Najava „ledenog doba“

Nakon francuskog non i holandskog nee, Evropom se raširio dah svežine, ali to nije ona svežina koju su građani priželjkivali, već više najava „ledenog doba“. Već su i same pripreme za samit lidera EU-a pod pokroviteljstvom luksemburškog premjera Žan-Kloda Junkera, predsedavajućeg Unije do kraja ovog meseca, pokazale da će ovaj biti jedan od najmanje glamuroznih skupova lidera članica prestižnog kluba. Po mnogo čemu skup podseća na parastos, nakon što su građani dve zemlje koje su pre pola veka udarile temelje ideji o ujedinjenoj Evropi „sahranili“ projekat kod kuće. No, još je veća ironija u činjenici da će parčiće morati da pokupi Toni Bler, premijer Velike Britanije, jedne od najevroskeptičnijih zemalja, koji od domaćina skupa, premijera Junkera, preuzima palicu predsedavajućeg prvog dana jula.

BEZ „PROŠIRENJA“: Svežinu, koja se razvila u hladni talas, na svojoj koži najpre će osetiti zemlje kandidati i potencijalni kandidati, u koje spada i naša zemlja. Iako ovaj tekst odlazi u štampu pre početka susreta na vrhu, iz Brisela se nezvanično čuje da će lideri 25 zemalja, prvi put u svojoj tradicionalnoj završnoj izjavi, sasvim izostaviti reč „proširenje“. Žak Rupnik, direktor prestižnog pariskog Centra za međunarodne studije i istraživanja, i veliki zagovornik proširenja, rekao je nakon rezultata referenduma da su „Francuzi na referendumu, između ostalog, rekli ‘ne’ proširenju, ali retrospektivno“. Naime, niko ih nije pitao kada se deset novih članica priključilo EU-u, pa su iskoristili retku priliku kada ih njihovi lideri pozivaju da se izjasne o nekoj od evropskih tema, i da kažu šta misle. I Holanđani, koji su u još ubedljivijem broju odbacili Sporazum o ustavu EU-a, pokazali su nesklonost ka novom talasu proširenja, koje treba da se nastavi 2007, prijemom Rumunije i Bugarske.

Kako se u kući obešenog ne govori o konopcu, na samitu će ova osteljiva tema biti gurnuta pod svečani tepih, pa će se lideri usredsrediti na samo jednu goruću temu, a to je budžet EU-a za period 2007–2013.

Da se na Brisel iz Francuske i Holandije nisu sručila dva hladna tuša, ovo pitanje bilo bi lakše rešeno, ali su, s obzirom na podele, šanse male da će čak i za vreme predsedavanja Britanije sve nesuglasice biti otklonjene. Toni Bler je tokom svoje turneje po kontinentu ovih dana opipavao puls uoči priprema za samit, ali je postalo jasno da sa svojim najsnažnijim partnerima u EU-u, Francuskom i Nemačkom, nije našao zajednički jezik.

Evropska komisija, „vlada EU-a“ pokušava da od država članica za budžet dobije 1,24 odsto bruto nacionalnog prihoda, tj. znatno više od 900 milijardi evra. Najveći donatori koji pune evropsku kasu – Nemačka, Francuska, Britanija, Švedska i Austrija – zahtevaju da se „srednjoročna finansijska perspektiva“, kako se sedmogodišnji budžet EU-a tehnički zove, zasniva na svega jedan odsto bruto nacionalnog prihoda zemalja članica. To bi zajedničku kasu ispraznilo za blizu 200 milijardi evra, što je dovoljno da siromašnije države baci u depresiju pa se one nadaju da će kompromisno rešenje sumu odrediti na preko 850 milijardi evra. No, još veće nevolje nastaju oko načina trošenja sredstava iz zajedničkih fondova, i tu Francuska i Britanija imaju nepomirljive stavove. Nijedna zemlja, a sada ih je 25, ne želi da se odrekne svog dela kolača koji joj je namenjen iz briselske kase, a ekonomske prilike u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji nisu blistave, zbog čega se ove zemlje i trude da se njihov udeo u obavezama smanji. Toni Bler je najavio da neće odustati od prava na rabat iz budžeta, koji je za Britaniju pre više od 20 godina izvojevala Margaret Tačer. Po tom pravilu, Britanija može da zavuče ruku u kasu, a u prethodnom budžetskom periodu ona je iznosila više od četiri milijarde dolara. Bez obzira na to, ona i dalje doprinosi jedan i po puta više od Francuske i tri puta više od Italije. Gotovo sve države članice zalažu se da se Britaniji uskrati ovo pravo, jer EU u svom sastavu danas ima brojnu populaciju u zemljama koje su se do pre samo 15 godina nalazile s pogrešne strane gvozdene zavese. Ovo pravo svojevremeno je bilo ključno da Britanija prihvati članstvo u tadašnjoj Ekonomskoj zajednici, a izvojevala ga je na osnovu činjenice da neće koristiti fondove za poljoprivredu, jer je to u Britaniji praktično beznačajna privredna grana. S druge strane, francuski predsednik Žak Širak, koji je na referendumu dobio šamar od svojih građana (koji je mnogo više zaboleo njegovu vladu nego njega samog), ni po koju cenu ne želi da se iz Luksemburga vrati kući bez osiguranih para za svoje poslovično tvrdoglave seljake.

