Trideset tri godine nakon što je uvedena politika rigorozne kontrole rađanja koja prosečnoj kineskoj porodici dozvoljava samo jedno dete, u NR Kini se po prvi put javno govori o mogućem ukidanju ili bar revidiranju ove u svetu jedinstvene populacione mere. Odmah po izboru Si Đingpinga za novog generalnog sekretara KP Kine na 18. Kongresu partije početkom novembra prošle godine, izmenu ovog zakona počeli su da najavljuju i pojedini analitičari na Zapadu i stručnjaci za demografska pitanja u Kini. Oni objašnjavaju da je ta mera uvedena u jednom politički i ekonomski specifičnom trenutku (videti okvir) i da je odavno ostvarila cilj i prevazišla svoju svrhu.
Jedan od najglasnijih zagovornika novog kursa populacione politike je Ma Đientang, šef kineskog Nacionalnog biroa za statistiku. On je prošle nedelje pozvao na hitno preispitivanje politike jednog deteta, upozoravajući da bi nastavak dosadašnje prakse mogao da ima fatalne posledice po ekonomsku stabilnost zemlje. „Broj kinesko sposobnog radnog stanovništva starosti između 15 i 59 godina smanjio se prošle godine za 3,45 miliona ljudi i sada iznosi 937 miliona“, izjavio je Ma. On kaže da je otkako se sprovodi politika jednog deteta ovo prvi put da se broj radno sposobnog stanovništva u Kini smanjuje.
UPOZORAVAJUĆE PROJEKCIJE: Projekcije o porastu broja stanovnika Kine starijih od 60 godina sa sadašnjih 200 miliona na 360 miliona do 2030, odnosno na 450 miliona do 2050. godine, što bi činilo trećinu celokupne populacije (broj mlađih od petnaest godina činio bi svega 16 odsto sveukupnog stanovništva), pokazuju da bi nastavak politike jednog deteta doveo do smanjenja broja radno sposobnog stanovništva do nepoželjne granice i to bi imalo posledice za kinesku privredu. Uznemiruju i procene da će od 2025. broj radno sposobnog stanovništva svake godine opadati za 10 miliona. „Ako se to desi, neće biti dovoljno radnika, neće biti dovoljno poreza i neće imati ko da se brine za starije“, izjavio je Gu Baočang, profesor demografije na Ženmin univerzitetu.
Demografski problemi Kine imaju uticaja na čitavu svetsku ekonomiju. Smanjenje broja radno sposobnih stanovnika dovelo bi zbog promene odnosa ponude i potražnje na tržištu rada do poskupljenja kineske radne snage, a samim tim i proizvoda. Šansu bi dobili nekvalifikovani ili polukvalifikovani radnici iz Indije, Bangladeša, Kambodže i Vijetnama u industriji tekstila, elektronske robe i u drugim proizvodnim sektorima. Nije isključeno ni da bi kineske firme da bi održale niske cene svojih proizvoda uvozile jeftiniju radnu snagu, što bi moglo da izazove čitav niz socijalnih i političkih problema od kojih je najvažnije pitanje eventualne integracije stranih radnika u jednu u osnovi zatvorenu kulturu.
Uprkos ovim zabrinjavajućim projekcijama, ne dele svi mišljenje da politika jednog deteta u dogledno vreme treba da se menja. Nacionalni komitet za stanovništvo i planiranje porodice odbacuje sve spekulacije o tome. Šef Komiteta Vang Sja izjavio je da je „dosadašnja politika dugoročna i da je njen primarni cilj održavanje niske stope rađanja.“ Kao dodatno pojašnjenje, ponudio je tumačenje po kome bi u slučaju manje restriktivne populacione politike Kina doživela nagli porast broja stanovnika, čime bi se ugrozila postojeća stabilnost.
KONTROVERZE: Politiku jednog deteta od početka prate mnoge kontroverze. Polovinom prošle godine izbio je skandal, kada je slučaj Pan Čunjan iz provincije Fuđien dospeo u medije. Njena javna ispovest kako ju je priveo jedan lokalni funkcioner, odveo u bolnicu i prisilio na abortus u osmom mesecu trudnoće, duboko je potresla Kinu i pokrenula lavinu komentara koji su počeli da dovode u pitanje ispravnost čitave demografske politike. Pored prisilnog abortusa (procene govore da ih se godišnje izvrši preko milion), druga važna kontroverza koja se često vezuje za kinesku populacionu politiku odnosi se na značajan disparitet u broju muške i ženske dece, što se u bliskoj budućnosti može pokazati kao ozbiljan problem.
