Nadobudni kandidat

Za „Vreme“ iz Istanbula

Nagradno pitanje: Ko će pre pristupiti EU – Srbija ili Turska? Večiti kandidat Turska frustrirana je posle predstavljanja godišnjeg izveštaja komesara za proširenje Evropske unije Stefana Filea prošle nedelje u Briselu. Evropska komisija u pogledu potrebnih reformi u politici, pravosuđu, privredi i društvu u najboljem slučaju vidi milimetarski napredak. Turska vlada, naprotiv, misli da se nalazi u ekspresnom vozu u pravcu Brisela. „Mi nikada nismo bili bliži evropskim standardima“, tvrdi turski ministar za Evropu Egemen Bagis. Kaže da Komisija EU sve posmatra naopako.

Šest godina posle početka pregovora pristupni proces, kako kažu diplomate EU, „praktično tapka u mestu“. Od 33 poglavlja pregovora i nadalje je otvoreno 13, jedno od njih – nauka i istraživanje – provizorno je zatvoreno, još osam je blokirano, nijedno novo poglavlje nije otvoreno. Ni predsedavanje Unijom Belgijanaca, ni Mađara, ni sada Poljaka ništa na tome nije moglo da promeni. Ne postoji nikakva perspektiva. Sledeće godine biće samo još gore, jer u julu Kipar preuzima rotirajuće predsedništvo od Mađarske. „Mi ćemo tada zamrznuti svoje odnose sa EU“, prete turski šef vlade Tajip Erdogan i Ahmed Davidoglu, njegov energični ministar inostranih poslova.

Razlog za blokadu je i nadalje to što Turska ne priznaje članicu Evropske unije Kipar. Bagis je u Istanbulu ponovio poziciju Turske: čim se EU reši da uspostavi trgovinske odnose sa – međunarodno nepriznatom – Turskom Republikom Severni Kipar, Turska će otvoriti svoje pomorske luke i aerodrome za članicu EU Kipar. To stoji u amandmanu koji je 2005. godine pridodat Ankarskom protokolu. Na to se Turska obavezala.

Rešenje je jasno: obe strane morale bi paralelno da deluju – Turska da otvori vrata za Republiku Kipar, a EU bez diplomatskog priznanja trgovinske odnose sa turskim delom Severnog Kipra, sasvim slično kao u slučaju Tajvana i Narodne Republike Kine. Ali protiv tog puta buni se vlada u Nikoziji. S druge strane, Turci imaju osećanje da su prevareni. Oni su 2004. godine podržali referendum o planu o ponovnom ujedinjenju Kipra, koji je tada predložio generalni sekretar UN Kofi Anan. Turski Kiprani su se tada izjasnili u prilog referenduma, grčki Kiprani u poslednjem trenutku protiv njega. Uprkos tome Kipar je primljen u članstvo EU zajedno sa turskim delom, koji ne stoji pod kontrolom Nikozije. Do aranžmana boljeg od onog iz 2004. godine, međutim, kao što obe strane znaju, neće moći da se dođe.

AVANTURIZAM ZVANI TURSKA: Zbog toga se neke diplomate EU žale da je proces pristupanja Turske postao talac kiparskog pitanja. Nasuprot tome je nekim vladama u Uniji, pre svega protivnicima pristupanja Turske – Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji, a po svoj prilici i Austriji – baš dobro došla svađa zbog tog ostrva u Sredozemnom moru, koje je podeljeno od 1974. godine. To je garancija da će projekat „Turska kao članica EU“ ispariti kao voda na pesku. Zemlju od gotovo 80 miliona stanovnika kao članicu EU, koja bi imala više mandata u Evropskom parlamentu od Nemačke, čije se granice pružaju sve do Sirije, Iraka i Irana, nemali broj vlada u EU sve više smatra avanturizmom.

