Morske, putne i druge mreže

Proširenje Evropske unije je još više potisnulo Balkan u drugi plan. Naime, ulaskom novih zemalja u sastav EU-a ostao je odsečen veliki prostor između Turske, Rusije i Jadranskog mora, sa nesigurnim i propustljivim granicama, gde međunarodni kriminal gradi svoje glavne prolaze kroz predele na levoj obali Dnjestra, preko Kosova, Makedonije i Bosne. U pojedinim oblastima organizovani kriminal i dalje pruža utočište teroristima – borcima džihada, kao što se ispostavilo prilikom terorističkog napada na Madrid u martu 2004. godine (kampovi za obuku atentatora otkriveni su u Bosni, odakle potiču i eksplozivne naprave upotrebljene u tom napadu).

Stoga je italijanska istočna granica i dalje izložena sve većem pritisku. Italiji nije u interesu da se zbog te pretnje zatvori unutar svojih granica, već da oblast svog ekonomskog i geopolitičkog uticaja proširi na istok koristeći to što je Brisel, makar i samo naizgled, ponovo zainteresovan za taj predeo. O tome svedoči i izveštaj Međunarodne komisije za Balkan, podnet u Briselu 12. aprila ove godine; u njemu se potvrđuje nužnost evropske integracije Balkana, jer je to jedino rešenje koje bi obezbedilo stabilnost tog regiona i završetak procesa ujedinjenja Starog kontinenta.

ODLUKE ZA BUDUĆNOST: Ali budućnost Balkana neće toliko zavisiti od naklonosti EU-a prema ovom regionu koliko od unutrašnjeg razvoja svake zemlje pojedinačno, kada se u narednim mesecima suoče sa važnim odlukama. Izbori koji su se u julu održali u Albaniji pokazali su se kao probni kamen koji je ta zemlja uspešno prebrodila, premda će smena Fatosa Nanoa i povratak Beriše na vlast sigurno proizvesti veće učešće Tirane u rešavanju kosovskog problema. A i Srbija će morati neposredno da se suoči sa rešavanjem statusa svoje bivše jugoistočne pokrajine. Kada je reč o Kosovu, nema više vremena za gubljenje. U svakom slučaju, potrebno je da se založimo za rešenje koje će se uklopiti u širi okvir novih preraspodela na Balkanu, gde će se voditi računa o svim nerešenim pitanjima. Beograd bi morao da prihvati neumitnu nezavisnost Kosova i da iz pregovora izvuče za sebe što veću dobit kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Kao prvo, ta nezavisnost bi morala da bude uslovljena garantovanjem bezbednosti i borbe protiv kriminala; kao drugo, morala bi da podrazumeva snažan proces decentralizacije upravljanja. Osim toga, Beograd može da dobije i pravo na posebne veze sa Republikom Srpskom. Ali, pre svega, može da dobije sigurnost da će preko Crne Gore i dalje imati izlaz na more, da će taj izlaz dobiti i međunarodne infrastrukture koje bi Srbiju vratile u središte puteva koji vode preko Balkana. Za Srbe su od posebne važnosti Koridor 10 i povezivanje puta Bar–Beograd sa evropskom mrežom puteva.

Hrvatska, zemlja koja je geografski najbliža EU-u, pošto je počela pregovore za ulazak, ponovo se sukobila sa Briselom jer nije ispunila obavezu da izruči generala Gotovinu, koga Haški tribunal tereti za ratne zločine. Taj primer pokazuje da Hrvatska danas više brine zbog obaveza koje bi joj nametnulo članstvo u EU-u nego što je privlače koristi koje bi proizašle iz toga.

