Na krilima Turula

Za „Vreme“ iz Budimpešte

Od pretposlednjeg dana septembra malo mesto Opustaser blizu Segedina proslavilo se u mnogobrojnim komentarima i blogovima i to ne samo u Mađarskoj. Naravno, tome je ključno doprineo premijer Mađarske Viktor Orban, koji je tog lepog sunčanog dana održao govor za pamćenje.

Ni povod nije bio svakidašnji. Otkriven je preko deset metara visok spomenik koji simbolizuje Režim nacionalnog jedinstva, tj. vladavinu konzervativne stranke Fides (u prevodu Savez mladih demokrata, naziv već pomalo potrošen, ne samo zbog uzrasta osnivača nego i zbog skretanja sa puta liberalizma i demokratije). Pošto su Mađari „svetska nacija“, kako je rekao Orban, to će reći da se „nacionalne granice ne poklapaju sa državnim granicama“, za skulptora je odabran vajar iz Zakarpatske oblasti susedne Ukrajine gde žive i Mađari. A ni datum nije slučajno odabran: dan Svetog Mihajla, jer puno ime mađarskog premijera je Viktor Mihalj Orban.

U Opustaseru se nalazi i nacionalno-istorijski spomen-park. Prema pisanju pisara kralja Bele iz 12. veka, u tom mestu je vođa mađarskih plemena Arpad u toku osvajanja domovine skupio plemenske poglavice, pa je tu navodno osnovana jedinstvena mađarska država. Istoričari su, najblaže rečeno, ispoljili sumnju u uverljivosti ove priče. Ali to ni najmanje ne ometa aktuelne kreatore sistema nastalog posle „revolucije na biračkim mestima“. Odlučili su da simbolično ponovo označe uspostavljanje temelja mađarske države.

ZNACI NA NEBU: Ovom ambijentu je bio prilagođen i govor predsednika vlade. On je rekao da „smo mi (Mađari – prim. autora) rođeni u Turulu (vidi okvir), kao što smo rođeni i u našem jeziku i istoriji“. Znači da se mađarska deca rađaju već sa određenim kognitivnim sposobnostima. Orban je govorio i o praslici Mađara (őskép), koju simbolizuje Turul, a koja se dovodi u vezu sa legendom rađanja dinastije Arpada.

Ali to je bilo samo zagrevanje: Orban je potom govorio o tome da kao i dobri domaćini gazdinstava i političari moraju da umeju da čitaju znakove. Jedan od znakova koje mađarski premijer vidi je, da se „svet novih zakona približava Evropi“. On je upozorio da taj novi svet neće biti prijatno mesto i da će njegov prvi zavet biti „da će se članovi jakih nacija ujediniti, a članovi slabih nestati“. Zato Mađari treba da čitaju znakove.

Orban se osvrnuo i na Novi zavet, odakle je izvukao deo o svetom Arhangelu Mihailu, koji je na nebu zaratio sa aždajom i pobedio je. Tako su izgnani na zemlju Lucifer i Sotona. Mađarski premijer je izvukao pouku: „Mi, Mađari Nacionalnog jedinstva svojom ljubavlju, služenjem i radošću treba da istisnemo sva zla i neslaganja iz mađarskog života.“

Posle ovog govora pojavile su se mnogobrojne analize. Poznati stručnjak za segregaciju Magdolna Maršovski ističe da je Orban rekao da su Mađari „krvlju povezani“ („praslika pripada krvi i domovini“), što podseća na nemačku rasističku teoriju krvi i tla. U govoru je stalno prisutna dihotomizacija, tj. podela na Dobre i Zle. Pritom su dobri pripadnici nacionalnog, a zli nenacionalnog korpusa. Za potonje nema mesta na nebu (odnosno: među nama). To je najava otvorene primene sile, dodaje Maršovski.

OVOZEMALJSKE OKOLNOSTI: Ali, možda motivi sve mističnijeg izražavanja leže u ovozemaljskim okolnostima? Fides, naime, polako, ali sigurno, gubi na popularnosti. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da još vodi, ali da se socijalisti opasno približavaju. U poslednjim odmeravanjima snaga socijalistički kandidati su dobili lokalne izbore u Dunafeldvaru i u Šopronu, gde se birao delegat. To se nije dogodilo još od 2010. godine i opozicija već naveliko priča o trendu preokreta.

To je možda i prerano i preterano, ali je činjenica da sva istraživanja pokazuju da se broj pristalica Režima nacionalnog jedinstva sveo na najviše 1,2 miliona vernih simpatizera. Ovo tvrdo jezgro sastavljeno je od ljudi koji imaju koristi od vladavine Fidesa i onih koji veruju Orbanu uprkos stvarnosti u kojoj žive. Mađarskom premijeru treba odati priznanje da je uspeo da izgradi imidž političara koji uvek zna šta hoće i koji se bori za prava Mađara. Bez obzira na to što je ta borba besmislena i nepotrebna.