Evropska komisija u svom poslednjem izveštaju o napretku svejedno pritiska Ankaru da normalizuje svoje odnose sa Kiprom, posebno u pogledu eskalacije konflikta u vezi s nalazištima gasa u Sredozemnom moru. Trenutno turska ratna mornarica posmatra probna bušenja jednog koncerna iz SAD pred obalom Kipra. Blok 12 – koji nosi ime „Afrodita“ – mogao bi da sadrži 283 milijarde kubnih metara zemnog gasa, što preduzeće „Noble“ iz Hjustona istražuje za kiparsku vladu. Izraelske firme su za slučaj eksploatacije sebi obezbedile 30 procenata udela. „Noble“, naime, već buši u mnogo većem izraelskom gasnom polju „Levijatan“.

Vođa turskih Kiprana Dervis Eroglu trubio je da rezervi ima za 100 godina. Na marginama Generalne skupštine UN u Njujorku je prošlog septembra potpisao sporazum sa Erdoganom. Time se rešava razgraničenje turskog priobalja i turskoj naftnoj kompaniji TPAO daje licenca za eksploataciju nalazišta. Taj sporazum nema pravno dejstvo. Samo Ankara priznaje „Tursku Republiku Severni Kipar“ koja je proglašena 1983. godine posle invazije turske armije. Međutim, konflikt oko gasa i nafte između Turske i članice EU, Kipra, veoma je realan i samo je deo svađe oko sirovina u istočnom Sredozemlju.

Bagis ublažava najavu svog šefa o „ledenom dobu“ sa Briselom ukoliko bi Kipar, kao što je planirano, preuzeo predsedavanje Savetom EU, a da pre toga nije nađeno rešenje o prevazilaženju podele ostrva. Ministar za Evropu kaže da kandidati za pristupanje i predsedništvo EU sede za istim stolom samo povodom dva slučaja: kada se otvara novo poglavlje i kada se održava sastanak sa državama koje su potpisale Sporazum o asocijaciji. Novo poglavlje u pregovorima, međutim, teško da će Kiprani započeti sa Ankarom, a sastanak na vrhu sa državama potpisnicama Sporazuma o asocijaciji može i da se odloži, što se jednom već dogodilo za vreme francuskog predsedavanja.

KRITIČNA TAČKA: Kao i prethodne godine, Evropska komisija pre svega je kritikovala pritisak na novinare i medije u Turskoj. „Slobodno izražavanje mišljenja podriva se brojnim procesima i istragama uperenim protiv novinara, publicista, profesora univerziteta i aktivista borbe za ljudska prava.“ Trenutno je u zatvoru oko 60 novinara. Komesar za proširenje File izjavio je u jednom intervjuu na turskoj televiziji NTV da je Turska važan strateški partner EU. Ali Turci ne žele da čuju reč „partner“. Bagis je rekao da može da je prihvatljivo samo punopravno članstvo. Istini na volju, uverenje da će tako i biti sve je bleđe. „Ni kod vlade, ni kod opozicije, ni kod intelektualaca ili naroda nije opstalo ranije interesovanje za EU“, konstatovao je Murat Jetkin, uticajni komentator liberalnog dnevnog lista „Radikal“.

„Stigli smo do kritične tačke“, čuje se iz jednog izvora u EU, koji zbog svoje kritike uperene na obe strane ne želi da bude imenovan. Neodlučnosti Evropske unije u pogledu pitanja pristupanja Turske suprotstavlja se preterana samouverenost turskog rukovodstva dopingovanog visokim privrednim rastom i pobedama na izborima. Turska privreda porasla je u prvom kvartalu ove godine za 11 procenata, u drugom za 8,6 odsto, dok se Evropa trudi da savlada finansijsku krizu, a susedna Grčka je na kolenima.

Posledica: Ni Evropska komisija ni pojedine vlade unutar Unije nemaju više onakav uticaj na Ankaru kakav su imale između 2000. i 2005. godine na početku pristupnih pregovora. „Mi nismo više pogonska snaga za reforme u Turskoj“, kaže naš izvor. Shodno tome čini se da Ankara više nije voljna da sasluša preporuke ili čak zahteve iz Brisela, koji proizlaze iz 33 poglavlja o pregovorima, a začinjeni su sa oko pet milijardi evra pomoći za učlanjenje između 2007. i 2013. godine.

