Mit o dobrom puču

Neko se već setio igre reči pa je izraz coup de grace, udarac mačem iz milosti u nekoga ko nasmrt krvari, napisao kao Coup de Grace, što se odnosi na Grejs Mugabe koja je uz zaleđinu Roberta Mugabea (93) navodno težila da postane neka vrsta zimbabveanske Evite Peron, a na sebe navukla nadimak „Guči Grejs“, zbog navodne sklonosti ka skupom šopingu, a i omrazu – kao Elena Čaušesku, Mira Marković, kraljica Draga ili Maova supruga Đijang Ćing.

Bes protiv Grejs uvećao je agoničnu krizu vlasti 93-godišnjeg Roberta Mugabea, koji je bio na čelu Zimbabvea 37 godina. Nakon što je vojska u sredu 15. novembra zaposela ključne tačke u Harareu i stavila ga „pod sopstvenu zaštitu“, on je opisivan kao „despot u kućnom pritvoru“ i „tvrdoglavi starac koji neće da se odrekne vlasti“. Ostavka, koju je podneo posle nedelju dana protivljenja, dočekana je izlivom radosti na ulicama Hararea.

MARKSISTA I LENJINISTA: Neki ga nazivaju poslednjim levičarem Afrike i ikonom afričkih antikolonijalističkih lidera. Bio je jedan od vođa četrnaestogodišnje gerilske borbe protiv belih rasista Jana Smita u Rodeziji. Roberta Mugabea, sina siromašnog stolara koji je u potrazi za poslom otišao u grad kada je njegovom sinu bilo deset godina, vaspitavali su i stipendirali njegovo obrazovanje u Južnoj Africi jezuiti. Irski sveštenik Džerom O’Haj možda mu je usadio otpor prema Englezima, koji su od 1891. upravljali Rodezijom, koju su nazvali po rudarskom magnatu Sesilu Roudsu (1853–1902).

Godine 1958. Mugabe je otišao u Ganu, prvu crnu koloniju koja je izborila nezavisnost. Tamo je predavao u školi u kojoj radila njegova buduća žena Sali Hefron, poreklom iz bogate porodice, politički angažovana i zajedno sa Robertom Mugabeom pod zaštitom tadašnjeg predsednika Gane Kvame Nkrumaha, koji je 1966. svrgnut pučem nacionalnih vojnih i policijskih snaga dok je bio u poseti Severnom Vijetnamu i Kini. Nkrumahu je utočište dao Seku Ture, predsednik Gvineje. Mugabe je još u mladosti mogao da zaključi da nad sudbinom afričkih lidera lebdi bauk puča.

Vratio se u Rodeziju, gde je bačen u tamnicu. Tokom zatočenja izgubio je sina koji je umro od meningitisa, ali mu nisu dozvolili da prisustvuje njegovoj sahrani.

Kad je pušten iz zatvora, iz Mozambika je vodio gerilsku grupu Zimbaveanska afrička nacionalnooslobodilačka armija (ZANLA) u borbi protiv Jana Smita.

Mugabe je bio marksista i lenjinista, hvalio je Lenjina, Staljina i Kastra, ali njegovi kontakti sa sovjetskim liderima nisu bili produktivni, jer je kod Brežnjeva prednost imao Džošua Nkomo, pa je Mugabe imao mnogo topliji odnos s Narodnom Republikom Kinom, koja je bez uslovljavanja snabdevala oružjem njegovu gerilsku organizaciju.

KISINDŽEROVA FORMULA: Za njegovo uzdizanje na vlast zasluga, možda i ključna, pripada ipak američkom državnom sekretaru Henriju Kisindžeru, koji je 1976. ubedio premijera južnoafričke bele manjine Džona Forstera da pritisne premijera tadašnje Rodezije Jana Smita da se u roku od dve godine organizuju izbori kojima bi se omogućila vladavina većine (belaca u Rodeziji je tada bilo samo oko četvrt miliona). Jan Smit je to kasnije opisivao kao izdaju branilaca evropske civilizacije na jugu Afrike.