U nedavnoj poseti Vladimiru Putinu tokom evropske turneje, Bler je izjavio da je anahrono da EU za poljoprivredu troši preko 40 odsto iz budžeta (u vreme kada se Tačerova izborila za pravo da Britanija zahvati za sebe iz budžeta, taj iznos bio je blizu 70 odsto!), jer ovaj sektor čini samo dva odsto prihoda EU-a. „Na početku XXI veka mi moramo da se zamislimo da li je ovakav budžet rešenje za probleme Evrope“, glasila je poruka koju je britanski premijer poslao svom suparniku Širaku. Za to vreme, Holandija, pritisnuta ekonomskom krizom, boriće se protiv toga da u narednom periodu bude velikodušnija prema zajedničkoj kasi u Briselu, dok će siromašnije zemlje, veliki korisnici fondova iz briselske kase, poput Španije, Grčke, Portugala, Poljske i drugih zemalja koje su se prošle godine priključile EU-u, vapiti da bogati ne ograničavaju svoju darežljivost.

PRVA ŽRTVA: U svetlu razmirica oko novca i njegove raspodele, sve druge teške teme, koje su izašle na videlo nakon teranja inata građana Francuske i Holandije svojim političkim elitama, biće gurnute pod tepih. Ovaj samit svakako neće udariti temelje novim, svežim idejama, niti će odgovoriti na pitanje zbog čega se većina građana EU-a odrodila od ideje i kako da se šteta ispravi. U takvoj atmosferi ideja proširenja je prva žrtva evropskih nesuglasica. Ono što non i nee nedvosmisleno pokazuju jeste da se EU danas sastoji od dve grupe zemalja. Prvu predvodi Britanija, a uz nju su još Irska, skandinavske članice i većina novopridošlih zemalja, koji se zalažu za ekonomski liberalniju Uniju. Drugi tabor predvode Nemačka i Francuska, a u njemu su još i Španija i Belgija, a sve one brane ideju o „Evropi socijalne pravde“ i danas se najviše protive proširenju. No, najmoćnije među njima, Francuska i Nemačka, ne samo što se nalaze u recesiji (stopa nezaposlenosti u Francuskoj je već prešla deset odsto, a u Nemačkoj bi rast ove godine mogao biti i ispod jedan odsto) već je njihova politička elita na meti narodnog nezadovoljstva. Širak je svojim građanima pokušao da udovolji time što je promenio vladu, a nije retkost u francuskoj istoriji da premijeri plaćaju politički ceh umesto francuskih predsednika. No, veliko je pitanje da li je shvatio poruku svojih građana, kada je na čelo vlade postavio Dominika de Vilpena, bivšeg ministra spoljnih poslova, otmenog potomka aristokratske porodice, pesnika i obožavaoca Napoleona (o kome je napisao i knjigu), koji nikada nije morao da prođe nijedan izborni test. Francuzi su se prošlog meseca glasno pobunili što ih elita više ništa ne pita, a sada se na čelu vlade nalazi čovek koji nijedan glas nije nikada osvojio na izborima. Šreder, sa svoje strane, očekuje ozbiljan politički test u septembru, za kada je najavio prevremene izbore, suočen s porazom njegove stranke u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, gde je posle više decenija vlast morao da preda konzervativcima. Angela Merkel, koja bi u septembru lako mogla postati prva dama kancelar u istoriji Nemačke, podmetaće nogu Turskoj na svakom koraku ka EU-u, ali i pružati ruke Vašingtonu, što će neumitno udaljiti dve zemlje koje se smatraju okosnicom stare Evrope.

U takvim podelama i svađama oko novca, proširenje će bar neko vreme biti tabu. To je kao da vam usred porodične svađe navraćaju komšije da vam traže šećer ili da vam pokazuju slike sa letovanja. U takvoj situaciji samo rizikuju da se i o njihovu glavu polupa neki tanjir. Austrijska komesarka za spoljne poslove Benita Ferero-Valdner najavila je zahlađenje prema potencijalnim novim članicama uoči samita rečima: „Moramo malo dati predaha našim građanima. Mislim da moramo usporiti proces proširenja.“ EU je uoči samita glatko odbila da o Ukrajini razmišlja kao o potencijalnoj članici.

TURSKOJ – NAJTEŽE: Lideri kandidata, prvenstveno Bugarske i Rumunije, za sada stoički trpe ove najave, a i turski premijer Redžep Erdogan pokušava da minimalizuje štetu koju su referendumi u Francuskoj i Nemačkoj naneli procesu. Nakon nezvaničnih najava briselskih zvaničnika da bi članstvo Rumunije i Bugarske moglo da bude odloženo za još godinu dana, zamenica ministra spoljnih poslova Bugarske Gergana Grančarova izjavila je nedavno da će „Bugarska svakako biti u EU-u“, ali da je jedino pitanje kada, „a odgovor na ovo pitanje zavisi od nas samih“.

Najveća žrtva biće nesumnjivo Turska. Čak je i Džek Stro, ministar spoljnih poslova Britanije, zemlje koja najzdušnije podržava prijem Turske u članstvo, uoči samita izjavio da Britanija nastavlja da podržava Tursku, ali da „ima razumevanja da je to pitanje veoma osetljivo za neke druge zemlje“. Njegov holandski kolega Ben Bot najavio je da će reforme u Turskoj biti pod još jačom lupom. Nedavno je i portparol nesuđenog ministra spoljnih poslova EU-a Havijera Solane poručila zemljama Zapadnog Balkana da će kriterijumi za članstvo ostati isti, ali da će se strože primenjivati. To znači da za pretendente još dugo neće biti povlastica i da ni Zagreb, Skoplje, Beograd, Sarajevo i Tirana ne mogu očekivati da će im u Briselu gledati kroz prste za aljkavo urađene domaće zadatke.