Mirotvoračka misija Josipa Broza Tita

Poreklo poznanstva i višedecenijskog prijateljstva jugoslovenskog predsednika Tita i predsednika Svetskog jevrejskog kongresa Nahuma Goldmana nije lako utvrditi. Tito je u kontakt sa vođama jevrejskih organizacija došao veoma rano, još tokom 1944. kada su partizanske jedinice pružile ogromnu pomoć u spasavanju mađarskih Jevreja. Nakon toga Jugoslavija je pomagala prilikom iseljavanja Jevreja u Palestinu preko jugoslovenskih luka, uprkos britanskoj zabrani. Tito je, takođe, vojno pomagao Izrael koji je bio tek u nastajanju.

Kada su odnosi Izraela i arapskih država eskalirali u konfrontaciju, jugoslovenski predsednik i Nahum Goldman, koji je u to vreme bio predsednik Svetskog jevrejskog kongresa i Svetske cionističke organizacije, vodili su jedan od najzanimljivijih hladnoratovskih pokušaja da otvore kanal za dijalog između arapskih zemalja i Izraela. Predlozi i inicijative koje su pokretali bili su deo njihovog bliskoistočnog mirovnog plana, koji je uz brojna osporavanja i odbacivanja trajao tri decenije.

PRETEČA KEMPDEJVIDSKOG SPORAZUMA

Paradoksalno je što je posle „šestodnevnog rata“ u kojem je Izrael pobedio i osvojio Sinaj, Golansku visoravan i Jerusalim, Jugoslavija prekinula diplomatske odnose sa Izraelom, ali Tito nije prestao da aktivno deluje na svom mirovnom planu. Može se reći da je njegova i Goldmanova inicijativa bila preteča rešenja koje je ugovoreno Kempdejvidskim mirom iz 1978. između Egipta i Izraela. To rešenje bilo je unilateralni sporazum dveju zemalja uz međusobno priznavanje Egipta i Izraela, povratak demilitarizovanog Sinaja pod suverenitet Egipta, dok su Golanska visoravan i Jerusalim ostali van ovog dogovora.

Goldman je krajem 1971. zatražio od Tita da egipatskom predsedniku Anvaru Sadatu predloži pregovore o separatnom miru zasnovanom na izraelskom povlačenju sa celog Sinaja, osim sa Golanske visoravni, u zamenu za demilitarizaciju napuštene teritorije. Sadat je upravo to prihvatio u Kemp Dejvidu, ali tek posle „jomkipurskog rata“ 6. oktobra 1973. Sporazum je uključio i priznavanje Izraela, što je takođe bila tačka mirovnog plana Tito–Goldman.

Tito je uspeo da egipatskog predsednika Gamala Nasera uveri u potrebu ovakvog koraka. Tako je prilikom susreta 1975. predsedniku SAD Džeraldu Fordu prepričao svoj razgovor sa Naserom u Egiptu 1967. godine: „Ja sam Naseru rekao da je Izrael realnost i da ga treba priznati. On je član Ujedinjenih nacija. Rekao sam mu da Arapi nemaju načina da gurnu Izrael u more, kako su to želeli. Ne samo SAD, nego sve druge zemlje sa kojima Izrael ima diplomatske odnose neće dozvoliti da Izrael bude bačen u more. Nije im se to dopalo. Ćutali su. Ali sledećega dana Naser je rekao: ‘Vi ste u pravu’“.

BLISKI SUSRETI POSEBNE VRSTE

Tito je suštinu svojih odnosa sa liderom Svetske jevrejske organizacije nastojao da prikrije čak i od svojih saradnika mada sam kontakt nije krio. Svetski mediji su takođe pisali o Titovoj i Goldmanovoj bliskosti. S koliko diskrecije se prilazilo ovim susretima, svedoči i nekadašnji ministar spoljnih poslova Živadin Jovanović, koji je kao mladi diplomata radio u Titovom kabinetu. Kada bi Goldman dolazio, Titov automobil bi čekao gosta na pisti i vozio pravo maršalu bez ikakvih pasoških ili carinskih formalnosti. Na isti način se vraćao.