Naime, Britanija je u to vreme pristajala na nezavisnost svojih kolonija sa idejom da ostanu u Komonveltu, ali nije više tolerisala rasizam.

Belci u Rodeziji su 11. novembra 1965. proglasili Unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti Rodezije. Britanci su toj nepriznatoj državi belih rasista uveli sankcije (blokada uvoza duvana, sirovina itd.), a potom su sankcije uvele i UN.

Portugal (koji je tada držao Mozambik i Angolu) i Jugozapadna Afrika (koju je tada držala Južna Afrika, a koja je nakon oslobodilačke borbe 1990. postala Namibija) nisu sprovodili sankcije. S Rodezijom su trgovale i razvijene zemlje poput Japana, Zapadne Nemačke, Švajcarske i Belgije.

Posle dugog perioda gerilskog rata koji je u vojsku rasista privlačio i razne plaćenike, zatvaranja crnog stanovništva u tzv zaštićene zone, žrtava i represije, prenošenja rata na tlo Mozambika, te pregovora i pritisaka, 1980. rodezijski režim pristaje da na izborima učestvuju i gerilska Zimbabveanska afrička narodna unija (ZAPU) koju je predvodio Džošua Nkomo i gerilski pokret Zimbabveanska afrička nacionalna unija (ZANU) koji je predvodio Robert Mugabe i koji je i dobio izbore.

To je bilo znatno pre nego što je krajem osamdesetih i početkom devedesetih režim aparthejda u Južnoj Africi smekšan i posle 342 godine bele dominacije njihov monopol prekinut 1994. izborom novog predsednika, lidera Afričkog nacionalnog kongresa Nelsona Mandele, ikone borbe za ljudska prava.

U Zimbabveu, čija je nezavisnost priznata, Mugabe je konsolidovao svoju vlast gvozdenom rukom. U to spada i takozvani Masakr Gukurahundi (na jeziku naroda Šona, „vetar koji pred kišu raznosi plevu“), kada je 1983. Peta brigada, koju su činili mahom pripadnici naroda Šona, a trenirali severni Korejci, ubila mnogo ljudi tokom likvidacije dezerterske pobunjeničke skupine, koju je radi destabilizacije Zimbabvea pomagala tada još rasistička Južna Afrika. Oni su poticali iz frakcije ZIPRA, uglavnom pripadnika Bantu plemena Ndebele, koju je vodio Džošua Nkomo, gerilski lider, koga su podržavali Rusi. Nkomo, koga je Mugabe tada nazvao „kobrom u kući“, pobegao je u inostranstvo, živeo u izgnanstvu u Velikoj Britaniji i umro 1999. u Harareu. Sahranjen je na Groblju narodnih heroja Zimbabvea.

Njegov lik je posle bio na nekoliko novčanica, koje su izgubile vrednost tokom hiperinflacije od 79,6 milijardi procenata 2008. (prema Kato institutu), posle koje je država Zimbabve prestala da štampa sopstveni novac.

SANKCIJE: U Zimbabveu se objašnjava da su uzrok te hiperinflacije sankcije koje su protiv Mugabeovog režima između 2000. i 2008. sprovodile Evropska unija i SAD zbog ugrožavanja ljudskih prava i vladavine zakona, oduzimanja belačkih farmi i zbog angažovanja vojske Zimbabvea u Kongu početkom dvehiljaditih godina.

