Na račun naroda

Za „Vreme“ iz Pariza

Kako bi „pokazao jedno drugo lice grada“ nakon što je šest njegovih meštana izgubilo život u Siriji, maja 2016. godine tadašnji ministar ekonomije Emanuel Makron dolazi u gradić Lunel na jugu Francuske. Iziritiran kritikama štrajkača povodom novog antisocijalnog zakona o radu, koji je na osnovu člana 49 i stava 3 francuskog Ustava bez javne rasprave i bez odobrenja parlamenta predsednik Fransoa Olanda nametnuo građanima, Makron se obraća jednom mladiću sledećim rečima: „Nećete me uplašiti tom svojom majicom sa kratkim rukavima. Najbolji način da zaradite za odelo je da radite.“

Onda je objasnio da je došao da tu vidi „mlade koji žele da rade, koji žele da uspeju“, a ne da prigovaraju novom Zakonu o radu. „Ali, ja sanjam da radim, gospodine, (…) svi nezaposleni žele da rade“, odgovorio je nezadovoljni mladić.

Ova konverzacija nam više nego većina političkih analiza eminentnih komentatora društvenih zbivanja govori o ideologiji novog, kako sebe voli da označava, „jupiterijanskog“ predsednika Francuske.

KLASNI KONSENZUS: Dve godine nakon ovog događaja: snimci sukoba policije i „Žutih prsluka“, hiljade uhapšenih i na stotine povređenih građana, uništavanje kapitalističkih simbola i simbola moći Francuske Republike u centru Pariza, srednjoškolska omladina bačena na kolena radi „preventive“ nereda… i druge dramatične slike koje nam poslednjih nedelja dolaze sa ulica širom Makronove Francuske pobuđuju pitanje šta se dešava sa ovom evropskom zemljom, primerom posleratnog prosperiteta, socijalne zaštite i visokog standarda za šire slojeve društva?

Posle Drugog svetskog rata Pariz je uspešno sprovodio ekonomsku politiku „dirižizma“, uz mešavinu državne intervencije, planiranja industrijskog razvoja i profitno orijentisane tržišne privrede. „Klasni konsenzus“ između rada i kapitala u Petoj republici postignut je zahvaljujući neprestanom ekonomskom rastu i koncesijama na koje je vladajuća klasa bila primorana zbog snažnog radničkog pokreta i straha od „bauka komunizma“.

fotografije: ap photo

POSRTANJE SOCIJALNE DRŽAVE: Stvari počinju da se menjaju krajem sedamdesetih godina prošloga veka. Usled tendencijskog pada profitnih stopa sve visokorazvijene kapitalističke zemlje ušle su u recesiju kojoj je prethodila „stagflacija“ kao simptom sloma kejnzijanski vođenih ekonomija u politici trgovine između nezaposlenosti i inflacije, gušeći se i u jednoj i drugoj. Nesposobnost kapitalizma da nastavi proširujuću reprodukciju bez „topljenja“ hiperakumulisanog konstantnog kapitala u politički rizičnim dugotrajnim depresijama – poput one iz tridesetih godina koja je iznedrila Adolfa Hitlera – postala je sve izraženija. Vladajući slojevi, kako bi zaštitili svoj profit, u kontekstu krize i sve izvesnijeg sloma sovjetskog socijalizma, pribegavaju ideološkoj ofanzivi koja je svoj izraz dobila u neoliberalizamu. Simbolički raskid sa „klasnim konsenzusom“ predstavlja dolazak na vlast Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana u Sjedinjenim Državama.

Za svetsku recesiju proglašeni su glavni krivci: prevelika socijalna davanja, prejaki sindikati, nezasluženi benefiti radničkoj klasi, rasipni javni sektor i navodna bespotrebna i nevešta državna intervencija nad „nevidljivom rukom“ tržišta.

Ubrzo su Reganova administracija u Americi i vlada Margaret Tačer u Britaniji kresale poreze višim slojevima, ukidale ili skraćivale socijalna davanja, razbijale sindikate, ukidale regulacije kapitala nagomilavajući javni dug kako bi se finansirala svojevrsna renesansa militarizma i trke u naoružanju tokom osamdesetih. Ni Francusku nisu zaobišle političke i ekonomske tendencije toga vremena, a vlada Fransoa Miterana, uprkos svojoj orijentaciji ka radikalnim potezima, posle pritisaka tadašnje Evropske zajednice, pretnji kapitala da će otići u inostranstvo i devalviranja franka, odlučila se za politiku There is no alternative (TINA). Nezaposlenost više nikada nije spuštena ispod 7 odsto, da bi se devedesetih popela i sve do danas održala na više od 10 odsto.