U prvoj etapi, Tito je čitave dve decenije pokušavao da ugovori Goldmanov susret sa egipatskim predsednikom i započne bliskoistočne pregovore, pa i u vreme kada je Jugoslavija nakon „šestodnevnog rata“ 1967. zvanično prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Prvu inicijativu za susret Goldmana i Nasera Tito je lansirao između maja i jula 1956. godine.

Kada se „otac izraelske nacije“ David Ben Gurion obratio Goldmanu za pomoć da prikupi 400 miliona dolara kako bi finansirao projekat „Dimona“, odnosno izraelski nuklearni program, Goldman, koji nije bio njegov pobornik, preneo je u novembru 1958. Titu i detalje Ben Gurionovog zahteva. Goldman je rekao Titu kako će Jevrejima u svetu biti teško da odbiju takav zahtev koji se tiče opstanka jevrejske države. Dodao je da bi on i njegove pristalice lakše mogli da odbiju Ben Guriona ako bi Naser i drugi arapski državnici prihvatili da razgovaraju sa Izraelom.

Odmah nakon susreta sa Goldmanom Tito je poslao pismo Naseru. U njemu je preporučio egipatskom predsedniku da počne „neku vrstu dijaloga“ sa Izraelom, dodajući da Goldmana ne treba da „ostavi praznih šaka“. U ubeđivanje je uključio i premijera Indije Džavaharlala Nehrua, ali Naser je ostao nepopustljiv.

UBEĐIVANJE KOMUNISTIČKIH LIDERA

Tito se ponovo sreo s Naserom i Nehruom pre tačno 60 godina, na Prvoj konferenciji nesvrstanih u Beogradu 1961. On je preneo Goldmanov predlog da prvi korak u smanjivanju neprijateljstva između dve zemlje budu razgovori sa Svetskim jevrejskim kongresom umesto sa Izraelom. Naser je ponovo bio nepopustljiv.

Goldman je predstavio Titu svoje ideje za mirno rešavanje bliskoistočnog sukoba koje podrazumeva i međusobno priznavanje Egipta i Izraela i zamolio ga da ih prenese drugim komunističkim i arapskim liderima. Tito je to učinio na susretu istočnoevropskih lidera u Moskvi u novembru 1967. godine. Tada je najpre sve izvestio da više nema opasnosti da će Naser i Arapi izabrati rat kao rešenje problema iako su takve tendencije postojale posle bombardovanja Sueca i naftnih rafinerija, i naglasio da je Naser za političko rešenje. Pošto je Kairo dobio električnu energiju iz Asuana, Naser je bio mnogo bolje raspoložen.

Tito je onda ispričao svoj razgovor sa Goldmanom, ali nije naišao ni na najmanje razumevanje partijskih rukovodilaca istočnog bloka. Sovjetski delegat na skupu, tadašnji premijer Aleksej Kosigin, ironično je dobacio: „Kuva se velika stvar“. Poljski lider Ladislav Gomulka na to je rekao: „To nema ni najmanjeg smisla“.

Krajem šezdesetih godina Tito i Goldman su se sreli dva puta i nastavili da rade na susretu Goldmana i Nasera. Posle drugog susreta, 21. maja 1969. Goldman je došao u Izrael i o tome obavestio premjera Levija Eškola, Moše Dajana i Abu Ebana. Goldmanove beleške ne pominju razgovor o mogućnosti susreta sa Naserom. Ali, uoči Goldmanovog izveštaja, Dajan mu je poslao pismo u kome je razmatrao pitanja sa njegovog susreta sa Titom na Brionima. U tom pismu on je, ne navodeći sa kime, napisao da bi prihvatio „susret“ ukoliko bi o njemu raspravljala izraelska vlada, a ne bi ukoliko to vlada ne bi odobrila. Eškol mu je odgovorio kako pitanje susreta „nije jednostavno“ i nije verovao da je inicijativa ozbiljna.