U Demokratskoj Republici Kongo, bivšem Belgijskom Kongu, posle sticanja nezavisnosti pokrenut je separatistički pokret u rudama bogatoj provinciji Katangi, što je dovelo do građanskog rata i ulaska trupa UN. Sredinom šezdesetih tamo je ustanovljen autoritarni, diktatorski režim predsednika Mobutua Sesea Seka, koji je na vlast došao državnim udarom protiv Patrisa Lumumbe, čija je smrt i ovde bila povod za demonstracije 1961. Mobutuova politika je dovela do građanskog rata i pogibije 2,5 miliona ljudi, što je rezultiralo njegovim svrgavanjem 1997. i obrazovanjem Demokratske Republike Kongo, u koji je 1999. uveden kontingent od 3500 „plavih šlemova“ UN.

Zimbabveanski vojnici su poslati u Kongo 1998. da podrže „dinastiju Kabila“ (Kabanga Kabila je nasledio oca Lorana, koji je srušio Mobutua Sesea Seka, a posle bio i sam ubijen).

ZEMLJA OSLOBODIOCIMA: Prvi uzrok zapadne ljutnje na Mugabea svakako je bilo oduzimanje zemlje belih farmera.

Naime, više od 70 odsto obradive zemlje u Rodeziji posedovalo je pet odsto (mahom belih) vlasnika. Britanija je po Lankasterskom ugovoru o priznanju Zimbabvea i okončanju građanskog rata pristala da kompenzuje farmere koji u roku od osam godina dobrovoljno prepuste zemlju koja će biti dodeljena crnačkom stanovništvu.

Međutim, nakon što su isplatili belim farmerima oko 35 miliona dolara, Britanci su zaključili da se farme dele Mugabeovim poverljivim ljudima i odbili da isplaćuju kompenzacije. Mugabeova vlada je 2000. počela da nacionalizuje farme belaca i da ih daje veteranima slavnog Rata u žbunju (Bush War), ili onima koji su se predstavljali kao veterani.

„Fajnenšel tajms“ piše da je tim programom deobe zemlje loše upravljano, bez adekvatne kompenzacije i planiranja. Proizvodnja kukuruza je tako pala za 74 procenta između 1999. i 2004. da bi potpuno krahirala 2008. MMF u svom izveštaju za 2017. godinu konstatuje da je ekstremna suša 2015. rezultirala najmanjim prihodom kukuruza u poslednjih 25 godina. Nekadašnji radnici na farmama su se selili u gradove, nezaposlenost je porasla na 70 procenata.

Ruski list „Komsomolska pravda“ piše kako se s prilično dobrog puta od velikog privrednog grada Bulavajo do Hararea s leve i desne strane vidi na stotine iskopina ilegalnih rudničića dijamanata, te kako se pričalo da se mnogi time bave kao „privatnim rudarstvom“, ali i da se plate policije, vojske i mesnih činovnika obezbeđuju ilegalnom prodajom dijamanata u Južnoj Africi.

Van poljoprivrede je zaposleno oko 850.000 radnika, a taj broj se nije promenio od poznih osamdesetih. Broj industrijskih radnih mesta je sa 200.000 opao na 90.000.

Oko tri miliona ljudi je u potrazi za poslom pobeglo u susedne zemlje, najviše u Južnu Afriku.

Stanovništvo Zimbabvea je mlado i relativno obrazovano – 43 odsto stanovništva ima ispod 15 godina. Žene u Zimbabveu u proseku imaju četvoro dece (u siromašnijim domaćinstvima 5,6 dece, a u bogatijim 2,4).

Muškarci i žene između 15 i 49 godina su gotovo u potpunosti obuhvaćeni osnovnim obrazovanjem, oko 70 odsto ima neku srednju školu, ali samo 7 odsto žena i 11 odsto muškaraca ima visoko obrazovanje.

POLITIČKA EKONOMIJA PUČA: Ekonomija koja treba da uposli to mlado društvo relativno obrazovanog stanovništva u Zimbabveu je u dronjcima, a BDP po glavi stanovnika je prema podacima Svetske banke 2016. iznosio 908,80 dolara. Oko 47 odsto stanovništva živi od 3,2 dolara dnevno, ali prema podacima Svetske banke iz 2013. to je ipak manje siromaštvo nego u Podsaharskoj Africi, gde 41 odsto populacije živi sa 1,90 dolara dnevno.

