Mir u ćorsokaku

Napori da se okonča trogodišnji sukob u sudanskoj provinciji Darfur dospeli su u slepu ulicu prošle sedmice, kada je istekao rok dvema pobunjeničkim grupama da potpišu mirovni sporazum. Uprkos pritiscima Afričke unije, UN-a, ali i SAD i EU-a, one su ostale pri svojim stavovima, stavljajući međunarodne posrednike u tešku situaciju.

Dve glavne sukobljene strane, islamističke sudanske vlasti predsednika Omara el Bašira i Sudanska oslobodilačka armija Minija Arkua Minavija, potpisale su mirovni sporazum 5. maja u Abudži. Iako potpisan pod velikim međunarodnim pritiskom, i u startu označen kao „krnj“, na sporazum se gledalo kao na uvod u okončanje trogodišnjeg sukoba, u kome je do sada stradalo između 180.000 i 300.000 ljudi, dok ih je više od dva miliona raseljeno. Mirovni sporazum ne udovoljava osnovnim zahtevima pobunjenika, izdvajanju Darfura kao autonomnog regiona unutar Sudana.

Uprkos svakodnevnim izveštajima o velikom broju žrtava i raseljenih, Darfur nije postao proritet UN-a sve do januara ove godine, kada je odlučeno da se u Darfur pošalju mirovne trupe. One bi do 30. septembra trebalo da zamene malobrojne i slabo opremljene snage Afričke unije, čemu se vlada u Kartumu žestoko protivila.

ODBIJANJE: Međunarodni posrednici, pre svih UN i SAD, a zatim i EU i Afrička unija (AU) najpre su pokušali da pritiskom na islamistički režim sudanskog predsednika Omara al Bašira zaustave sukobe i dobiju dozvolu sudanske vlade za razmeštanje mirovnih trupa UN-a u Darfuru. U protivnom, pretili su uvođenjem sankcija i optužbama za ratne zločine. Govorilo se i o mogućem razmeštanju snaga NATO-a na sudanskoj teritoriji. Međutim, svaki pokušaj uvođenja sankcija do sada su blokirale Rusija i Kina, čije kompanije eksploatišu sudansku naftu. Kako se Sudan od 1997. nalazi pod ekonomskim sankcijama SAD, američkih naftnih kompanija u ovoj zemlji još uvek nema. Tako je Sudan postao teren suprotstavljenih ekonomskih interesa velikih sila.

Vlada u Kartumu dugo je odbijala da dâ dozvolu za razmeštanje plavih šlemova na teritoriji Sudana. Glave posrednika UN-a i američkog otpravnika poslova u Sudanu ucenjene su na visoke dolarske sume, uz optužbe da bi „vojska UN-a u Darfuru bila samo paravan za Izrael i SAD u njihovom pokušaju da se domognu sudanske nafte“, kako su isticali provladini demonstranti u Kartumu poslednjih meseci. Na kraju, posle velikog pritiska međunarodnih krugova, vlada Sudana počela je da daje signale da bi mogla da prihvati mirovnu misiju UN-a, ali je odobrenje uslovila prethodnim mirovnim sporazumom sa pobunjenicima u Darfuru.

Pritisak zapadnih posrednika potom je usmeren na pobunjenike. Pobunjenici su, u najkraćem, tražili veću autonomiju za Darfur, zatim da jedan od potpredsednika Sudana dolazi iz ove provincije, učešće u razoružanju džandžavid milicije i veliku odštetu za žrtve građanskog rata. Posle dugih i teških pregovora, mnogo natezanja, pritisaka i pretnji, potpisan je mirovni sporazum između vlade Sudana i pobunjeničke Sudanske oslobodilačke armije (SOA) Minija Arkua Minavija. Prema sporazumu, džandžavid milicija trebalo bi da bude rasformirana, pobunjeničke trupe uključene u sudansku armiju, a Darfur bi dobio jednokratnu pomoć vlade od 300 miliona dolara, plus oko 200 miliona godišnje za pomoć regionu. Kako dogovor ni približno ne odslikava minimalne zahteve pobunjenika, dve pobunjeničke grupe – Al Nur frakcija SOA, Abdela Vaheda Muhameda al Nura, i Pokret za pravdu i jednakost (PPJ) – odbile su da ga potpišu. Abdel Vahed Muhamed al Nur je nakon odbijanja izjavio da sporazum ne ispunjava glavne zahteve pobunjenika. Mini Arku Minavi je nakon dogovora u Abudži pisao generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu da je tokom pregovora bio izložen psihičkom maltretiranju i pritisku da potpiše dokument. Potom je od Anana zatražio da se dokument primenjuje.

NOVI SUKOBI: Tako je mirovni sporazum, odmah nakon potpisivanja, počeo da liči na mrtvo slovo na papiru. Sukobi nisu prestali, naprotiv, došlo je do novih neprijateljstava, ovoga puta među pobunjenicima, između dve frakcije pokreta SOA. Dok se oblastima koje kontroliše Minavi o sporazumu govori kao o pokušaju da se uspostavi mir, u logoru Kampa, gde žive pristalice Al Nura, stanovništvo napada vojnike AU-a, a i sam visoki predstavnik UN-a Jan Egeland bio je primoran da beži, nakon što su besni protivnici sporazuma na smrt prebili njegovog prevodioca. Zapadni analitičari predviđaju da, pored postojećeg konflikta oko zemlje i autonomije, u budućnosti nije isključena mogućnost novih sukoba, ovoga puta po etničkim linijama. I Jan Egeland predviđa katastrofu, ali ukoliko se sporazum iz Abudže u najskorije vreme ne počne primenjivati. „Ako se to ne uradi, doći će do nove spirale nasilja koje će biti poptuno van kontrole i gurnuti zemlju u bezdan.“ Predstavnici većinskog plemena Fur, po kome je Darfur dobio ime (Darfur – zemlja Fura), a kome pripada i frakcija Abdela Vaheda Muhameda al Nura, i dalje se bore protiv džandžavid milicije. Na jugu Darfura, prema procenama, tri puta više stanovništva raseljeno je posle potpisivanja sporazuma nego pre toga.

Jedina preostala funkcija dogovora, da otvori vrata slanju mirovnih trupa, i dalje je neizvesna. S jedne strane, vlada u Kartumu nalazi izgovore da ne dozvoli dolazak plavih šlemova, jer sporazum nisu potpisale sve sukobljene strane, dok pobunjenici tvrde da njihovi zahtevi nisu ispunjeni.

Za polovinu juna najavljena je nova konferencija o Sudanu. Uprkos svim naporima, vreme u Sudanu teče veoma brzo, situacija se komplikuje, uz svakodnevne nove žrtve, dok se UN nalaze pred delikatnim zadatkom.