Jer, čak iako je deo poglavljâ blokiran zbog kiparskog pitanja, a drugi se deo ne otvara, ipak se na polju zakonodavstva i promena smernica odvija približavanje standardima koji su na snazi unutar EU. Samo što to ide veoma sporo i neravnomerno. Tako najnoviji izveštaj Komisije za proširenje potvrđuje Turskoj jasan napredak u poglavljima koja se odnose na preduzetničko pravo, duhovnu svojinu ili transevropsko umrežavanje energije i transporta.

VAŠINGTON SMIRUJE LOPTU: Pitanjima, međutim, koja se tiču demokratskog jezgra države, Brisel već godinama daje jednako loše ocene: sloboda mišljenja, isuviše dugačko vreme koje se provede u istražnom zatvoru, diskriminacija i nasilje prema ženama, tretman manjina. Samo se kontinuirani napredak u kontroli vojske od strane izabrane vlade ističe kao pozitivan događaj. To je, doduše, rezultat borbe za vlast koju predsednik vlade Erdogan vodi protiv generala, a nije posledica pritiska iz EU.

Izvor iz EU nam kaže da ovoga časa Turska nije spremna za učlanjenje. Turska jednostavno nije spremna da se odrekne onih delova nacionalnog suvereniteta koje zahteva članstvo u Uniji. Uz to dolaze unutrašnji problemi, snažna politička kultura sukobljavanja između vlade i opozicije, koja kompromise shvata kao slabost; nerešen odnos prema istorijskim, nemuslimanskim manjinama u zemlji; a pre svega gerilski rat protiv zabranjene Kurdske radničke partije PKK. Međutim, prihvatanje novog, demokratskog ustava i rešavanja pitanja mira, koje se može zamisliti po uzoru na Severnu Irsku, mogli bi da okrenu novi list. Onda bi Turska mogla da očekuje članstvo u EU i morala bi to da shvati ozbiljno, o čemu već sada govore zemlje koje se zalažu za njeno punopravno članstvo – Španija, Grčka, Velika Britanija i SAD.

Vašington je mnogo manje od Evropejaca iritiran zbog nove nadobudne spoljne politike Turaka. Pošto bučno objave svoju volju i ponašaju se prepotentno, Turci se, kao što su Amerikanci konstatovali, ipak nekako nađu na strani Zapada. Najnoviji primer za to je odluka o izgradnji sistema protivraketne odbrane NATO-a u Turskoj. Najistureniji radar tog odbrambenog štita (koji još uvek ne funkcioniše) treba da se postavi u jednoj maloj vojnoj bazi na planini Taurus, jedva 500 kilometara udaljenoj od Irana. SAD misle da se jaz između Turske i Izraela takođe može prevazići, pa dozvoljavaju Erdoganu da se ponaša kao portparol političkih promena u arapskom svetu. Kaže se da pledoaje tog pobožnog muslimana iz istanbulske radničke četvrti Kasimpase u prilog laicističkih ustava u Egiptu, Libiji ili Tunisu može da bude samo u interesu Zapada.

„Naša osovina je Ankara, a naš horizont obuhvata 360 stepeni“, glasi jedna od samosvesnih izjava Ahmeta Davutoglua, turskog ministra inostranih poslova. Još kao istoričar na Univerzitetu u Istanbulu on je napisao opširnu knjigu sa naslovom Strateška dubina. Ona je izazvala više komentara nego što je čitana, a ima dve glavne izjave: Turska kao „most“ između Evrope i Azije isuviše je pasivna koncepcija, a Turska je mnogo više od velikih sila SAD i Rusije, ali i Evropejaca, u stanju da shvati „tok istorije“ u zemljama Sredozemlja, na Balkanu, Kavkazu i Persijskom zalivu i da ponovo uspostavi „pravdu“. Mnogim posmatračima to je zvučalo kao neoosmanska opijenost, a i posle oduzimanja svih poetskih ukrasa biće da je baš tako.

