Prošlonedeljna najava ruskog predsednika Vladimira Putina da će Rusija nastaviti da jača svoje nuklearne potencijale izazvala je oprečne reakcije: od onih da je na pomolu novi hladni rat do tek konstatacije da je tako nešto bilo i očekivano. Iako je Rusija i do sada najavljivala da će jačati nuklearne potencijale, a u narednoj godini povećati vojni budžet za 40 procenata. reakcije je izazvala najavom razvoja nove generacije nuklearnih raketa, „kakvu u skorije vreme nijedna država neće uspeti da razvije“, kako se izrazio Vladimir Putin. Najava je stigla uoči Putinovog puta u Čile, na sastanak azijsko-pacifičke grupe za ekonomsku saradnju, gde se sreće i sa američkim predsednikom, kao i uoči samita NATO – Rusija, čiji datum još nije određen. Čini se da je ova najava namenjena pre svega SAD i čelnicima NATO-a, ali i domaćoj javnosti, generalima i bezbednosnim strukturama u Rusiji.
SEĆANjE NA PROŠLOST: Iako se gotovo niko više ne pribojava nove trke u naoružanju, kao ni novog hladnog rata, najava razvijanja novog oružja te vrste smo je ponovo podsetila na ne tako davnu prošlost. Novi ruski program pre svega ima za cilj, kako su ruski zvaničnici izjavili, „da ojača bezbednost zemlje, kao i modernizaciju već zastarelih raketa i njihovu zamenu novim, modernijim“. Prema procenama analitičara, proizvodnja nove generacije nuklearnih raketa blagotvorno će delovati na rusku industriju naoružanja, veoma oslabljenu posle raspada Sovjetskog Saveza.
Ruski predsednik Vladimir Putin više puta je najavljivao da će obnoviti ruski vojni potencijal. Prema njegovoj zamisli, reforma vojske trebalo bi da bude završena do 2007, kada bi Rusija dobila modernu armiju, znatno malobrojniju od sadašnje, ali i mnogo efikasniju. Vojna industrija trebalo bi da bude i pokretač ruske ekonomije. Novi vojni budžet, predviđa i šest milijardi dolara za kupovinu oružja, pored kupovine novih interkontinentalnih raketa i naručivanje novih aviona i raznog drugog oružja, što bi sve trebalo da pokrene vojnu industriju.
Međutim, od koga Rusija strahuje sada kad je hladni rat završen i kad izgleda da nuklearna pretnja više ne postoji. Nova američka vojna doktrina predviđa upotrebu nuklearnih raketa, i, iako se nigde ne spominju, kao potencijalne mete još uvek figuriraju i Rusija i Kina. Uprkos protestima, SAD nastavljaju izgradnju raketnog štita, a Rusi kažu da imaju rakete koje mogu da probiju i taj štit. To sve pokazuje da, iako je poslednjih godina gurnuto u stranu, nuklearno oružje još igra važnu ulogu u vojnim i političkim doktrinama nekadašnjih velikih protivnika.
OTPOR KONZERVATIVACA: Proizvodnja nove generacije nuklearnih raketa može se posmatrati i u kontekstu odnosa Rusija–NATO, za koji, iako se ne može reći da je prijateljski, ipak liči na partnerski. I pored zajedničkih vežbi, projekata, pa možda čak i zajedničkih akcija u budućnosti, širenje NATO-a na Istok i prijem bivših sovjetskih republika Litvanije, Letonije i Estonije u članstvo izaziva veliku zabrinutost u Rusiji i otpor kozervativnih struktura u vojsci i ministarstvu odbrane. Predviđeno izmeštanje američkih baza iz Nemačke u Poljsku i baltičke republike, tj. bliže Rusiji, umesto na Bliski istok, gde bi NATO trebalo i najviše da se angažuje u budućnosti, izaziva veliko nezadovoljstvo u Rusiji i pitanja poput onog ko je sadašnji neprijatelj NATO, Rusija ili međunarodni terorizam. Najava nove uloge NATO-u, kao i njegov prodor u Centralnu Aziju, uz neskrivenu želju da bi u Severnoatlantskom savezu rado videli i Ukrajinu, pobudilo je strahove od zaokruživanja i nove strategije zaprečavanja (containment), koja je samo nastavak one čuvene Kenanove, stvorene nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, s tim što je poslednjih godina NATO napredovao više od hiljadu kilometara ka istoku. Sada su Moskva, Sankt Peterbug i ostali veliki gradovi mnogo bliže nego što su to bili pre nekoliko godina. Otuda i potreba da se na to i adekvatno odgovori.
Ustupanje baza Sjedinjenim Državama – u za napad na Avganistan predstavljalo je veliki zaokret u ruskoj spoljnoj politici, koji se dogodio s Putinovim dolaskom na vlast. Kako je osnovni cilj ruskog predsednika da ojača unutrašnje stabilnosti zemlje, to se nikako ne može ostvariti bez mirnog i stabilnog okruženja, kakvo Rusija nema, niti je sposobna da ga sama stvori. Zato je i bio potreban moćan saveznik, kakav NATO sigurno jeste. Otuda i neophodnost njihove međusobne saradnje. Zajednički protivnik u vidu međunarodnog terorizma primorao je i jedne i druge da vode pragmatičnu spoljnu politiku, i pokažu svima da se može lepo sarađivati u borbi protiv Al kaide i ostalih, a u isto vreme i međusobno optuživati. Ruski dvostruki kolosek je i najvidljiviji. Putinova hrabra odluka od pre tri godine, da dozvoli Amerikancima ulaz u centralnoazijske republike, uz očekivanje da i suprotna strana pokaže razumevanje za taj potez i stvaranje utiska u Rusiji da je to nova pobeda ruske diplomatije, trebalo je da deluje na domaće javno mnjenje i na konzervativne strukture u zemlji koje još nisu prežalile Sovjetski Savez i sanjaju o njegovoj obnovi. Takođe, posle terorističkih napada u Beslanu, obraćajući se naciji ruski predsednik je teroriste nazvao instrumentom onih koji se još uvek plaše Rusije kao nuklearne sile; ta opomena koja je celom svetu, najblaže rečeno, čudno zvučala, generalima iz sovjetskih vremena zvuči sasvim zadovoljavajuće. Oni će i odluku o razvoju novih nuklearnih raketa, koja baš i nije preterano uzbudila Amerikance, sigurno najtoplije primiti. Za vladajuću garnituru u Rusiji ona je i način da se preživi i ne rizikuje preterano sopstvena politička budućnost uz istovremeno suočavanje sa realnošću da je NATO na vratima Rusije, ali i da se s njim mogu (možda je bolje reći – moraju) održavati partnerski odnosi. Primirje u vojsci i ministarstvu odbrane u budućnosti će verovatno zavisiti od rezultata upravo završenih, a još neizvesnih izbora u Ukrajini i njene buduće orijentacije (ka Rusiji ili NATO-u) i eventualne zamene ruskih vojnih baza u Gruziji američkim.