Primer koji osvetljava karakter Orbanove „oslobodilačke borbe“ je igra sa Međunarodnim monetarnim fondom. Viktor Orban i njegova desna ruka Đerđ Matolči, ministar ekonomije i finansija, pre više od godinu dana „izgnali“ su (njihov izraz) MMF, jer su procenili da Mađarska i bez pomoći te međunarodne institucije može da prebrodi svoje ekonomske nedaće. Glavni motiv je, međutim, bila želja mađarskog premijera da nikom ne dopušta da mu diktira bilo kakve uslove.

Stvari su se, međutim, pogoršale, pa je procenjeno da bez podrške MMF-a ipak ne ide. Državna propaganda tvrdi da nije reč o nekakvom stend baj aranžmanu, ili pak o podizanju kredita, već samo o „zaštitnoj mreži“ koja bi uspokojila investitore. Da situacija nije naivna, svedoči i smena jednog ministra koji je vodio pregovore sa MMF-om i dovođenje drugog, pouzdanijeg i bližeg Orbanovom najužem okruženju. Tako novi pregovarač Mihalj Varga stalno izjavljuje da će se prekinuti pregovori nastaviti, dok premijer ne odustaje od stava da Mađarska može i sama i nastavlja svoju „oslobodilačku borbu“. Dnevni list blizak vladi „Mađar nemzet“ („Mađarska nacija“) objavio je da je došao u posed „liste zahteva MMF-a“, čija je prva stavka smanjivanje penzija. Uzalud je MMF demantovao, njegovi predstavnici izjavljivali da uopšte ne postoji takav spisak, da nije uobičajeno da oni postavljaju takve uslove. Borba se rasplamsala, Viktor Orban je ratoborno izjavio da on neće podleći pritiscima, naročito ne pod „takvim uslovima“. Samo što „takvi uslovi“ uopšte nisu postavljeni.

Milion Fidesovih pristalica ipak veruje u Orbanovu verziju priče, ili pak neće da čuje ništa drugo. Tako im je lakše. A za ekonomiju kao da niko ne brine, izuzev milion i po Mađara koji žive u bedi i sve većeg broja onih stručnjaka (najviše lekara), koji odlaze u inostranstvo.

PODILAŽENJE KRAJNJOJ DESNICI: Problem je u tome što Fides sa podrškom kakvu danas ima ne može da dobije izbore. Vlada, koja u parlamentu ima dvotrećinsku većinu, čini sve što može, menja izborne zakone i Ustav. Prepolovili su budući sastav parlamenta, uvode prethodnu posebnu registraciju za izbore (jedini u svetu mađarski glasači najkasnije dve nedelje pre izbora moraju posebno da se registruju da bi uopšte mogli da glasaju), biće samo jedan krug izbora, a ne dva kao do sada. Prekrajaju se izborni okruzi po principu da se tamo gde Fides ima većinu okrug smanjuje, a šire se okruzi u kojima su socijalisti popularniji, ili ima mnogo neodlučnih.

Sve to ipak nije dovoljno, pa se Fides sve više obraća glasačima na krajnjoj desnici. Zato izjave ne samo Orbana nego i predsednika parlamenta Kevera, zvuče kao da ih je izrekao vođa ekstremno desne partije Jobik („Bolji“, skraćenica od Jobbik Magyarországért, Za bolju Mađarsku). Tako se u obaveznu školsku lektiru uvrštavaju pisci sumnjivog kvaliteta, ali zato ubedljive antisemitske i fašističke prošlosti. Zato se hrani ideja o novom Hortijevskom mitu, sklanjaju se spomenici državnika koji su pripadali levici.

Vlada Viktora Orbana kao da ostvaruje ideje stranke Jobik.

Najnovija ideja je da se zabrani izraz „oslobođenje“ za dolazak sovjetskih trupa na kraju Drugog svetskog rata, jer se oni smatraju okupatorima. Ponekad se i vojnici Hortijevske vojske poginuli negde kod ruske reke Don (valjda i tamo braneći mađarske državne interese) nazivaju herojima.

Ištvan Tarloš, gradonačelnik Budimpešte (zvanično nije član Fidesa, ali nezvanično sluša Orbana), odlučio je da ulice glavnog grada „oslobodi“ od bivših komunista. Poslednja „poznata žrtva“ je pisac Joži Jene Teršanski. Ulica koja je do sada nosila njegovo ime sada se naziva imenom jednog popa, za koga niko nije čuo.

A šta je krivica nesrećnog pisca, koji nije bio ni Jevrejin (pretpostavka slušaoca u emisiji jedinog opozicionog radija „Klub“), a nije bio ni omiljen među komunistima? Kada su ranih pedesetih godina prošlog veka pisci dobili priliku da za 60. rođendan Maćaša Rakošija napišu hvalospeve o njemu, Teršanski je svom delu dao naslov „Suspenzori“. „Otac nacije“, mađarska verzija Staljina, Rakoši, bio je, naime, veoma nizak i morao je da nosi suspenzore. Naravno, ovaj tekst nije nikad objavljen. Valjda mu se sada upravo to zamera. Jer, dela nekih njegovih savremenika, koji su pisali stvarne hvalospeve, postala su obavezna lektira.