Kako piše „Fajnenšel tajms“, Mugabe je oslonac tražio u državnim preduzećima, koja su gotovo sva bankrotirala. Vlada je povećala probleme odbijajući strane investitore, zadužujući se da bi razvila socijalne servise, posebno obrazovanje, za veterane i vojnike poslate u Kongo.

Kolaps sovjetskog bloka neodlučni Mugabe pokušao je da kompenzuje aranžmanima sa Svetskom bankom i zapadnim donatorima za loše dizajniran i loše vođen program strukturnog prilagođavanja. Izveštaj MMF-a za 2017. konstatuje da su ukupan javni i spoljni dug Zimbabvea neodrživi, a da su u srednjoročnom periodu izgledi rasta BDP-a slabi, a sa nultim rastom (od 0,3 do –0,3 procenta) do 2022. godine, što je odraz podrivane aktivnosti privatnog sektora, teškog poslovnog okruženja, smanjenja kredibilnosti politike i verovatno ograničenog uticaja vladinih napora na povećanju proizvodnje.

Novinar ruske „Komsomolske gazete“, koji je pre pola godine s ruskim ministrom trgovine Denisom Manturovom putovao u Zimbabve gde Rusija pokušava da vrati tržište koje nakon SSSR-a aktivno osvaja Kina, pa pregovara o razvijanju rudnika platine, opisivao je kako su se činovnici snebivali: „Sad će da stigne Papa (Tata), kako nazivaju Mugabea, koji je stigao spotičući se dok je silazio iz aviona.“

Rusima je bilo jasno da on više ništa ne odlučuje. Savetnici iz ambasade su šaputali: „Ne daj bože da Mugabe umre, ovde će započeti takav masakr.“

UJED KROKODILA: Tokom puča koji je ubrzao Mugabeov odlazak, u prvih nekoliko dana je izgleda poginulo nekoliko pripadnika obezbeđenja uhapšenih ministara. Članovi Centralnog komiteta vladajuće partije u Zimbabveu Afričke nacionalne unije – Patriotskog fronta (ZANU–PF) smenili su do boga uzdizanog Mugabea u nedelju 19. novembra sa mesta predsednika partije i dva dana kasnije protiv njega pokrenuli impičment u parlamentu.

Na kraju sednice CK u sali su zaigrali i pevali pesmu „Kutonga kwaro“ (Njena vladavina), neki od članova CK su nosili majice s natpisom „Nova era!“.

Kad je Mugabe posle opiranja ipak podneo ostavku na položaj predsednika Zimbabvea, na kome, zbog godina i nije mogao još dugo da ostane, u parlamentu i na ulicama zavladala je radosna atmosfera. Posle puča – igranka. Vladajuća elita se uz malo vojnog hardvera i civilnih manifestacija i malo borbe za nasleđe, stavila na čelo pobune protiv sebe.

fotografije: ap

Mugabeova četrdeset godina mlađa žena Grejs, daktilografkinja s kojom se venčao nakon smrti prve žene Sali koja je umrla od raka, izgubila je bitku za nasleđe protiv Emersona Mnangagve, koga je Robert Mugabe početkom novembra zbog nelojalnosti smenio s potpredsedničkog mesta, verovatno uvidevši da on nešto sprema.

Mnangagva je decenijama bio Mugabeov najbliži prijatelj, ratni drug osuđen na deset godina robije šezdesetih godina zbog bombaškog napada na voz, koji je proveo mnoge godine u egzilu, gde je postao advokat. Pre nego što ga je Mugabe postavio za potpredsednika 2014, Mnangagva je bio šef obaveštajne službe, šef bezbednosti, a od 2000. do 2004. sekretar Mugabeove partije ZANU-PF, što znači da je bio u prilici da postavi svoje ljude na ključna mesta.

