Masakr u Kani – prekretnica

Prošlo je više od dvadeset dana od početka sukoba između Izraela i Hezbolaha, a situacija se sve više zaoštrava. Posle tri nedelje rata, pokazalo se da je libanska organizacija izuzetno žilav protivnik. Žestoke borbe vode se za svako selo, za svaku kuću. Pri tom (ipak) mnogo nadmoćnija izraelska vojska do sada nije uspela niti da potisne Hezbolah sa juga Libana, niti da spreči svakodnevna granatiranja Izraela.

U nedelju je izraelska vojska bombardovala Kanu, malo selo na jugu Libana, ostavivši pod ruševinama blizu šezdesetoro poginulih, među kojima su više od polovine bila deca. Ovaj događaj izazvao je zgražanje širom sveta, i povećao pritisak na Izrael da obustavi napade. Prema procenama, do utorka, u sukobu je poginulo više od 600 osoba, od čega 542 u Libanu i 51 u Izraelu. Libanske procene su mnogo veće, i Ministarstvo zdravlja ove zemlje više puta do sada je izdavalo saopštenja, po kojima se među ruševinama libanskih sela i gradova verovatno nalazi još nekoliko stotina mrtvih. Istovremeno traje i izraelska ofanziva u Gazi, gde uz brojne žrtve traje sukob protiv Hamasa.

SKRAĆEN BORAVAK: Američku državnu sekretarku Kondolizu Rajs tragedija u Kani zatekla je u poseti Izraelu. Kada su prve vesti o događaju počele da pristižu, prema američkim medijima, jako potresena Rajsova, odmah je od Izraela zahtevala četrdesetosmočasovni prekid vatre. Libanski premijer Fuad Sinora odbio je da se sastane sa njom. „Ne vidim o čemu bih sa njom imao da pričam, osim o momentalnom prekidu izraelskih vojnih operacija“, izjavio je Sinora. Rajsova je tako bila prinuđena da skrati boravak u regionu i vrati se u Vašington. Pod njenim pritiskom izraelska vlada objavila je dvodnevni prekid neprijateljstava, koji je, posle nešto manje od dana, povučen, prema izraelskim zvaničnicima, zbog akcija Hezbolaha. Za to vreme, nekoliko hiljada Libanaca, koji žive na jugu zemlje pokušalo je da se skloni u neki drugi kraj Libana, dalje od izraelskih bombi. Kada je primirje otkazano, oni su se našli na putu, u podjednako teškoj situaciji kao i pre primirja. Prema procenama, u Libanu ima oko 800.000 izbeglica i interno raseljenih lica. Od strane UN-a može se čuti da do sada nije napravljen nikakav napredak u obezbeđivanju neometanog slanja pomoći najugroženijima. Jedan bezbednosni koridor, koji je Izrael otvorio pre dve nedelje, nije dovoljan, a odbijen je zahtev za otvaranje novih. Prema humanitarnim agencijama, svaki prolazak se mora najaviti izraelskoj vojsci barem tri dana unapred.

Nova kopnena ofanziva izraelske vojske, koja je počela u utorak, kao i najava stvaranja šireg koridora na jugu Libana (oko 25 kilometara, do reke Litani), pomutile su nade da bi moglo doći do eventualnog primirja. Nekoliko hiljada izraelskih vojnika učestvuje u borbama na jugu Libana, a mobilizacija novih 30.000 rezervista najavljena je još prošle nedelje. „Došli smo do faze kada moramo da proširimo operacije“, izjavio je izraelski ministar odbrane Amir Perec. Izraelski premijer Ehud Olmert najavio je da će ofanziva trajati sve dok Hezbolah ne bude neutralisan. Uporedo sa kopnenom ofanzivom, proteklih dana vršena su učestala bombardovanja područja uz sirijsko-libansku granicu, „da bi se sprečilo sirijsko snabdevanje Hezbolaha oružjem“, kako je rekao Perec.

TENZIJE: Masakr u Kani podigao je tenzije na Bliskom istoku na do sada najviši nivo. Slike srušenih kuća i žrtava koje se ubrzano iznose iz ruševina ne silaze sa televizijskih ekrana, naročito u arapskim zemljama, povećavajući tako bes lokalnog stanovništva prema Izraelu. SAD su, naravno, sledeće na listi, tako da ionako nizak američki rejting u regionu i dalje pada, budući da su, prema opštoj oceni, one jedine koje mogu dovoljno jako pritisnuti Izrael i dovesti do prekida vatre. Prema zapadnim medijima, sukobi u Libanu ujedinili su lokalno stanovništvo u podršci Hezbolahu. Lider ove organizacije šeik Hasan Nasralah gotovo u svim arapskim zemljama slavi se kao narodni heroj. I Al kaida, koja je do sada uglavnom izbegavala da sarađuje sa šiitskim organizacijama, daje podršku Hezbolahu. Čak i umerenije arapske vlade i američki saveznici, poput Saudijske Arabije i Jordana, koji su u početku bili zabrinuti zbog jačanja uticaja šiita, i šiitskih država u regionu (pre svega Irana), poslednjih dana su prinuđeni da se bar javno distanciraju od Vašingtona. Prema saudijskim komentatorima, njihova vlada je stavila do znanja zapadnim partnerima da više nema nameru da vrši uticaj ni na koga u arapskom svetu, dok SAD ne urade nešto da spreče dalje pustošenje Libana („Njujork tajms“, 29. jul). Kod „manje umerenih“, pre svega američkih protivnika u ratu protiv terorizma, Sirije i Irana, takođe se može zapaziti porast napetosti. Sirijski predsednik Bašar el Asad pozvao je u ponedeljak sirijsku vojsku na „povišeno stanje pripravnosti“, kako bi mogla da odgovori regionalnim izazovima.