Kada je reč o bosanskom „tamnom vilajetu“, pregovori sa Briselom o stabilizaciji i pridruživanju trebalo je da počnu ove jeseni. Ali, odnosi između Srba, Hrvata i Bošnjaka neprekidno su zategnuti, a vrhunac napetosti bilo je odbijanje Republike Srpske da se objedine policijske snage oba entiteta (srpskog i hrvatsko-muslimanskog), što je već u začetku poništilo bilo kakav pokušaj kompromisa. Bosna i Hercegovina i dalje je država samo na papiru, lišena geopolitičke suštine.

UKLAPANJE: Kako bi se izbeglo da Zapadni Balkan bude trajno potisnut u drugi plan, od suštinske je važnosti da se u potpunosti uklopi u Jadranski sistem. To je od interesa i za italijanske i za druge evropske regije koje izlaze na ovo more. Stoga bi trebalo da se čitavo to područje uklopi u širi, međunarodni okvir.

U tom cilju valja sagledati i sve što se trenutno događa u celom istočnom Sredozemlju. U toj oblasti je neumitan dalji razvoj pomorskog saobraćaja, ali nedostaje konkretna zajednička strategija. Naime, većina zemalja na koje se to odnosi – balkanske države, Turska, države Bliskog istoka – još se nisu priključile ozbiljnom ekonomskom i geopolitičkom planu ni sa severoistočnim ni sa sredozemnim (zapadno Sredozemlje) delom EU-a.

I odista, jedno od obeležja Sredozemlja jeste razlika u stepenu povezanosti između zapadnog i istočnog dela. Dok je pomorski saobraćaj u istočnom Sredozemlju nedovoljno razvijen, u zapadnom je čvršće povezan i veoma živ, u skladu sa interesima pojedinih zemalja i priobalnih regiona. Te zemlje i oblasti pokazale su svoju vezanost za Sredozemlje razvojem ekonomske saradnje i teritorijalnim partnerstvom sa severnom Afrikom. Na taj način postoji opasnost da će se značajan pomorski transport energenata iz istočnog Sredozemlja odvijati preko Egejskog i Jonskog mora, pa zatim neposredno kroz Tirensko more i dalje u pravcu Atlantskog okeana, čime će se potpuno zaobići Jadransko more.

Osim toga, kada je reč o suvozemnim vezama, glavne spone između istoka i zapada sada se nalaze severno od sredozemnog pojasa, jer su najvažniji delovi Koridora 5 pomereni u tom pravcu. Reč je ekonomskoj i geopolitičkoj težnji da se izbegne jadransko-sredozemna regija, podelom EU-a na dva jasno razdvojena područja, jedno sa gušćim i drugo sa ređim saobraćajem. U nedostatku sredstava za izgradnju odgovarajućih infrastruktura, pogotovo u sredozemnom području, ovo može da se promeni jedino snažnim delovanjem zainteresovanih zemalja sa te teritorije.

Zbog ove podele na sever i jug veći deo Balkana je ponovo postao ničija zemlja. Ta izolacija bi mogla dodatno da se poveća ulaskom u EU Bugarske i Rumunije, koje već teže da se čvršće povežu sa srednjom i severnom Evropom, zanemarujući područje Jadrana.

NIČIJA ZEMLJA: Upravo zbog te neposredne opasnosti italijansko Ministarstvo privrede je organizovalo dva skupa (decembar 2004 – maj 2005) posvećena raspravi o mogućnosti oživljavanja zamisli da Koridor 5 ide preko Trsta – Rijeke. Uporedo s tim Evropska komisija razmatra mogućnost neposrednog umrežavanja evropskih puteva na pravcu severna Evropa – Sredozemlje, preko jadranskog priobalja, osovinom Trst–Ljubljana–Budimpešta–Gdanjsk, obnavljajući tako predlog koji su još u decembru 2002. podnele zainteresovane regije (Donja Austrija, Štajerska, Saksonija, Bavarska, Slovenija, kojima se sada pridružuju i hrvatske i italijanske regije). Taj putni pravac povezao bi Baltičko i Jadransko more.