STRUKTURNO PRILAGOĐAVANJE: Neoliberalizam je tako od osamdesetih postao nosivi konsenzus vladajuće klase savremenog kapitalizma, a „strukturno prilagođavanje“ mantra iza koje se kriju politike sprovođenja privatizacija manjeg ili većeg obima, smanjivanja javne potrošnje, deficita i duga, „fleksibilizacije“ tržišta rada, produženje radne nedelje, prekarizacija rada, podizanje granice za odlazak u penziju te prilagođavanje svih društvenih sfera, uključujući kulturu, školstvo i zdravstvo, logici tržišta i profita.

Ovi procesi su karakteristični ne samo za tzv. razvijeni svet, nego se u naročito rigidnoj formi bogati centri svetskog kapitalističkog sistema nameću i postsocijalističkim i drugim zemljama u razvoju. Ideološki megafoni neoliberalizma i njegovih politika „strukturnog prilagođavanja“ tvrdili su da će demontaža države blagostanja doneti radničkim slojevima povećanje standarda kroz jačanje kupovne moći, povećanje plata i efekat „prelivanja“ uspeha preduzetničke klase u borbi na tržištu.

Međutim, u praksi smo imali situaciju da su zarade sporo rasle, nezaposlenost se uporno održavala, a to je uz pojavu prekarijata stvorilo uslove da tržišne nadnice za emigrantsku radnu snagu slabije obrazovane i periferne delove Francuske postanu instrument za povećanu eksploataciju rada. Analizirajući klasne posledice politika „strukturnog prilagođavanja“, pojedini istraživači su došli do zaključka da primena standarda neoliberalizma dovodi do „širenja“ na dnu društvene hijerarhije, odnosno do „sakupljanja“ na vrhu.

PAD PRODUKTIVNOSTI: Francuska je uspela da oporavi profitabilnost kapitala, ali nikada do nivoa zlatnog perioda pre sedamdesetih godina prošlog veka. Cena za to morala je da se plati u opadanju investicija, u bruto društvenom proizvodu i gubitku konkurentnosti na svetskom tržištu, gde je Nemačka sa svojom industrijom galopirala i postala tehnološki gigant. Ma koliko to zvučalo kontraintuitivno, ali proračuni ekvilibrijumske profitne stope Pola Kokšota i Dejvida Zakarije dobili su i empirijsku potvrdu: opadanje stope akumulacije kapitala zapravo diže njegovu profitabilnost. Posledica toga je slab napredak produktivnosti, jer se višak vrednosti usmerava u luksuznu potrošnju i bujanje finansijskih spekulacija.

I zaista, od Miterana udeo investicija u BDP-u smanjen je sa 26 odsto na ispod 20 odsto tokom devedesetih, sa kratkim umerenim povećanjima koja su zadržala nizak nivo sve do uvođenja evra, a njih je pratilo srozavanje prosečne stope rasta opšteg faktora produktivnosti u periodu od 1985. do 2013. na 0,9 odsto godišnje, sa nekadašnjih 4,9 odsto kojima se Francuska dičila kao lider u vreme „trideset slavnih godina“ (Les Trente Glorieuses) kapitalizma od 1945. do 1973.

POVLASTICE ZA BOGATE: Francuska je tako postala jedan od najeklatantnijih primera višedecenijske neoliberalne sistemske politike stvaranja pretpostavki za urušavanje socijalne države u korist vladajućih klasa. Ovi procesi, koji imaju kontinuitet od Miterana, preko Širaka, Sarkozija, pa sve do Olanda i Makrona, dovode do sve neravnomernije distribucije društvenog bogatstva i povećanja socijalnih nejednakosti.

Do sada je francusko radništvo već iskusilo pad troškova socijalne države sa 25,5 odsto BDP-a, koliko su iznosili 1993. godine, na 20 odsto u 2008. Za sve to vreme poreske olakšice i beneficije višim klasama se uvišestručuju, tj. svedoci smo gotovo nestvarnih poreskih poklona. Poreska stopa na dohodak najbogatijih u vreme Miterana iznosila je 65 odsto, Žospenova vlada ih je svela na 50 odsto, a pod Sarkozijem je iznosila svega 41 odsto. Usledilo je smanjivanje poreza na poslovanje, imovinu, nasleđe i poklone. Država je takođe na sebe preuzela i plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje, koji su ranije plaćala preduzeća, što je dodatni budžetski trošak od oko 20 milijardi svake godine.

Da nije bilo ovih mera, 2009. godine ušlo bi 142 milijarde evra više u državnu kasu, taman koliko je iznosio rekordni budžetski deficit te godine. Ne treba ni reći da su one doprinele povećanju javnog duga koji se nagomilao na 1.646 milijardi evra 2011. godine.