Favorizovanje muške dece ima svoje kulturološke, socijalne ali i čisto ekonomske razloge: muško dete ima veće šanse za zaposlenje i za njega se ne plaća miraz. Ili, kako je to slikovito objasnio Šon Breslin, saradnik nezavisnog istraživačkog centra Chatam House iz Velike Britanije: „Za mnoge Kineze sadašnji (zdravstveni) sistem funkcioniše dobro ako imate upalu grla, ali na operaciju kolena, na primer, može da vam ode sva ušteđevina. To znači da su mnogi željni da obezbede muško dete u porodici da bi na taj način osigurali dovoljan priliv novca u budućnosti.“ Demografske projekcije govore da će do kraja decenije biti oko 40 miliona „viška“ muške dece, koja neće biti u mogućnosti da pronađu partnerku u Kini ili da se ožene. Pored čisto socijalnog, ovaj problem bi dugoročno mogao da predstavlja i opasnost i za političku stabilnost zemlje, jer se radi o kritičnom broju muškaraca u punoj snazi.
IGRA POVERENJA: Kada je reč o posledicama višedecenijske primene restriktivne populacione politike, posebnu pažnju prethodnih nedelja izazvalo je istraživanje grupe australijskih naučnika sa Melburnškog univerziteta, koja je uz pomoć jednog broja kineskih kompanija, a uz prećutnu saglasnost kineske vlade, sprovela u Kini dvogodišnje istraživanje zasnovano na dve grupe ljudi – rođenih pre i posle 1979. godine, kada je počela da se sprovodi politika jednog deteta. Eksperiment koji su sproveli poznat je i kao „igra poverenja“, a između ostalog uključivao je davanje određene sume novca ispitanicima i podsticanje na dalje transakcije u izolovanoj sredini. Rezultati su pokazali da je grupa rođena pre 1979. bila opuštenija, sklonija riziku i poverljivija, dok su mladi ljudi rođeni posle početka sprovođenja politike jednog deteta pokazivali čitav niz novih osobina – generalno su imali manje samopouzdanja, a bili su i „manje poverljivi, manje pouzdani, manje skloni riziku i slabijeg takmičarskog duha“, kako je to definisao Nisvan Erkal, vanredni profesor na odeljenju za ekonomiju na Melburnškom univerzitetu, jedan od naučnika koji su sprovodili istraživanje.
Grupa rođena posle 1979. je gotovo uvek na kraju raspolagala sa manjom sumom novca nego što je dobijala, a nepoverenje je pokazivala i prema partneru u igri, pa je opšti zaključak australijskih istraživača bio da novu generaciju kineske populacije karakterišu smanjena sposobnost da se prilagode tržišnoj utakmici, nedostatak sklonosti da se upušta u samostalan biznis, ali i visok stepen štedljivosti. Ovo poslednje je naročito dragocen zaključak, ako se posmatra u kontekstu napora Pekinga da se povećanjem domaće potrošnje održi ubrzan ekonomski rast.
Ekonomisti odavno veruju da je visoka stopa štednje u Kini uzrokovana strahom od neizvesne budućnosti, ali i obavezom prema starijim članovima porodice koji sve više padaju na teret svoje dece. Radi se o tzv. 4-2-1 sistemu u kome jedno dete izdržava svoje pretke u dva kolena (roditelje i roditelje svojih roditelja). U takvoj situaciji biće sve manje radnika koji će moći da proizvode, pa je sve verovatnije da će se Kina suočiti sa problemom koji su već iskusili Japan, Nemačka i druge razvijene zemlje – biće sve više izdržavanih lica i sve manje domaće radne snage.
EKONOMIJA DETETA:Kada bi sutra došlo do promene populacione politike u Kini, pitanje je koliko bi se stvari brzo i suštinski promenile, da li kineske porodice u današnjim ekonomskim i socijalnim uslovima (stalan rast cena prehrambenih proizvoda, visoke kirije stanova i kuća) uopšte žele više dece. U eksperimentalnim okruzima politika dva deteta nije dovela do značajnijeg povećanja populacije.
„Odgajanje dece je teško i ne znam da li bih imala dovoljno novca za drugo dete… Ako bih imala dvoje dece, kvalitet mog života bi se pogoršao“, kaže Liu Đie, dvadesettrogodišnja sekretarice iz Pekinga. Slično razmišljaju mnogi. Uznemirujući je i nagli porast gradske populacije, koji bi se još više pogoršao ukoliko bi se liberalizovala restriktivna politika rađanja. „Nije dobra ideja da se napusti politika jednog deteta. U tom slučaju, ionako brojno stanovništvo još više bi se selilo u gradove, čime bi se dodatno pogoršao disbalans gradske i seoske populacije. Ja ću imati jedno dete i to je čisto ekonomska odluka“, kaže i Čen Čija, dvadesetdvogodišnja studentkinja Pekinškog univerziteta.
