternativu. Jedan francuski diplomata je ocenio da je De Gol bio u pravu kada je šezdesetih godina blokirao britanski ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu.

Agencija „Blumberg“ je prošle godine objavila rezultate „Jougov pula“ prema kome samo 35 odsto Francuza želi da Britanija ostane u EU, za razliku od 62 odsto Danaca i Šveđana ili 59 odsto Nemaca. Nemačka, čija kancelarka Angela Merkel nije bila tako odbojna prema produženju pregovora s Britanijom, u slučaju da Britanija izađe bez sporazuma pretrpela bi znatnu štetu, posebno u automobilskoj industriji, za razliku od Francuske, koja je, prema „Blumbergu“, tek 15. na listi po pretpostavljenoj šteti od Bregzita (mogla bi posebno biti pogođena francuska ribarska flota).

ISTORIJSKE PARALELE

U tom kontekstu „Blumberg“ ukazuje i na „folklorno istorijsko mistično sećanje“ mnogih Francuza, prema kojem je Britanija njihov nasledni neprijatelj. Agencija citira i bivšeg francuskog ministra spoljnih poslova Ibera Vedrina, koji smatra da je u francuskoj tehnokratskoj eliti rasprostranjena zabluda o britanskom opstrukcionizmu na koji je upozoravao general De Gol, „da nas je zli Englez sprečio u izgradnji Sjedinjenih Evropskih Država“, što je po Vedrinu potpuno pogrešno gledište, „jer u evropskim biračkim telima, uključujući i francusko, nikada nije bilo apetita za saveznom Evropom“.

U toj analizi agencije „Blumberg“ govori se o tome da francuska mitologija o Engleskoj kao neprijatelju seže do srednjovekovnog Stogodišnjeg rata u kojem su se engleski kraljevi borili protiv pretenzija francuske krune. Na svaku veliku pobedu o kojoj se uči u engleskim školama (kao onoj u Ažinkuru 1415. u kojoj je Henri V deklasirao francusko plemstvo) francuski đaci uče o svojim pobedama (Orlean, 1429), masakru (Limož, 1370) ili vlastitom mučeništvu (Jovanka Orleanka 1431).

To nije jedini slučaj da se u nedostatku izglednog ishoda ovog britansko-evropskog rašomonskog razvoda, beskrajnog parlamentarnog nadigravanja i činjenice da Britanija nema konja koji može da pobedi u derbiju, traže publicističke paralele Bregzita i prelomnih istorijskih događaja, što bi valjda trebalo da bude nešto drugačije od nadmenog prebacivanja Balkancima tokom jugoslovenske krize zbog opsesivnog bavljenja istorijom umesto da se okrenu budućnosti.

BREGZIT I RAZVOD HENRIJA VIII

U „Sidnej moning heraldu“ pisac iz Kanbere Stefen Holt, na primer, piše da studenti istorije nemaju pojma šta će se zapravo posle Bregzita dogoditi, ali da znaju da Bregzit nije bez presedana. Slično grčevito odbacivanje Evrope dogodilo se pre 500 godina, kada se tridesetih godina 16. veka Henri VIII našao u neprijatnoj dilemi da li da poštuje zabranu razvoda Katoličke crkve na kojoj je insistirao papa Klement VII Mediči pod uticajem familije Katarine Aragonske, ili da raskine sa Rimom i razvede se od Katarine kako bi se ponovo oženio i obezbedio naslednika.

Engleski monarh je postao poglavar Anglikanske crkve i vratio suverenitet u London, bio je šizmatik, ali nije bio jeretik, hteo je da ostane katolik, pa i da zameni papu, ali oslobođene su duboke strasti i poremećaj je trajao više od stoleća. Sledećih sedam monarha nakon Henrija VIII opsedali su suparnički sukobi protestantizma i katolicizma. Edvard VI odlučio se za militantni protestantizam. Edvardova sestra Meri I ponovo je uspostavila vezu s Rimom. Njihova sestra Elizabeta I, pragmatičarka, tražila je srednji put. Elizabetin kompromis srušio se pod njenim naslednicima, Džejms se suočio sa sve većim nezadovoljstvom protestanata koji su tada bili poznati kao puritanci, koji su odrubili glavu njegovom sinu Karlu I…

