Za „Vreme“ iz Skoplja
„Centar Skoplja liči na Diznilend, na Asteriksov park u Parizu… U ostatku Makedonije se ne grade putevi, nema nikakvih kulturnih zbivanja. Radi se o koncepcijskoj karikaturi glavnog grada Republike Makedonije“, izjavio je u jednoj emisiji bugarske televizije bivši premijer Ljupčo Georgijevski komentarišući kontroverzni projekat „Skoplje 2014“. Tako ne misli samo počasni predsednik i osnivač vladajuće partije VMRO-DPMNE, a danas lider opozicione VMRO – Narodne partije. Projekat је naišao na osudu dela stručne javnosti zbog neviđenog kiča i maltene muzejske postavke „bataljona“ spomenika ličnostima iz makedonske istorije i zbog izgradnje novih adminstrativnih zgrada i rekonstrukcija fasada u centru prestonice, sve u tzv. „baroknom stilu“. Makedonski mediji koji još nisu pod kontrolom vlade premijera Nikole Gruevskog o tome su kritički i podrugljivo izveštavali. Protestovale su i nevladine organizacije, a Atina i Brisel reagovali su zbog megalomanskog spomenika Aleksandru Velikom, koji je zbog toga brže-bolje prekršten u „Vojnika na konju“.
Ipak, vladajuća koalicija VMRO-DPMNE i albanske Demokratske unije za integraciju – koja je ćutanje svojih glasača „kupila“ postavljanjem proporcionalnog broja spomenika albanskim herojima i izgradnjom novog trga i spomenika Skenderbegu u Skoplju, na ulazu u Staru čaršiju na levoj obali Vardara – i dalje nemilice troši stotine miliona evra, pokušavajući da stvori utisak izgradnje novog nacionalnog identiteta.
ŽIVOT U BEDI: Dok makedonski ministri putuju svetom i u tzv. road showima očajnički i bez mnogo uspeha pokušavaju da privuku u predizbornoj kampanji obećane strane investicije, Makedonija koliko-toliko održava standard, pre svega zahvaljujući deviznim prilivima brojne prekookeanske makedonske dijaspore i redovnim doznakama albanskih gastarbajtera iz evropskih zemalja, koji su zajedno u 2011. iznosili preko milijardu evra.
Makedonska privreda je u kolapsu, stopa nezaposlenosti je u trećem tromesečju 2011. iznosila 31,2 odsto, broj siromašnih iznosi 30 odsto, zvanična prosečna plata oko 330 evra, s tim što hiljadama formalno zaposlenih ljudi plata kasni po dva i više meseci. Caruje siva ekonomija, koja prema procenama sindikata doseže 40 odsto BDP-a. Prema analizama Svetske banke, „na crno“ zarađuje oko 80.000 građana. Zato i ne iznenađuje što je ugledni britanski „Ekonomist“, na osnovu „indeksa siromaštva“ Makedoniju stavio na prvo mesto od 92 analizirane zemlje i, kalkulišući procentom inflacije i brojem nezaposlenih, zaključio da stanovništvo Makedonije živi u bedi. Makedonska vlada nije htela zvanično da komentariše „novinarske tekstove“, pozivajući se na pozitivne ocene svetskih finansijskih institucija o svom radu.
ANTIČKA ILI KOMINTERNOVSKA NACIJA: I pored toga što inače krajnje neorganizovana opozicija svakodnevno u medijima prebrojava stotine miliona evra bačenih u vetar na megalomanske građevinske projekte, vlada građanima koji grcaju na granici siromaštva ili ispod nje umesto bilo kakve nade za budućnost nudi lepšu prošlost: novi „antički identitet“. Time se delimično maskira najpre koncept koji je bivši premijer Georgijevski nazvao „grubom, agresivnom i glupom nacionalnom politikom“ a onda i novo poreklo koje vuče direktne korene iz IV veka pre naše ere uz „nasledstvo“ ogromne imperije Aleksandra Velikog.
Iako je posle svega što se dešavalo na prostorima nekadašnje Jugoslavije neshvatljivo da se sa tolikim zakašnjenjem u XXI veku kao lek za nacionalne frustracije „prodaju“ već prežvakane priče o poreklu (Srbija i Hrvatska su slične tužne priče preživele sa famama o „vaseljenskom narodu“ i „tisućljetnoj kulturi“), plodno tlo na koje u Makedoniji nailazi antikvizacijska propaganda može se delimično razumeti. Jer, iz različitih razloga svi susedi Makedoniju decenijama drže u pat-poziciji: Grčka ne priznaje ustavno ime Makedonije, Bugarska jezik i naciju, Srbija autohtonost Makedonske pravoslavne crkve, a Albanija koristi brojnost makedonskih Albanaca za pritiske vezane za njihova prava i životne uslove, o kojima etnički Makedonci u Albaniji mogu samo da sanjanju.