Kada je reč o centralnim i južnim krajevima jadranskog dela Balkana, italijansko Ministarstvo privrede namerava da se založi za izgradnju puta koji bi povezao osovinu Bar–Beograd–Temišvar, a oslanja se na paralelni grčki projekat pod nazivom Hyperb–Hellenic Plan for the Reconstruction of the Balkans (2002–2006), i odnosi se samo na kopneni put. U tom cilju Grčka je finansirala putne infrastrukture u Srbiji i Albaniji.

Na predlog za izgradnju putnog pravca Bar–Beograd nadovezuje se zamisao o osposobljavanju deonice autoputa u Albaniji i Makedoniji, u okviru Koridora 8, ali čini se da taj plan nema jako uporište u sveukupnoj strategiji EU-a. I odista, na sastanku Visoke grupe ministara za saobraćaj zemalja članica EU-a, u martu ove godine, plurimodalni Koridor 8 je izgubio status evropskog projekta i sveden je na lokalni nivo. Jedini značajan evropski predlog koji se odnosi na južni Balkan predstavlja deonica Koridora 10 Beč–Solun, koja ovaj potonji povezuje i sa Sofijom.

Pokušaćemo sada da damo nacrt za kartu putne mreže (nalik na road map) koja bi jadransku oblast povezivala sa čitavim svetom, a Italija bi trebalo da odigra glavnu ulogu u njenom ostvarenju. Evo šta bi bili njeni prevashodni zadaci:

a) da oživi mrežu veza u jadranskom području – koja je već uspostavljena i učvršćuje se – tako što će je prilagoditi širem strateškom okviru, gde bi se vodilo računa o više presudnih ekonomskih i geopolitičkih činilaca. To se prvenstveno odnosi na stvarnu opasnost da jadranski sistem potisnu nova kretanja koja se mogu predvideti duž sledeća tri pravca: pravac koji bi povezivao Baltičku oblast sa Crnim morem; zatim pravci koji povezuju Crno more sa istočnim Sredozemljem, preko Egejskog mora; i najzad budući sredozemni tokovi duž osovine jug–istok–zapad, koji podrazumevaju prevoz energenata i roba iz oblasti koje su deo Evropskog programa za susedstvo (ENP)* u zapadnu Evropu i na Atlantik;

b) da stvori gustu mrežu veza u jadranskoj oblasti, koje ne bi samo spajale suprotne obale već bi na istoku išle preko Balkana, na severu preko EU-a, a na jugu preko Sredozemlja. Treba pronaći nove putne pravce da bi se jadranska oblast povezala sa svetom, tako što bi se njen ekonomski i trgovinski proboj širio i na sever i na jug, dok bi se njene poprečne veze prostirale ne samo ka istoku već i ka zapadu (autoputevi duž obale Tirenskog mora i pravac Livorno–Barselona, koji potom stremi ka severozapadnoj Africi). Na taj način bi se jadranska regija povezala sa oblastima koje se u evropskom žargonu nazivaju „susedstvom“, jer se graniče sa Evropskom unijom i stoga imaju posebne, povlašćene veze s njom;

c) za ovu putnu mrežu bi tokom 2006/07. godine veoma važnu ulogu mogao da ima Stručni sekretarijat za jadransku oblast, sa sedištem u Ankoni, a u okviru programa EU-a za razvoj izvan njenih granica. U tom strateškom okviru, njegova ovlašćenja da bude „pokretač izgradnje mreža“ dobijaju na značaju. Sekretarijat će morati da deluje u pravcu sveopšteg povezivanja svog sistema sa svetom (nezavisno od još neizvesne brzine kojom se ove oblasti budu priključivale EU-u, ili barem povezivale s njom). Osim toga, takav pokretač izgradnje mreža koje će prostorno stremiti ka oblastima sa većom konkurentnošću, u potpunosti odgovara novim načelima o zalaganju koje EU zahteva od oblasti u svom sastavu.

Tekst preuzet iz časopisa „Limes plus“

Nastavak u idućem broju