Jasno je da nasleđena demografska politika ne može da se promeni preko noći. „Kini je i dalje potrebna neka vrsta planske politike, pre svega zbog velike teritorije i nedostatka obradive zemlje, ali i relativne oskudice resursa po glavi stanovnika“, mišljenje je Hua Singdoua sa Pekinškog tehnološkog instituta. Uz sve pobrojano, veći broj dece bi predstavljao opterećenje za obrazovni i zdravstveni sistem, dok bi benefiti u vidu povećanja broja radne snage i budućeg ekonomskog rasta mogli da se očekuju tek za dve decenije, pa se postavlja i pitanje spremnosti kineske vlade na ovaj korak.
I pored otvorenih pitanja svi parametri ukazuju na to da će ako ne u ovoj, onda svakako u narednim godinama doći do neke vrste liberalizacije restriktivne populacione politike u Kini uslovljene ekonomskim potrebama.
Sprovođenje politike jednog deteta u Kini počelo je sa reformističkim kursom Deng Sjaopinga, koji je posle smrti Mao Cedunga, kao novi lider Kine (od 1978), započeo čitav niz sveobuhvatnih i suštinskih modernizacijskih promena, sa ciljem da Kinu od zaostale i politički podeljene zemlje učini stabilnom, razvijenom i ekonomski konkurentnom državom. Program „četiri modernizacije“, koji je uključivao i kontrolisano uvođenje tržišne ekonomije, mogao je da bude održiv i uspešan samo ukoliko bi Kina uspela da smanji nagli priliv siromašnog stanovništva, a najefikasnija mera je upravo bila politika kontrole rađanja.
U trenutku kada se počelo sa sprovođenjem ove politike, Kina je imala oko 900 miliona stanovnika, dok se danas procenjuje da se taj broj popeo na 1,35 milijardi, što je za 400 miliona manje nego što demografski eksperti veruju da bi Kina danas imala u slučaju da restriktivne populacione mere nisu uvedene. Mnogi stručnjaci smatraju da je upravo obuzdavanje progresivnog demografskog rasta omogućilo Kini da pune tri decenije ostvaruje rekordno visok privredni rast.
Od samog starta sprovođenja populacionih mera, pojedine grupe su bile izuzete iz njihove primene: više od jednog deteta bilo je dozvoljeno u slučaju kada se rode blizanci ili ukoliko su roditelji jedinci; izuzetak je učinjen i kod nacionalnih manjina, ali i žitelja specijalnih administrativnih oblasti Hongkong i Makao; politika jednog deteta nije se primenjivala ni u slučaju pojedinih ruralnih regiona ako bi prvorođeno dete bilo devojčica ili bi prvo muško dete bilo rođeno sa fizičkim i mentalnim nedostacima. Prema izveštaju Komiteta zaduženog za sprovođenje politike jednog deteta, 2007. godine je 35,9 odsto kineske populacije bilo podvrgnuto ovoj vrsti restrikcija, a propisane kazne za prekršioce iznose 90.000 juana (oko 11.500 dolara), što za prosečnu porodicu čini višegodišnju zaradu, čemu treba dodati troškove za školovanje i socijalnu zaštitu, jer država ne subvencioniše drugo dete. Očito je da, pod ovakvim uslovima, više od jednog deteta (i bez politike jednog deteta) mogu da priušte samo bogate porodice.
Politika jednog deteta, suprotno uvreženom mišljenju, nije primenjena na teritoriju cele Kine. Demografski pokazatelji jednog od eksperimentalnih okruga, Jičeng u provinciji Šansi (gde je politika dva deteta dozvoljena još od 1985), višestruko su indikativni: stopa prirodnog priraštaja je, i pored liberalizovane populacione politike, niža od nacionalnog proseka i iznosi 8 procenata naspram nacionalnih 12. U periodu od 1980. do 2000. populacija u Jičengu porasla je za samo 19,7 odsto, dok je procenat rasta na nacionalnom nivou iznosio 28,4 odsto. Stopa fertiliteta je takođe niža i iznosi 1,5 naspram 1,8 odsto na nivou cele Kine. Isto tako disparitet među polovima je znatno niži – na 100 dečaka rađa se 106 devojčica (nacionalni prosek je 117 naspram 100 u korist devojčica). Posebno je interesantna činjenica da se ovi trendovi ponavljaju i u drugim eksperimentalnim okruzima kao što su Đićuan u Gansuu, Enši u Hubeju i Čengde u Hebeju. To upućuje na zaključak da bi stopa fertiliteta mogla prirodno da opada i bez politike jednog deteta, dok bi manje restriktivna politika pomogla da se uravnoteži broj između novorođene muške i ženske dece.