Njega zovu Ngwena, Krokodil. To nije asocijacija na majice lakost, već na karakter. Po rečima jednog zimabaveanskog veterana, on je čovek koji ne govori ništa, već odmah ujeda. Na sajtu Afrikan konfidental o tome govore dva naslova: „Mugabe odbacio krokodila“ i „Krokodil je ugrizao!“.

Osetivši opasnost, Mnangagva se preventivno sklonio u Južnu Afriku preko Mozambika, da bi se kad su tenkovi krenuli vratio – na vlast.

Agencija Blumberg tvrdi da je prema istraživačima koji savetuju kineskog predsednika Si Đinpinga o afričkoj politici, Emerson Mnangagva za Kineze verovatno prihvatljiv Mugabeov naslednik. Ta podrška može biti važna, jer je Kina treći po veličini trgovinski partner i najveći strani investitor u Zimbabveu. Nakon posete Si Đinpinga Harareu 2015. potpisano je 12 ugovora o investicijama vrednim četiri milijarde dolara u proizvodnju energije, infrastrukturu i farmaceutsku industriju.

Mnangagva je obučavan u Kini tokom rata za oslobođenje. Kinezima nije toliko važno što je on bio grub u unutrašnjoj politici, već što je u ekonomskoj politici fleksibilniji od Mugabea, čiji se zakon o tome da kontrolni paket u stranim firmama mora da bude u vlasništvu Zimbabvea nije dopadao kineskim investitorima. Predlagao je i da se u trenutku hiperinflacionog kolapsa uz zimbabveansku valutu kao rezervna valuta uvede juan. To je trasiralo put za uvođenje dolara, ali svejedno.

NEODOLJIVA PRIVLAČNOST UNIFORME: Nakon što je vojska zaposela ključne tačke u Harareu, na ulicama su se smenjivali do tada nezabeleženi talasi veselih manifestacija kojima je poručivano „Mugabe mora da ode“ ili „Što je dosta, dosta je“. Šef uticajne Asocijacije ratnih veterana Kris Mutsvangva je pretio da će se „vratiti u masu i da će oni obaviti svoj posao“, ako Mugabe ne odstupi.

Takva podrška uz otpuštanje ventila za pražnjenje nagomilanog nezadovoljstva pučistima nije usamljena. Demonstranti su između ostalog nosili transparent sa slikom generala Čivenge i natpisom: Go, go, my general!

Pučisti u Africi su najčešće oficiri visokih činova (45 generala u poslednjih tridesetak godina). Najviše zvanje feldmaršal imao je Tano Kitikačon u Tajlandu 1971. Bilo je i pučeva nižih oficira. Muamer Gadafi je izvršio prevrat u Libiji sa činom kapetana, posle čega je unapređen u čin pukovnika, što je formalno i ostao dok ga nisu ubili 2011. tokom Arapskog proleća, u okviru tzv. politike promene režima kombinacijom pobune sa stranom intervencijom. Pukovnik Žan-Bedel Bokasa je, kada je osvojio vlast u Centralnoafričkoj Republici, proglasio sebe za imperatora.

Konstantino Čivenga, komandant odbrambenih snaga Zimbabvea, kao tinejdžer se pridružio gerilcima u ratu protiv rodezijskih belih rasista sedamdesetih. Obučavan je u Mozambiku i Tanzaniji, a posle rata i u Britaniji, kao pripadnik vojske Zimbabvea koja je na kraju građanskog rata bila sastavljena od bivših gerilaca i pripadnika bivše rodezijske vojske. Opisuju ga kao neustrašivog i čvrstog, po političkim pogledima panafrikanistu koji ne priznaje prednost zapadnih vrednosti ni moći. On je pod sankcijama Evropske unije zbog navodnog brutalnog suzbijanja opozicije i zauzimanja farmi belaca.