U takvim uslovima je deo spin-doktora oko premijera Gruevskog pod pritiskom makedonske dijaspore u SAD, Kanadi i Australiji uspešno proturio „antičku“ priču. Pritom ne haju za to da se zapravo makar i jalovim pokušajima presecanja veza sa slovenskim identitetom (teza: „preci današnjih Makedonaca nisu došli sa Karpata, roneći sa cevčicama u ustima, već su potomci antičkih Makedonaca…“) makedonskom nacionalnom identitetu zapravo zadaje najteži udarac. I to ne samo zbog jezika i bogatog kulturnog nasleđa, već i zbog pothranjivanja politički vulgarizovane teze dela šovinista u Bugarskoj, koji tvrde da su Makedonci „izmišljena“, „Titova“ ili „kominternovska nacija.“
BAROKNA PRESTONICA: Poznati arhitekta, profesor Miroslav Grčev, kaže da „samo diletant, samo „budala“ može da govori o „makedonskoj praistoriji u neolitu i paleolitu“, da bi u normalnim zemljama to trebalo da bude deo parodije i komedije. A u Makedoniji se ljudima koji zastupaju takve teze daju mikrofoni i govornice „da brukaju svoj narod“. Grčev i druge javne ličnosti koje kritikuju „antičke ambicije“ vlade, zbog svojih izjava izloženi su žestokim napadima vlasti, koja u makedonskoj javnosti i dalje plasira „naučne“ teze poput onih da je makedonska kultura oformila barok, da su neka svetska remek-dela zapravo kopije makedonske kulture i da su među plagijatorima i stari Rimljani. Nije čudo što se zbog takvih teza udružuju grčki i bugarski poslanici u Evropskom parlamentu, usled čega Komisija za spoljne poslove donosi Rezoluciju u kojoj se preporučuje formiranje „zajedničkih komisija Makedonije i Bugarske“ koje bi maltene bile zadužene za revidiranje zvanične makedonske istorije.
Ipak, čini se da ništa ne može da pokoleba čvrstu odluku vlasti da nastavi zahuktale procese antikvizacije istorije i nakaradne rekonstrukcije Skoplja u „baroknu“ prestonicu. Mnoge arhitekte su se već izjasnile da će nova „barokna“ fasada „staklenog“ solitera nekadašnje makedonske Elektroprivrede – sada direkcije austrijskog EVN – biti „arhitektonsko samoubistvo“. Među novim „baroknim“ kulisama Skoplja posebno mesto pripašće modernom objektu vlade. Stručna komisija je već izabrala jedno od pet rešenja za novi izgled zgrade na Vardaru u baroknom stilu i zatražila od autora postojećeg objekta, nagrađivanog arhitekte Petra Muličkovskog, da učestvuje kao konsultant u procesu sakaćenja sopstvenog dela. Iako je reč o objektu koji je, kada je izgrađen 1970, bio ultramoderan i nagrađen prvim mestom na saveznom konkursu u SFRJ za idejno rešenje i saveznom i republičkom nagradom za najbolje izvedeni projekat. „Apsolutno ostajem pri stavu da je to što nameravaju izvitopereno, čitav slučaj je maskarada, pozorišna predstava. Barokna fasada bi iz korena izmenila izgled zgrade i u stvari je dokaz da se ne radi o običnoj rekonstrukciji fasade, kao što tvrde, nego o ideološkoj fasadi“, reagovao je ozlojeđeni Muličkovski.
ČISTOKRVNI MAKEDONCI: Njegov protest zasad nije izazvao reakcije vlasti, ali je zato pojačan i ubrzan proces podele u društvu – na „Slovene“ i „pristalice antike“, na „izdajice“ i „patriote“. U vreme euforije zbog dobrog rezultata makedonskih rukometaša na EP u Srbiji, žestoko su napadani novinari koji su u svojim kolumnama ili na Fejsbuku pozivali na umereno proslavljanje i ublažavanje navijačke egzaltacije potpirivane od strane vlasti. Obeleženi su svi oni koji se nisu slagali sa zvaničnim podstrekavanjem maksimalne euforije: vladini navijački vozovi, doček rukometaša na granici, prolazak ispod novoizgrađene „Trijumfalne kapije“ (koja je zbog šegačenja u javnosti prekrštena u „Kapiju Makedonije“), dodela medalja za zasluge za Makedoniju rukometašima za osvojeno peto mesto, gromoglasno emitovanje kopije srpske navijačke pesme „Pozdravite šampione“ Tonija Montana u makedonskoj obradi, u kojoj se peva o „Goceovoj rasi“ (Goce Delčev, makedonski nacionalni heroj iz vremena osmanlijskog ropstva) i u kojoj se uz prisustvo državnog vrha na proslavi „prisvaja Solunsko polje“. Na veb-strani rukometaških navijača pojavio se i fašistoidan tekst da sportske reprezentacije Makedonije postižu vrhunske rezultate „jer se u njih ne mešaju Albanci“, da će uspeha biti dokle god su reprezentativci „čistokrvni Makedonci“.
