Mea culpa

Atina – Ako Grčka pravoslavna crkva i nije htela da ponudi papi Jovanu Pavlu II pravoslavnu zemlju da je poljubi kada je stupio na grčko tlo, kao prvi rimski papa od početka šizme u osmom veku, ispratila ga je aplauzom, jer je od Boga zatražio oproštaj svih greha koje su katolici učinili svojoj pravoslavnoj braći. Led je razbijen i otvoren je put za istorijsko pomirenje dveju crkava, komentarisali su mediji, uglavnom ignorišući činjenicu da se katoličko-pravoslavni dijalog vodi već 20 godina, i to između Svete Stolice i jedine nadležne – „prve među jednakima“ – Vaseljenske patrijaršije u Fanariju.

Uprkos otporu Pravoslavne crkve u nesekularnoj Grčkoj, ali na poziv šefa države Kostisa Stefanopulosa, poglavar Katoličke crkve došao je prošlog petka u prvu zvaničnu posetu Atini, u hodočašće tragom apostola Pavla. Nosio je poruku hrišćanskog jedinstva, ali tvrdi pregovori o protokolu i o sadržaju i karakteru – političkom ili verskom – zajedničkog saopštenja sa arhiepiskopom atinskim i avegrčkim Hristodulosom trajali su do poslednjeg trenutka.

BOJE I BROJEVI: Arhiepiskopija, koja je zajedno sa Ministarstvom inostranih poslova učestvovala u utvrđivanju protokola i programa posete, odbijala je da se papi ponudi zemlja da je poljubi. kako ne bi bilo shvaćeno da mu se i doslovno nudi pravoslavno tlo, odbijala je bilo kakvu zajedničku molitvu i od Vatikana tražila da u zajedničko saopštenje dveju crkava bude uključeno i – kiparsko pitanje. U pregovorima je posebna pažnja poklonjena i visini stolica, broju i boji jastučića na kojima će dvojica crkvenih poglavara sedeti – što iz zdravstvenih, što iz razloga prestiža.

Teškoj klimi uoči posete doprinela je i čudna „zbirka“ pravoslavnih paracrkvenih organizacija, sveštenih lica i fanatizovanih vernika koja je danima demonstrirala nazivajući papu personom non grata i istovremeno optužujući arhiepiskopa što se sastaje sa „jeretikom“ i time priznaje papu kao vrhovnog hrišćanskog poglavara, na šta se Rim poziva po pravu nasleđa apostola Petra. Još jednom digli su se i glasovi protiv unijata, preobraćenih delova Pravoslavne crkve, naročito u Ukrajini i Rusiji, koje Vatikan priznaje a slede pravoslavne rituale.

Na dugom spisku ideoloških i političkih razlika bio je i zahtev da se Rim izvini za grehe počinjene tokom Četvrtog krstaškog pohoda 1204. i opsade Carigrada. Poseta je bila povod i za to da predstavnici Katoličke crkve Grčke koja ima 50.000-70.000 vernika, podsete da su njihove institucije diskriminisane u pravnom tretmanu o čemu svedoče i sporovi vođeni – i dobijeni – pred Sudom za prava čoveka u Strazburu.

Na tako postavljenoj sceni iščekivanja susreta između poglavara prve „multinacionalne kompanije“ u istoriji i jedne od nacionalno podeljenih istočnih pravoslavnih crkava koja pretenduje na vizantijsko nasleđe i prvenstvo među „pravovernima“, sve se odigralo kako je trebalo i očekivati: svako je ipak pokušao da progura ono što ga „peče“. Državni protokol je funkcionisao kako je bilo i planirano: predsednik Stefanopulos je još jednom potvrdio da je pogodna osoba da dostojanstveno predstavlja državu, premijer Kostas Simitis, verovatno zadovoljan što je dolaskom pape zabeležio još jedan poen u odnosima sa domaćom Pravoslavnom crkvom, nije opterećivao kratak protokolarni razgovor drugim temama, dok se šef opozicije Kostas Karamanlis smatrao pozvanim da spomene i hronično grčko nacionalno pitanje, kiparsko, ali od pape nije dobio nikakav odgovor.