Navodno je igrao glavnu ulogu u održavanju Mugabea na vlasti, nakon što je u prvom krugu izbora 2008. više glasova od Mugabea dobio od Britanaca podržavani Morgan Cvangiraj iz Pokreta za demokratske promene. Posle dugog brojanja saopšteno je da Cvangiraj nije dobio 50 odsto glasova i da mora da se ide u drugi krug. Usledio je veliki pritisak na opozicione aktiviste i Cvangiraj je odustao.

VOJNA ETIKECIJA: Pre puča Čivenga je javno upozorio da će vojska možda intervenisati da bi zaustavila čistku ratnih veterana u partiji koju je navodno sprovodila Grejs Mugabe, a koja je oko sebe okupljala grupu aktivista mlađih od 40 godina nazvanu zbog toga G-40. Prema zatočenom Mugabeu kao ocu nacije bio je pažljiv, saopštavajući da „puča nema“, da je predsednik pod zaštitom i da je akcija usmerena protiv kriminalaca u njegovom okruženju.

Da bi se dokazalo da Robert Mugabe nije ubijen u prvim danima nakon puča, dopušteno mu je da dođe na svečanost dodele diploma Univerziteta u Harareu, na kojoj je Grejs Mugabe dobila diplomu doktora sociologije, mada se tvrdi da nije studirala. Dodelio je i diplomu

Meri Čivenga, manekenki, bivšoj supruzi fudbalera Šingija Kaznondera, sada drugoj supruzi generala Konstantina Čivenge.

Možda je to pokazivanje izvesnog respekta prema vođi rasnog oslobođenja bilo i reakcija na poruke iz Afričke unije da „kriza izgleda kao puč“ i na njeno urgiranje da se poštuje ustav Zimbabvea. Afrička unija je, na primer, 2010. suspendovala Nigeriju zbog puča.

Južnoafrički predsednik Jakob Zuma je poslao izaslanika da se sretne s Mugabeom. Predsednik Zambije je kasnije poslao prvog predsednika nezavisne Zambije Keneta Kaundu da se sretne sa Mugabeom.

Vlastima u Zimbabveu nije potrebna izolacija, a ni pučevi više nisu dobrodošli, ako, kao u slučaju puča u Ekvatorijalnoj Gvineji, nisu u interesu kompanija ExxonMobil ili ChevronTexaco.

Čitalac će se, naime, setiti kako je britanski biznismen, sin baronese Tačer, bivše britanske premijerke, priznao da je učestvovao u finansiranju puča u Ekvatorijalnoj Gvineji, pa i kako mu je izrečena samo petogodišnja uslovna kazna zatvora i novčana kazna od oko 560.000 dolara, dok su neki plaćenici dobili dugotrajne zatvorske kazne.

ODMAZDE: Rezultati istraživanja Patrika Mekgauena, profesora političkih nauka na Državnom univerzitetu Arizone u gradu Tempi, pokazuju da je zbog preotimanja vlasti i pučeva u Africi život izgubilo više od 30 premijera i predsednika.

Posle svrgavanja pobednika nad italijanskim fašistima četrdesetih godina cara Etiopije Hajla Selasija, koji je poslednje mesece života proveo zatvoren u Velikoj palati, pučisti su uhapsili čitavu carsku familiju, a u novembru te iste 1974. streljali su bez suđenja 60 bivših zvaničnika carske vlade, uključujući i Selasijevog unuka i dva bivša premijera.

U Egiptu još traju procesi i protiv Hosnija Mubaraka, svrgnutog tokom Arapskog proleća, i njegovog naslednika Mohameda Mursija, svrgnutog nakon vojnog prevrata 2014. Mubarak je kao potpredsednik nasledio egipatskog predsednik Anvara el Sadata nakon što je on ubijen u atentatu, koji nije doveo do promene režima.

foto: ap

Egipat je imao različite vrste pučeva. Najdalekosežniji uticaj imao je, možda, onaj koji je 1952. izvršio Gamal Abdel Naser, kada je srušio monarhiju i uveo republiku na čije je čelo izabran predsednik Muhamed Nagib. Međutim, posle napada Muslimanske braće na njegov život, Naser je 1954. skršio njihovu organizaciju, stavio predsednika Muhameda Nagiba u kućni pritvor i zvanično postao predsednik u junu 1956.