foto: muzej jugoslavije

TITOVA INICIJATIVA

Mogućnost sastanka Goldmana i Nasera pomenuta je na neobaveznom sastanku posle intervjua koji je Naser dao novinaru francuskog „Monda“ Eriku Rolou u februaru 1970. O ovoj inicijativi, koju je londonski „Observer“ nazivao „Titovom inicijativom“, nezadovoljna i ljutita izraelska vlada raspravljala je dva puta – u martu i aprilu 1970. Na sastanku vlade Šimon Peres je zatražio pisani poziv od „ovlašćenog izvora – egipatskog ili jugoslovenskog“. Takođe, glasalo se i u Knesetu, gde je vladina pozicija dobila ogromnu većinu 61:5.

Egipatski predsednik Naser promenio je mišljenje početkom 1970. i prihvatio da se sretne sa Goldmanom. Goldman je o mogućem susretu sa Naserom razgovarao 24. marta sa tadašnjom predsednicom vlade Goldom Meir. On ju je obavestio da se nekoliko dana ranije sreo sa tri osobe u Parizu: jednim Jugoslovenom, dopisnikom „Monda“ i Egipćaninom Ahmedom Hamrušom, koji su mu preneli kako egipatski predsednik Naser planira da ga pozove u posetu Egiptu. U tom trenutku počela je velika međunarodna afera.

MIROM DA SE NE BAVE PACIFISTI

Izraelska vlada je 5. aprila izdala saopštenje u kojem je rekla da se nije saglasila sa Goldmanovom posetom Kairu. Zatim je celo pitanje stiglo na raspravu u Kneset. U dugom članku, koji je u „Mondu“ objavljen 8. aprila na vrhuncu debate u Knesetu, Erik Rolo je detaljno objasnio koji su bili egipatski uslovi za sastanak, a dva najvažnija su bila da bude javan i da ga odobri izraelska vlada. Članak je dodao ulje na vatru jer je ostavio utisak da je poziv doista postojao i da je Egipat napokon spreman za mir.

Portparol egipatske vlade Ahmed Abdel Magid demantovao je 6. aprila da poziv uopšte postoji. Sličan demanti, skoro simultano, objavljen je i u Beogradu. Postavilo se pitanje zašto Golda Meir nije ovu informaciju zadržala za sebe, nego obavestila Vladu, a potom i Kneset. Ona je rekla da kako nema ovlašćenja da sama odlučuje o pitanjima važnim za nacionalnu bezbednost. Osim toga, ukoliko bi se odlučila u korist posete, tadašnji ministar bez portfelja i vodeći jastreb, šef Likuda Menahem Begin, bio bi veoma nezadovoljan što kabinet nije konsultovan o takvom kontaktu.

Cela afera počela je da izmiče kontroli. Pojedini jevrejski krugovi pretili su da će prekinuti svaki kontakt sa Izraelom ukoliko dođe do susreta Goldmana i Nasera, kao što je to učinio uticajni londonski bankar Zigmund Varburg. Izraelska vlada je izdala zvanično saopštenje kako je cela afera „fabrikovana i neosnovana“. Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova smatralo je da bi na međunarodnom planu glavna opasnost bila ukoliko bi Goldmanova ideologija dobila podršku jer, navodno, predlaže da se Izrael zarad nekog iluzornog mirovnog sporazuma pretvori u protektorat, odustane od suvereniteta nad Jerusalimom i kompletno povuče sa teritorija osvojenih 1967. Abu Eban je ocenjivao da su Goldmanovi stavovi „radikalno proarapski“. Eliazar Livne je zaključio: „Mir je isuviše ozbiljna stvar da bi se dozvolilo pacifistima da se bave njime“.