Na diplomatskom planu SAD ipak i dalje ne popuštaju. Američki predsednik Džordž Buš više puta je ponovio da je izraelska borba protiv Hezbolaha deo „šireg rata protiv terorizma“, kao i da bilo kakva buduća rezolucija UN-a o trajnom primirju mora uključivati i obavezu da se razoruža Hezbolah, puštanje na slobodu zarobljenih izraelskih vojnika, i prestanak podrške Hezbolahu od strane Irana i Sirije. I britanski premijer Toni Bler složio se sa tim, posle posete Vašingtonu krajem prošle nedelje. Strane diplomate, gotovo sve osim američkih, smatraju da je to teško dostižan cilj. U ostatku sveta, naročito u arapskim zemljama, to je shvaćeno kao novo davanje zelenog svetla Izraelu da nastavi sa svojim operacijama.

Posle napada na Kanu i velikog broja civilnih žrtava, povećan je i pritisak na SAD, tako da je Kondoliza Rajs izjavila da će SAD podržati donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN-a, koja bi dovela do sveobuhvatnog prekida vatre još u toku ove nedelje, kao i da se u akciju stupilo već u ponedeljak. Ipak, američko odbijanje da zatraži hitno primirje, čini se, stvara sve veći jaz između SAD i zemalja Evropske unije. I libanski premijer Fuad Sinora izjavio je da se o trajnom miru može razgovarati tek posle obustavljanja neprijateljstava.

KO U MIROVNE SNAGE: Prema američko-izraelskim najavama, izraelske akcije imaju za cilj stvaranje tampon zone na jugu Libana, u koju bi kasnije stupile snage UN-a ili NATO-a, kao i libanske pogranične snage. Međutim, još uvek nema dogovora o tome koje bi države poslale svoje vojnike u Liban, kao ni kakav bi mandat one imale. Izrael se zalaže za široka ovlašćenja mirovnih trupa, koje bi mogle da izvode eventualne akcije, što je suprotno sa ovlašćenjima UNIFIL-a već prisutnih mirovnjaka, koji mogu samo da nadgledaju šta se dešava na granici. Što se tiče zemalja koje bi poslale svoje vojnike u region, SAD i Velika Britanija nisu u stanju da obezbede kontingente, jer su njihove vojske već prezauzete u Iraku i Avganistanu. Nemačka i Turska se pominju kao mogući akteri, ali Nemačka insistira da se sa tim najpre složi Hezbolah, što je malo verovatno. „Svi političari kažu ’Odlično! Odlično!’ za ideju o slanju međunarodnih snaga, ali niko ne kaže čiji bi vojnici trebalo da budu na terenu“, izjavio je jedan zvaničnik Evropske unije.

Prema pojedinim analitičarima krvoproliće u Kani bi moglo da bude prekretnica u sukobu između Izraela i Hezbolaha, kao događaj koji bi mogao da ubrza diplomatske napore da se sukob okonča. Izraelski generali smatraju da im je potrebno još najviše dve nedelje da završe posao i potisnu Hezbolah na dovoljnu udaljenost kako bi onemogućili granatiranja Izraela. Momentalno povlačenje, koje se sve učestalije predlaže, bilo bi za njih ravno porazu. Sa još čvrstom podrškom Amerike, čini se da će neophodno vreme i dobiti.

Ponavljanje istorije

Izraelsko bombardovanje Kane, malog naselja na jugu Libana, obeležilo je dosadašnji tok njegovog sukoba sa Hezbolahom. U bombardovanju u nedelju, kada je srušena jedna trospratnica, poginulo je 56 osoba, među kojima i 37 dece. Zgrada je imala stotinak stanara, koji su se sklonili u podrum zgrade da bi se zaštitili od izraelskih projektila. Izraelska vlada se izvinila posle incidenta, uz izgovor da je ranije upozoravala na moguće akcije u ovom području. Međutim, ovo naselje izraelska vojska ne pustoši prvi put. I u vreme okupacije Libana koja je okončana 2000. godine, ovo selo bilo je meta izraelskih napada. Tada se u Kani nalazila baza UN-a, koja je bombardovana 18. aprila 1996. U njoj se nalazilo nekoliko stotina libanskih civila, koji su tu potražili zaštitu od izraelskih bombi. Epilog bombardovanja bio je 106 poginulih i oko 100 povređenih. I rezultat tog napada bio je sličan nedavnom – pojačan međunarodni pritisak na Izrael da prekine operacije.

Izraelska vlada još tvrdi da je bombardovanje iz 1996. bilo greška, i da su njene snage gađale legitimnu metu – uporište Hezbolaha, kao što to tvrde i ovih dana. Izveštaj UN-a bio je drugačiji, uz izraženu sumnju da je reč o grešci. Za izraelske snage, koje tvrde da Hezbolah odatle ispaljuje svoje rakete, Kana je legitimni cilj. Njegova okolina poznata je kao snažno uporište Hezbolaha. Ovo mesto je i strateški značajno, jer se u njegovoj blizini ukrštaju putevi koji vode ka luci Tir, koja je takođe bombardovana. Nekoliko dana pre nego što će izraelski avioni zasuti Kanu bombama, zasipali su je lecima sa pozivima lokalnom stanovništvu da napusti taj kraj. S obzirom na to koliko su puta gađani konvoji automobila i kamiona u poslednjih dvadesetak dana u Libanu, izgleda da se retko ko odlučio da ode.