Svi koji su pozivali na trezvenost stavljeni su na stub srama i optuženi zbog nedostatka nacionalnog ponosa. Iako su Islamska verska zajednica Makedonije i pojedini NVO-i etničkih Albanaca reagovali zbog navijačkog prekrajanja jedne antifašističke pesme u koju su ubačeni stihovi o „prokletim Šiptarima“, koja se pevala u Nišu i Beogradu, vlasti nisu na vreme reagovale. Prisustvo predsednika države Đorđa Ivanova, koji je na jednoj utakmici sedeo među navijačima, optužbama da se zatvaraju oči pred šovinizmom dalo je drugu dimenziju. Opasna igra sa nepredvidivim posledicama u još rovitoj međunacionalnoj i međukonfesionalnoj sferi u rovitoj Makedoniji, ubrzo je imala svoj epilog u događajima u Strugi (videti okvir), a onda i širom zemlje, pa i na Kosovu, gde je nedavno na jednoj rukometnoj utakmici zapaljena makedonska zastava i gde su ponovo isticani transparenti sa zlokobnim porukama o kraju Makedonije…
I dok propadaju ideje o integrisanom multietničkom obrazovanju, a osnovne škole se i u prestonici polako etnički dele na „naše“ i „njihove“, uz žestoko disciplinovanje medija, produžava se hajka na „špijune“, „nacionalne izdajice „, „strane plaćenike“ i „zaverenike“. U nametnutoj atmosferi krajnjih suprotnosti u kojima su oni koji odlučuju o sudbini države i sledećih generacija ljudi „kratkog fitilja“, kao da postaje pravilo da se u politici najlakše katapultiraju „jastrebovi“. I kod Makedonaca i kod etničkih Albanaca.
„Istorija Skoplja (pa i Makedonije, jer je ovaj rak proširen na čitavu zemlju) jednoga će se dana deliti na turski period, srpsku vladavinu, bugarsku okupaciju u Drugom svetskom ratu, državu Makedoniju u socijalizmu, nezavisnu Makedoniju i Makedoniju pod okupacijom agresivnog, nazovimo ga, barok-burek nacionalizma“, izjavio je reditelj Slobodan Unkovski za skopski „Utrinski vesnik“. On je rekao da je „nacionalizam sladak, zavodljiv i osobito ga gladni konzumiraju lako; on kao turbofolk ili droga privremeno diže korisnika u nerealne visine, ali ga posle određenog perioda ostavlja tamo da se snalazi kako zna i ume.“
„Mi, pre svega žitelji Skoplja, izdali smo Skoplje, prepustili ga čeljustima barokne aždaje, uopšte i ne pokušavajući da ga odbranimo, ne pomažući mu da izađe na kraj sa ovom primitivnom invazijom neukusa i proizvoljnosti, diletantske arhitekture i patetične simbolike, bakalske logike i novokomponovanog patriotizma. Izdali smo Skoplje bez reči, bez ‘ispaljenog metka’ u njegovu odbranu. Skoplje pamti sve, i to ko ga je silovao, i to ko ga nije branio, a morao je da ga brani. I Skoplje će im, na svoj način, svima uzvratiti.“
Prema nedavnom istraživanju Instituta za sociološke nauke, koje su preneli pojedini makedonski mediji, porazno je nizak stepen demokratske svesti među građanima Makedonije. Oni su se u ogromnom procentu izjasnili za „čvrstu ruku“, za ulični patriotizam i za neporecivi autoritet vlasti, sve u duhu makedonske poslovice da „pognutu glavu sablja ne seče“.
Čak 72 procenta anketiranih je ubeđeno da je „država najveća vrednost“, a čak 64 procenta da „državu treba da vodi samo jedna autoritativna ličnost“. Sablažnjujuće za budućnost Makedonije deluju objavljeni podaci iz ankete da maltene polovina ispitanika smatra da je „prevelika demokratija štetna“ (49 procenata) i da je poslušnost „najvažnija osobina“ (57 procenata).
Na tradicionalnom karnevalu u etnički makedonskim Vevčanima su u glupoj humoreski maskirani muškarci u „burkama“ nosili ogroman falus. To je izazvalo proteste uvređenih muslimanskih vernika u Strugi, na kojima su se pojavili i demonstranti sa bradama i vehabijskom odećom koji su nosili transparente na arapskom jeziku, spaljena je makedonska zastava i kamenovan jedan autobus. Zapaljena je crkva u etnički mešanom struškom selu Labuništa, a usledio je i pokušaj paljenja crkve u tetovskom selu Mala Rečica. Na vratima najveće aktivne džamije u Bitolju – Isak-begove – ispisan je grafit „Smrt Šiptarima“.