TITO I NIKSON

Na prvom zvaničnom susretu američkog predsednika Ričarda Niksona i Tita održanom 1. oktobra 1970. opširno se razgovaralo o Bliskom istoku, a učestvovale su kompletne delegacije obeju država. Tito je obavestio Niksona kako je poslednjih meseci dva puta primio predsednika Svetskog jevrejskog kongresa Nahuma Goldmana, koji je „fleksibilan“ i bliskoistočni problem posmatra „realistično“ slažući se sa povlačenjem Izraela sa svih okupiranih teritorija, „možda sa izuzetkom Golanske visoravni“. Američki predsednik je ocenio da Golanska visoravan, zajedno sa Jerusalimom, predstavlja najsloženiji problem u regionu, što važi i danas.

U drugoj poseti Goldman je pomenuo potrebu za preseljavanjem jednog broja Palestinaca u Izraelu i finansijsko obeštećenje za druge.

foto: muzej jugoslavije

NOBELOVA NAGRADA ZA KISINDŽERA

Tito je nemačkog kancelara Vilija Branta primio na Brionima 18. aprila 1973. Bio je to razgovor u četiri oka. Tom prilikom mu je predao pismo za predsednicu izraelske vlade Goldu Meir. Za razliku od američkog predsednika Niksona, Golda Meir nije poklonila nimalo pažnje Titovoj poruci. Kada joj je Brant pomenuo Titovo upozorenje o rastućoj arapskoj vojnoj snazi, jugoslovenske posredničke napore i njegovu brigu za Izrael, njena reakcija bila je „sarkastična“. Brant je zabeležio: „Tito! Sjajno! Ali, Tito nije progovorio ni sa jednim Izraelcem od 1967. godine“. Brant je onda rekao da je Tito razgovarao sa Goldmanom, ali je Golda Meir odgovorila da, uz dužno poštovanje, Goldman ne govori u ime Izraela.

Uprkos tome, Tito je zbog svoje uloge u bliskoistočnom mirovnom procesu 1973. nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Izgubio je u finalu od američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera sa 3:2.

Kisindžer je 4. novembra 1974. došao u Beograd u društvu američkog bankara i tada jednog od najbogatijih ljudi na svetu Dejvida Rokfelera. Tokom razgovora koji je vođen u biblioteci Belog dvora, Tito je ponovo obavestio Kisindžera da ga je posetio Goldman i saopštio kako je veoma zabrinut stanjem na Bliskom istoku. Goldman je molio Tita da se zauzme kod predsednika Asada i Sadata da ga prime. Goldman je naglasio da to nije njegova lična akcija.

Kisindžer je prokomentarisao da sumnja u to, „ali da nije greh da se sretne sa Sadatom i Asadom“. „Goldman ne predstavlja izraelsku vladu. Sjedinjene Države su taj faktor koji pokreće Izrael i zato Arapi nas traže, a Arapi treba da pomognu akciju SAD. Mora se ići korak po korak i Arapi neko vreme moraju da ćute. Sadat razume ovakvo američko stanovište. Shvatio bi i Asad ako bi se Izrael drugačije ponašao“, rekao je Kisindžer napominjući da su SAD „spremne da vrše pritisak na Izrael, ali je očito da u tome možemo uspeti samo ako idemo postepeno“.

Američki državni sekretar se saglasio da će Izrael morati da se prilagodi. „Za sada Izrael želi mir, ali nije spreman da za to plati. Ako dođe do nove eksplozije, SAD bi morale da podrže Izrael, a SSSR Siriju. To bi dovelo do nove konfrontacije, ali mi moramo da vodimo računa o našoj unutrašnjoj situaciji“, saopštio je Kisindžer.

UKLJUČIVANJE RUMUNIJE

U razgovoru sa Džeraldom Fordom 5. avgusta 1975. u Beogradu, Tito je istakao da je „imao nekoliko razgovora sa Nahumom Goldmanom“ koji „gleda unapred“, te da bi za deset do petnaest godina 150 miliona u međuvremenu naoružanih Arapa moglo da dođe u iskušenje da pet do šest miliona Izraelaca sa sve Izraelom „gurnu u more“, kako su ranije pretili. Tito je, inače, sam skovao tu frazu „guranja Izraela u more“, koju su neki pripisivali Naseru.

