Italijanskog premijera Marija Montija, novog miljenika evropske političke i finansijske elite, demonstranti su nazvali Merkonti – kao što je duo Merkel–Sarkozi nazvan Merkozi. Lutku nemačke kancelarke Angele Merkel obesili su pred milanskom Berzom.
Prošle nedelje dok je gurao zakon kojim se olakšava otpuštanje radnika, Monti je izjavio da je „monotono“ imati „posao za ceo život“. Rektor univerziteta Bokoni u Milanu Đulio Tabelini na to ga je pitao da li je, takođe, „monotono“ imati dodatan posao kao doživotni senator (nominato senatore a vita).
SREĆNA NOVA 1910: Izgleda da u krizi evrozone pobeđuju bankari u čije ime Trojka (Evropska unija, Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka) diktiraju štancovane pakete štednje i oktroišu tehnokratske vlade. Grčka kriza je iskorišćena kao probni test za poništavanje rezultata „države blagostanja“ i sindikalnih akcija u poslednjih šest decenija i to u trenutku kada se Amerika vraća nekoj vrsti državnog intervencionizma.
Stalne socijalne i političke napetosti u Italiji, Španiji i Grčkoj (videti tekstove dopisnika) za sada nisu osujetile sprovođenje socijalno restriktivnih direktiva Trojke. Socijaldemokratski lideri kao Žoze Sokrateš (Portugal), Jorgos Papandreu (Grčka) i Hose Luis Sapatero (Španija) žrtvovali su svoje političke karijere i izborne šanse terajući vlastite partije da prihvate programe štednje uprkos protivljenju njihovih birača koji smatraju da se sve svaljuje na njihova pleća, a da se štite bogati.
U Velikoj Britaniji i SAD učešće prihoda jedan odsto najbogatijih u ukupnim društvenim prihodima 1910. godine iznosilo je 20 odsto. Pedesetih godina prošlog veka palo je na 10 odsto, a danas se vratilo na nivo iz 1910. Oko 830.000 milionera u Nemačkoj poseduje 2,2 biliona evra. Nemački ekonomski list „Handelsblat“ piše da su bogati Grci sklonili 560 milijardi evra na strane račune – dvostruko više od ukupnog grčkog duga.
RAJNSKI MODEL: Evropa nije podeljena samo na dužnike i poverioce. U pozadini je vidljiva podela između zemalja kao što su Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Švajcarska, skandinavske zemlje (sa stopama nezaposlenosti između tri i sedam odsto) i onih na periferiji Evrope, s mnogo višim stopama nezaposlenosti, kojima se prebacuje da nisu strogi prema svojim radnicima – kao Nemci prema svojim…
„Gardijan“ poredi anglosaksonski recept „liberalizacije nefleksibilnog tržišta rada“ i nemački „rajnski“ model, koji opisuje kao moderan sistem dugoročnog „šegrtskog partnerstva“ radnika i poslodavaca, koji je u Nemačkoj opstao i pored toga što je socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder 2003–2005. sproveo deregulaciju anglosaksonskog tipa. „Gardijan“ u analizi zaključuje da se u bici dva rivalska sistema „rajnski kapitalizam“ pokazuje kao uspešniji. U poslednje dve krizne godine Nemačka je povećala zaposlenost za 1,8 miliona, dok su Velika Britanija, SAD, Francuska, Italija i Španija ukinule sedam miliona radnih mesta.
JUŽNIJE, TUŽNIJE: U godinama pre i neposredno nakon rađanja Evropske monetarne unije (EMU) 1999. većina perifernih evropskih zemalja sledila je anglosaksonski vladajući moto „zaposli i otpusti“ (hire and fire). „Gardijan“ konstatuje da je izvesno vreme izgledalo da sistem funkcioniše, ali da od 2007-08. evropske periferne zemlje nisu uspele da uvedu nove mehanizme koji bi doveli do novih zapošljavanja.
U Evropskoj uniji danas je bez posla 24,5 miliona ljudi (vidi tabelu). Stopa nezaposlenosti u evrozoni od 10,8 odsto je najviša od 1995. godine. Najveća nezaposlenost je među mladima – 21,6 odsto, a južnije je još tužnije. BBC jedan izveštaj iz Grčke počinje ovako: „Više od polovine mladih ljudi u Grčkoj je nezaposleno, što je negativan rekord u evrozoni. Mnogi se osećaju napuštenim od države, frustrirani su i besni.“ Deca u ćorsokaku. Njihove američke vršnjake, zahvaćene ipak manje dubokom krizom, tako je nazvao list „Njujorker“ (The dead end kids).