POSLEDNJE BOJIŠTE REFORMACIJE

I dablinski „Ajriš tajms“ vraća film na vreme Henrija VIII, definišući Irsku kao zemlju koja je objedinjena geografijom, a podeljena istorijom, a Severnu Irsku kao „poslednje bojište Reformacije“. Podseća na to kako je raskid Henrija VIII sa Katoličkom crkvom 1534. dodao sektašku dimenziju napetom odnosu Irske i Engleske, koja se bila učvrstila u oblastima istočno od Dablina. Alster je bio „najgelskija“ provincija u Irskoj, ali dominantne katoličke porodice O’Nil i O’Donel poražene su u devetogodišnjem ratu između katoličkih grofova i protestantske engleske krune pa su 1607. grofovi pobegli na evropski kontinent. Da bi se provincija smirila i postala verna kruni, prvo su u Entrim i Daun došli privatni doseljenici većinom iz Škotske, a zatim je preostalih sedam okruga Alstera privuklo hiljade protestantskih doseljenika iz Škotske i sa severa Engleske.

Tim doseljavanjem pokrajina je postala pretežno protestantska i odana kruni, mada domorodački katolički Irci nisu u potpunosti uklonjeni. „Ajriš tajms“ podseća da u romanu Džejmsa Džojsa Uliks glavni protagonista Leopold Blum naciju opisuje kao „isti narod koji živi na istom mestu“, ali da su alsterski unionisti uvek sebe smatrali narodom odvojenim – oni su protestanti i Britanci, za razliku od katoličkog i nacionalističkog identiteta irske većine na ostrvu.

Zakonom o vladi Irske (1920) britanska vlada je pokušala da izmiri dva nespojiva zahteva – irski nacionalistički zahtev za odvajanje od Britanije i unionistički zahtev za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu. Tako su ustanovljena dva parlamenta, jedan za šest okruga u Alsteru i drugi za 26 okruga u ostatku Irske, kao i granica između dva entiteta.

Predviđen je treći parlament koji je trebalo da objedinjeni Irsku pod jednom jurisdikcijom uz ograničenu autonomiju. To nije zadovoljilo separatiste IRA koji su do 1921. vodili gerilski rat protiv Britanaca za potpunu nezavisnost. Irska je 1922. proglašena za slobodnu državu s nadležnošću u preostalih 26 okruga, pa je 1923. godine i granica prema Alsteru postala međunarodna.

Nakon što je 1969. izbilo nasilje u Severnoj Irskoj, 1972. je nametnuta direktna vladavina britanskog Vestminstera. IRA je do 1994. vodila kampanju i organizovala terorističke napade protiv britanske vlasti u Severnoj Irskoj u kojima je život izgubilo 3500 ljudi. Kako bi ograničili prebacivanje republikanskih paravojnih snaga preko granice između Republike Irske i Severne Irske koja je postala linija fronta, Britanci su smanjili broj graničnih prelaza, blokirali puteve i rušili mostove.

Da ta granica prestane da bude ratna zona doprinela su dva faktora: uvođenjem jedinstvenog evropskog tržišta 1993. okončane su sve carinske kontrole među državama članicama EU; u aprilu 1998. potpisivanjem Sporazuma na Veliki petak, poznatog i kao Belfastski sporazum, uspostavljeni su novi odnosi između nacionalista i unionista u Severnoj Irskoj formiranjem zajedničke izvršne vlasti (kabineta) i parlamenta.

TVRDA GRANICA I HLORISANI PILIĆI

Bregzit preti svemu tome. Ako se ponovo uspostavi granica, piše „Ajriš tajms“, to znači postavljanje mete, ako se postavi neki kontrolni punkt, mora se postaviti neko ko taj punkt štiti.

Evropska komisija je na insistiranje Irske stavila do znanja da jedinstveno tržište koje jamči četiri slobode kretanja – ljudi, robe, usluga i kapitala – mora biti zaštićeno. Sporazum koji je o tome postigla Tereza Mej je odbačen u parlamentu naročito zbog protivljenja Unionističke demokratske partije. Sada Šin fejn ponovo govori o referendumu za jedinstvenu Irsku.

Boris Džonson, koji je torpedovao aranžman za Severnu Irsku, tvrdi da je voljan da traži novo rešenje, zbog čega se u Dablinu sreo sa irskim premijerom Leom Varadkarom. Nakon sastanka ovaj je izjavio da nije čuo nijedan realan predlog. Ranije je bilo reči o predlogu da se carinska kontrola obavlja na aerodromima i u lukama, ali ne i na irskoj granici, koja bi mogla biti nadgledana pomoću elektronskog prepoznavanja registarskih tablica i CCTV kamerama, tehnikom kojom se u Londonu upravlja saobraćajem, ali niko ne veruje u to rešenje.