Ovakav zaključak važi i za većinu drugih godina. Drugim rečima, da nije bilo potpuno neopravdanih poreskih olakšica komandnoj klasi, ne bi bilo ni deficita ni duga. Kada pogledamo rečene pokazatelje, jasno nam je da Francuzi ne „žive iznad svojih mogućnosti“, kako nam to nagoveštava Makron u onom elitističkom i prezirućem izlivu besa sa početka teksta, te da dugovi države ne proizilaze iz preglomaznih javnih službi i „prevelike“ socijalne zaštite iako nas u to uverava vladajuća ideologija, nego da je aktuelno stanje posledica socijalizacije gubitaka (kroz tridesetogodišnje poreske kontrareforme, tj. poreske olakšice za najbogatije i preuzimanje njihovih troškova na teret države) i privatizacije dobiti.

UDRI PO SIROMAŠNIMA: Osim toga, prosečna profitna stopa u Francuskoj niža je 1,6 odsto od dna koji je dosegla 2009. godine neposredno posle svetskog ekonomskog sloma, a za 16,5 odsto manja od pretkriznog nivoa koji se završio 2007. Da bi francuska preduzeća bila konkurentna, moraju da obezbede nastavak akumulacije kapitala kroz veće investicije u proizvodnu opremu, robotizaciju, inovacije i postrojenja, ali i da bi se smanjila nezaposlenost koja u ovom trenutku iznosi 9,5 odsto.

Dostupna profitna masa više nije dovoljna za taj zadatak jer je tehnološki napredak uvećao tehnički i organski sastav kapitala, pa za svaku dodatnu jedinicu uposlenog radnika treba više investicija nego što je to bilo potrebno pre nekoliko decenija, a kako je to lepo pokazao u svojim proračunima ekonomista Endru Kliman sa Univerziteta Pejs u SAD-u. Kada se uzme u obzir da Donald Tramp neće prezati od protekcionističkih mera koje će pogoditi i spoljnu trgovinu Evrope, francuskim kapitalistima, bankarskoj, finansijskoj eliti i vladajućim slojevima, kako bi zadržali svoje privilegije, ne preostaje ništa drugo nego da udare još jače po džepu srednjih i radničkih slojeva.

U tom ključu treba razumeti i Makronovo ukidanje „Solidarnog poreza na bogatstvo“ (ISF) kojim je poklonio 7 milijardi evra najbogatijim društvenim slojevima, porez na dizel pod izgovorom ekoloških razloga, ukidanje indeksiranja penzija prema inflaciji, smanjenja državne pomoći za stanovanje, ukidanje radnih mesta naučnoj zajednici i operacionalizaciju komodifikacije obrazovanja. Sve pod izgovorom „modernizacije“ i „reformi“.

Nama u Srbiji ovaj diskurs je i više nego poznat. Štaviše, mi smo avangarda u sprovođenju ovakvih antisocijalnih politika. Naravno, nije neobično što nam hegemona ideologija, njeni glavni korisnici, ali i politički „megafoni“ nameću „iskrivljenu svest“, jer ni jedna ideologija ne obezbeđuje društveni legitimitet samo zbog neodoljive snage svoga sadržaja, već primarno zahvaljujući snazi kolektivno organizovanih društvenih aktera koji u njoj vide svoje potrebe i interese. U tom smislu, politika „stezanje kaiša“ radnim klasama oko vrata nije samo plod pukog voluntarizma Emanuela Makrona, iako je on njen najvidljiviji popularizator, nego je primarno rezultat klasne borbe, tj. snage i ofanzive najbogatijih slojeva i nemoći sve atomizovanijeg radničkog pokreta.

SOCIJALNI RAT: Francuske „narodske klase“ (Les classes populaires), okupljene oko svojih tradicionalnih sindikata i levičarskih partija, uspevale su da na račun povećanja javnog duga poslednjih tridesetak godina privremeno koče radikalne nasrtaje na svoj standard, ali sve agresivnija konkurencija na svetskom tržištu pojačava politički, ekonomski, socijalni, pa i kulturološki sukob sa kapitalom. Žuti prsluci su jedan od izraza ovog otpora.

Sociološka i politikološka istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo u društvu na vrhuncu, Makron u velikom delu populacije omražen kao ni jedan predsednik pre njega, tako da i ukoliko dođe do gušenja trenutnih društvenih mobilizacija, pitanje je vremena šta će biti inicijalna kapisla za novi socijalni bunt. Istorija nas uči da sistem koji proizvodi ovoliku distancu između naroda i elita dugoročno nije održiv.

Makronove „socijalne mere“ kojima pokušava da kupi socijalni mir, ići će, opet, na račun javnih dugova, a ne redistribucije bogatstva. Drugim rečima, njima se problem samo prolongira, bez sistemskog rešenja. Društvena dinamika u narednim mesecima i godinama će nam pokazati da li će predviđanja o neminovnom „socijalnom ratu“ u Evropi postati stvarnost, odnosno, da li će se Francuska još jednom u svojoj istoriji staviti na čelo novih evropskih revolucija u borbi za drugačiji odnos socijalnih snaga u klasnom konfliktu.