OPROŠTAJ ZA GREHE: Na crkvenom planu stvari su išle malo drugačije: prvo je, još na aerodromu, papi bila ponuđena zemlja, ali ne od strane domaće crkve. ili zvaničnika, nego iz ruku deteta, pokrivena cvećem i maslinovom grančicom Ali posmatrači ne mogu da se slože oko toga da li ju je i poljubio ili ne. Posle polučasovnog razgovora nasamo sa arhiepiskopom, poglavar Katoličke crkve bio je prinuđen i da sasluša izuzetno oštar, optužujući i svakako negostoljubiv govor u kojem je domaćin između ostalog tražio izvinjenje za krstaške ratove i osudu turske invazije Kipra 1974. Ostaće neizvesno da li je očekivao ono što je dobio u odgovoru i što je pozdravio aplauzom – izvinjenje.

Međutim, insistirajući na ulozi predstavnika onih kojima je učinjena nepravda i koji nepopustljivo traže izvinjenje kao potvrdu svoje premoći, i nespreman da u antičkoj ili bilo kojoj drugoj verziji grčkog jezika potraži reči analogne latinskim Mea culpa, poglavar grčkih pravoslavaca zanemario je činjenicu da se Vojtila nije izvinio Hristodulosu, nego je tražio oproštaj od Boga za sve grehe koje su katolici učinili svojoj pravoslavnoj braći. Analitičari širih nazora u te grehe su uključili i one počinjene od strane ustaša, kao i one iz novije hrvatske istorije, na primer. Oni su takođe podsetili da, pre pomirenja sa katolicima, petnaestak pravoslavnih crkava treba da nađe zajednički jezik među sobom i sa Vaseljenskom patrijaršijom, kao i da uzrok šizme ionako nije bio u dogmi, jer su se ta pitanja pojavila vekovima kasnije, nego u borbi dva verska centra za političku i ekonomsku vlast.

Ipak, od tog trenutka duh posete se preokrenuo, papa je otišao na popodnevni odmor koji su mediji iskoristili za ovacije, da bi se svi zajedno kasnije našli na zaista istorijskoj sceni: na steni podno Akropolja na kojoj je zasedao antički grčki Areos Pagos i sa koje je, prema predanju, apostol Pavle prvi put propovedao hrišćanstvo u Evropi polovinom prvog veka. Na kratkoj ceremoniji, uz klasičnu muziku, pročitane su apostolova poslanica i zajednička izjava dvojice poglavara, koja nije osudila kiparsko pitanje nego globalizaciju.

U svođenju rezultata posete, svi se smatraju dobitnicima: i grčka država što je bila domaćin takvog događaja i grčka pravoslavna crkva što se stavila u prestižnu ulogu sagovornika Vatikana, dok je istog dana umereni vaseljenski patrijarh Vartolomej u poseti severnoj Grčkoj, nad kojom jurisdikciju ima on, a ne Hristodulos, takođe slao poruke mira i hrišćanskog jedinstva.

Kao i predsednik Stefanopulos, i Fanari je diskretno podsetio na približavanje dveju crkava koje su šezdesetih započeli vaseljenski parijarh Atinagora i papa Pavle VI, a koje je dovelo do ukidanja anatema i početka dijaloga. Mnogo umerenija u oceni posete, vaseljenska patrijaršija takođe smatra posetu istorijskom zbog njenog snažnog simbolizma, kao i zato što je hrišćanski duh „zauzdao i nadvladao snage koje su pretile da ocrne posetu“. I to do te mere da je – kako je pokazala sondaža javnog mnjenja neposredno nakon papine posete – čak 56 odsto Grka bilo spremno na ponovno ujedinjenje Istočne i Zapadne crkve.