„Gardijan“ piše i o spekulacijama da bi Džonson želeo da nagovori Irsku da svoje sanitarne standarde usaglasi sa britanskim u slučajevima kada su ti standardi različiti od evropskih, na primer pri uvozu američke piletine dezinfikovane hlor-dioksidom, što je u EU zabranjeno. Varadkar na to odgovara da Irska neće biti izvučena iz EU ma šta se desilo.

PROTIV BRISELA KAO PROTIV RIMA

Teško da se na slučaju hlorisanih pilića može razrešiti krupna istorijska kontroverza koju je Bregzit razbuktao, a koja je eskalirala do pitanja hoće li Engleskoj, Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj naređivati Ujedinjeno Kraljevstvo ili Evropska unija, kako je to objasnio profesor istorije međunarodnih odnosa u Departmanu za političke i međunarodne studije Univerziteta Kembridž Brendan Sims u magazinu „Nju stejtmen“.

On tumači da je na referendumu u junu 2016. bilo mnogo pitanja, ali da je temeljno (mada ne i jasno artikulisano) pitanje bilo hoće li Velika Britanija da prihvati ozbiljna ograničenja u vezi sa svojim suverenitetom, kako bi ostala deo veće zajednice, ili će potvrditi primat zakona koje donosi Vestminster i arbitriranje samo britanskih sudova.

Prema profesoru Brendanu Sims, glasanje o Bregzitu je predstavljalo poremećaj evropskog poretka, baš kao što se Engleska odvajala od evropskog pravnog poretka u vreme Henrija VIII, čija je želja da poništi brak sa svojom suprugom Katarinom od Aragona eskalirala u borbu za engleski suverenitet. To je najupečatljivije bilo izraženo u Parlamentarnom aktu o žalbama iz 1533. godine kojim je rečeno „da je područje Engleske – imperija“, da, dakle, nema suda iznad engleskog, te da grešna žena iz Jorkšira više nije mogla da se žali Rimu.

IMPERIJA ILI OTPADNICA

Henri VIII je nemilosrdno napadao institucije Crkve i, naglašava profesor Sims, ostvario svoju glavnu ambiciju da Engleska – ili Ujedinjeno Kraljevstvo kako se sada proširena država naziva – raspolaže glavnom upravljačkom moći u Evropi.

Od početka 18. veka do danas London je bio u središtu gotovo svakog velikog evropskog dogovora, počevši od Utrehtskog sporazuma iz 1713. koji je postavio načela „ravnoteže snaga“, preko Bečkog ugovora iz 1815. godine kada je britanski ministar spoljnih poslova lord Kaslrej (Robert Stewart, viscount Castlereagh, državni sekretar za spoljne i zajedničke poslove Ujedinjenog Kraljevstva 1812–1822) imao važan uticaj u obnovi Evrope nakon revolucionarnih i Napoleonovih ratova.

Lojd Džordž je na sličan način uključen u Versajski ugovor, kojim je uspostavljen novi poredak nakon Prvog svetskog rata. Čerčil i njegovi naslednici bili su među „velikom trojkom“ u Jalti i Potsdamu koja je okončala Drugi svetski rat, nakon toga su se ideologije, države i nacije suočile sa onim što su i Šarl De Gol i Vinston Čerčil s dobrim razlogom nazvali „Drugi tridesetogodišnji rat“, a čije je glavno žarište bila Nemačka.

Britanija je bila manje važna za vreme hladnog rata, ali je i dalje bila najvažniji zapadnoevropski akter. Veliki izuzetak je projekat evropske integracije kojem se Britanija pridružila 1973. Evropskoj ekonomskoj zajednici „kasno i nespretno“, primećuje profesor Sims. Nakon toga London je većim delom „naređivao“ Evropi preko EEZ, a kasnije i Evropske unije.

Projekat Bregzit bio je, dakle, „Empire 2.0„, ne toliko u značenju tog pojma iz 19. veka, koliko po jeziku iz Zakona o žalbama iz 1533. godine koji Britanija koristi da bi o sebi govorila kao o „imperiji“ – to jest, kao o suverenom pravnom i političkom prostoru. „Bio je to, da tako kažem, ‘Henri VIII trenutak’“, piše Sims u „Nju stejtmentu“ uz opasku da je EU, kada je započela razgovore o Bregzitu, to učinila ne s razumevanjem da je evropski sistem u suvlasništvu Velike Britanije i Evropske unije, već da Velika Britanija ispada iz jedinog legitimnog geografsko-pravnog poretka.

Imperija ili otpadnik? Možda je u tome dramaturški ključ ove sage o Bregzitu sa dalekosežnim posledicama.