Onda je Tito uključio još jednu zemlju u bliskoistočne pregovore – Rumuniju, koja je jedina od socijalističkih država zadržala diplomatske odnose sa Izraelom. Predsednik Svetskog jevrejskog kongresa je pretpostavio da Tito i Čaušesku traže novu priliku za posredničku ulogu u bliskoistočnom sukobu. On je napomenuo da su oba lidera ranije pokušavali da za njega organizuju nezvanični sastanak prvo s Naserom 1970, a onda sa Sadatom 1975. Ti pokušaji nisu bili uspešni zbog uzdržanosti izraelske vlade da koristi ovaj kanal.

Goldman je na osnovu toga pretpostavio da buduće jugoslovenske i rumunske inicijative mogu da se kreću oko pokušaja da se organizuju „neformalni, diskretni kontakti“ između Izraela na jednoj i PLO i Sirije na drugoj strani. Izraelske lidere posebno je zanimala mogućnost obnavljanja diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom i Titovog uticaja na radikalne Arape da umanje napade na Sadata i privremeni sporazum koji samo što je bio sklopljen. Goldman je razgovarao s Titom o mogućnostima obnavljanja diplomatskih odnosa s Jugoslavijom, Poljskom i Mađarskom.

Bukurešt je posetio Menahem Begin, a zatim i egipatski predsednik Sadat, koji je tu odlučio da otputuje u istorijsku posetu Jerusalimu do koje je došlo u novembru 1977. godine.

UGOVOREN SASTANAK

Svi Titovi i Goldmanovi višedecenijski napori napokon su urodili plodom mesec dana ranije, u oktobru 1977. kada je Sadat saopštio Titu da prihvata sastanak s Goldmanom. Sadat je poslao poruku preko Tita, u kojoj moli da Svetski jevrejski kongres imenuje predstavnika koji bi došao u Egipat da zajednički pripreme posetu jevrejske delegacije na visokom nivou. Egipatski ambasador je potvrdio, kako je Goldman saopštio, da nestrpljivo očekuje da predsednik Sadat odredi datum sastanka. Planirano je bilo da četvorica jevrejskih lidera budu na sastanku – dva iz SAD, jedan iz Velike Britanije i jedan iz Francuske.

Goldman se najzad sreo sa egipatskim predsednikom Sadatom u julu 1978. u Salcburgu, na konferenciji koju je organizovala Socijalistička internacionala, neposredno uoči predstojećih pregovora u Kemp Dejvidu na kojima je sklopljen mirovni sporazum Egipta i Izraela. Govoreći o sastanku sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa, Sadat je rekao da Goldman zastupa „100 odsto njegovih gledišta“. On je bio protiv Begina i protiv izraelskih aktivnosti izgradnje naselja na okupiranim teritorijama.

Goldman je predložio „da se okonča sa Beginom, ali na ustavan način“. Sreo se sa američkim ambasadorom Erlihom i pitao ga zašto nije preuzeo korake da se oslobodi Begina. Erlih je navodno rekao kako američka vlada nije počela pritisak s tim ciljem. Ako bi američka vlada to učinila, onda bi svi elementi unutar i van vlade, koji su zabrinuti zbog Beginove tvrde linije, mogli da deluju da ga se oslobode.

Begin i Sadat su ipak potpisali mirovni sporazum 17. septembra 1978. Tito je umro 1980, a Goldman dve godine kasnije u 87. godini. U nekrologu koji je objavljen u „Njujork tajmsu“, među brojnim akcijama i zaslugama, opisane su i njegove dve „prekinute“ diplomatske inicijative: prva za privatni susret sa predsednikom Naserom koji je onemogućen izraelskom invazijom na Sinaj i kada je Golda Meir 1970. „torpedovala“ drugi mogući sastanak sa egipatskim predsednikom.