PROBLEMATIČNO PREVAZILAŽENJE PROBLEMA: Davutoglu je prošle godine dosta putovao po Balkanu, nudeći se na različitim mestima kao posrednik, a naročito u Bosni i Hercegovini. Tamo je prošle godine proslavio i kraj Ramadana, „kod kuće“, kako je izjavio. Međutim, nova turska spoljna politika ni na Balkanu ni u Libiji ni u okviru konflikta oko atomskog programa, a ranije sa Sirijom u vezi s konfliktom sa Izraelom oko Golanske visoravni, nije uspela da postigne stvarni, suštinski uspeh u pregovorima.

Od proklamovane „politike sa nula problema sa susedima“ postala je, štaviše, politika sa mnogo problema: Kipar blokira pregovore sa EU o učlanjenju; zbog pritiska snabdevača gasom Azerbejdžana, Turska je zaustavila normalizaciju odnosa sa Jermenijom; spektakularna, iako istovremeno i spora bila je promena kursa prema Libiji i Siriji. Turski premijer Erdogan je još prošle godine od Muamara el Gadafija primio „Gadafijevu nagradu za ljudska prava“, sa sirijskim vlastodršcem Bašarom al Asadom, Erdogan je ne tako davno proveo nekoliko dana odmora na turskoj sredozemnoj obali. Bio je potreban dugi niz nedelja da Ankara shvati da nema više onoliki uticaj na Damask kao što je bila ubeđena da ga ima. Erdogan se naljutio pošto Asad nije prihvatio savete i posredničke usluge Turske. Samorefleksija nije primetna, komentarišu politički posmatrači kad govore o promenama kursa turskog rukovodstva suočenog sa „arapskim prolećem“.

S druge strane je diplomatska kriza, do kakve je prošlog leta došlo između Beča i Ankare zbog toga što je Turska uložila veto protiv Ursule Plasnik u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), što je još više kompromitovalo šanse za učlanjenje te zemlje. Plasnikova, koja je ranije bila austrijska ministarka inostranih poslova, kandidovala se za poziciju generalnog sekretara OEBS-a i već je bila pridobila dve trećine od 56 država. Zatim je stigao veto iz Ankare. I to zato što se Plasnikova oktobra 2005. godine bunila i na kraju uspela da se napiše novi kriterijum za „učlanjenje u EU“, što je značilo da bi čak i kada bi Turska ispunila sve uslove za članstvo, Unija mogla reći „ne“, jer sama još nije spremna za to. Zbog toga je svađalačka Plasnikova kažnjena. Austrijski zamenik kancelara i ministar inostranih poslova Mihael Špindeleger, koji se, za razliku od svoje prethodnice, zalagao za opuštanje zategnutih odnosa sa Ankarom, osetio se povređenim. Beč predstavlja „slučaj Plasnik“ kao izraz krize između dve zemlje koja traje već poduže.

Ako bi se u Austriji sada održao referendum o učlanjenju Turske, prema istraživanjima javnog mnjenja 54 procenta bilo bi protiv članstva, jedva jedna četvrtina bila bi za „strateško partnerstvo“, a samo još šest procenata podržava učlanjenje Turske u EU. Nimalo drugačije nije ni u Francuskoj, koja bi po svoj prilici takođe organizovala referendum o učlanjenju Turske i ako bi ova zatvorila sva poglavlja pristupnih pregovora. Nameće se, međutim, utisak da to Ankari nimalo ne smeta. Otvaranje novih poglavlja nije nikakav prioritet, kaže Egemen Bagis, ministar za Evropu: „Mi želimo da pridobijemo glave i srca.“

DEMONSTRACIJA MIRA: Predsednik Kipra Demetris Kristofias i vođa turskih Kiprana Dervis Eroglu

SEČA GENERALA: Premijer Tajip Erdogan