KONFLIKTNA ZONA: U nekim slučajeva pučevi su dovodili do oslobođenja i stabilnosti, a u mnogima nisu.

Burkina Faso, na primer, nije imala mirni izborni transfer vlasti, već deset prevrata. U Gvineji Bisao od sticanja nezavisnosti 1974. nijedan predsednik nije završio mandat. U Nigeriji je bilo osam pučeva, u Burundiju šest, u Čadu šest, u Gani, gde je Mugabe živeo pod izvesnom zaštitom Kvame Nkrumaha takođe šest, baš kao i u Mauritaniji i Sudanu, u Etiopiji pet…

U Sijera Leoneu je, na primer, 1992. nakon državnog udara počeo građanski rat koji je trajao deset godina. U Liberiji je građanski rat izbio posle vojnog prevrata 1989. i traje do današnjih dana. Oko dve decenije je trajao građanski rat u Čadu.

Geograf s Moskovskog državnog univerziteta Vladimir Aleksandrovič Kolosov u svojoj knjizi o geopolitici Afrika kontinent konflikata konstatuje da je u Africi, u kojoj živi 300 do 500 naroda ili etnosa, zabeleženo 35 oružanih konflikata u kojima je poginulo 10 miliona ljudi (90 odsto civili). Samo 40 odsto državnih granica je demarkirano, njih 44 je određeno prema paralelama i meridijanima, a samo 26 prema prirodnim granicama. To uvećava političku nestabilnost u mnogim afričkim državama, provocira česte vojne meteže, državne prevrate, pojačava separatistička nastojanja.

Veliki broj konflikata se produžava: Angola (u kojoj se oružana borba vodi od početka šezdesetih), Somalija, Sudan, Zair (nekadašnja Demokratska Republika Kongo), Ruanda (koja je dobila nezavisnost 1962, krvarila je u sukobu etničkih grupa – zemljoradničkog plemena Hutu i stočarskog Tutsi), Burundi, Liberija, Nigerija, Etiopija, Mozambik, Zapadna Sahara, Uganda, Čad, Mauritanija, Etiopija, Eritreja, Somalija.

Sredinom devedesetih u Africi je bilo oko 7 miliona izbeglica i oko 20 miliona interno raseljenih lica.

RENDGEN SLIKA AFRIČKIH PUČEVA: Analizirajući 363 slučaja u koje je ubrojao uspele pučeve, pokušaje puča, pučističke zavere ili navodne zavere u Africi od 1945. do 2008, Endrju C. Miler u članku „Razmatrajući mit o ‘dobrom’ državnom udaru u Africi“ u reviji „Afriken kvoterli“ zaključuje da je na afričkom kontinentu ideja o dobrom puču mit.

On nalazi da su do osamdesetih godina, kada je poslednja afrička zemlja dobila nezavisnost, pučevi u Africi bili brojniji nego u ostatku sveta, da se od osamdesetih broj afričkih pučeva smanjivao, ali da su afrički pučevi i dalje često korišćeni metodi za preuzimanje vlasti.

On zaključuje da afričke demokratije još nisu konsolidovane, te da i dalje postoje vojne pretnje demokratiji širom kontinenta. Ova dijagnoza koja govori o „kontinuiranoj vojnoj pretnji demokratiji“, međutim, ne objašnjava zašto hunte ili civilne administracije nisu sposobne da adresuju glavne političke i ekonomske probleme stanovništva, zašto njihove politike nisu održive i zašto brze demokratske tranzicije nisu donele trajniju stabilnost.