Lukašenko – treći put

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko osvojio je još jedan mandat, treći po redu, na predsedničkim izborima održanim u nedelju. Bojažljivo najavljivana mogućnost da se i u Belorusiji dogodi tzv. šarena revolucija, kao u Ukrajini ili Gruziji, pokazala se kao utopija. Lukašenko je osvojio 82,6 odsto glasova, dok je njegov glavni protivkandidat Aleksandar Milinkevič, lider ujedinjene opozicije, osvojio samo šest odsto. Za njima slede Sergej Gajdukevič sa 3,5 i Aleksandar Kozulin sa 2,3 odsto glasova. Iako rezultate izbora, osim Aleksandra Milinkeviča niko nije doveo u pitanje, posmatrači OEBS-a izvestili su da je bilo „ozbiljnih smetnji delovanju opozicije, neobjektivnog izveštavanja medija i opstrukcije rada posmatrača“.

Od posmatrača iz Zajednice nezavisnih država došao je potpuno drugačiji izveštaj, po kome su izbori bili „fer i demokratski“. Prema državnoj agenciji BelaPan, Lukašenko je prve čestitke dobio od svog najbližeg saveznika, ruskog predsednika Vladimira Putina, a zatim i od „mnogih lidera širom sveta“. Iz SAD i Evropske unije, gde uz Lukašenkovo ime obično ide i epitet „jedini diktator u Evropi“, stigle su nove pretnje sankcijama, poput zabrane putovanja u njihove zemlje zvaničnicima Belorusije „za koje se sumnja da su kršili ljudska prava“ i ograničenja finansijske saradnje s Lukašenkovim režimom. Iz Bele kuće je stigla i poruka da SAD ne prihvataju izborne rezultate u Belorusiji, kao i poziv na nove izbore.

ZAVRTANJE: Bez obzira na sve kritike upućene na Lukašenkov račun, predizborne prognoze ukazivale su na njegovu sigurnu pobedu. Može se reći da je pobedu obezbedio mnogo pre izbora, sistematski marginalizujući opoziciju i gradeći sebi imidž čvrstog lidera, kome su stabilnost i bezbednost zemlje na prvom mestu.

Do nekoliko meseci pre izbora, postojala je nešto veća sloboda štampe i govora. Opozicioni lideri imali su lakši pristup medijima i bili u mogućnosti da otvoreno kritikuju Lukašenkov režim. Čini se da je upravo to podgrejalo nade u još jednu „demokratsku revoluciju“ na postsovjetskom prostoru. Čak je i opozicija kao svoju boju izabrala plavu. Zatim je KGB (obaveštajna služba, koja je zadržala staro ime) objavio izveštaj po kome se priprema pokušaj državnog udara (tj. „šarena revolucija“), i situacija se potpuno promenila. Usledila je mnogo stroža kontrola medija, zabrana rada nevladinih organizacija, i onemogućeno je finansiranje opozicije iz inostranstva. Opozicionog lidera Aleksandra Kozulina prebila je policija u Narodnoj skupštini početkom marta. Sledila su hapšenja nekoliko desetina opozicionih aktivista. Pomoć opoziciji iz inostranstva nastavljena je pre svega preko medija koji se mogu „uhvatiti“ i u Belorusiji. U kampanju su se uključile radio-stanice iz Poljske i baltičkih zemalja, i nemačka stanica Dojče vele. Lukašenko je upozorio da će „slomiti vrat opoziciji“ ukoliko pokuša da demonstracijama ospori rezultate izbora. Šef KGB-a Stepan Suhorenko obećao je da će oni koji budu učestvovali u demonstracijama biti proglašeni za teroriste.

Posle ubedljive Lukašenkove pobede, za takvim drastičnim merama nije bilo potrebe. Opozicija je održala mirne demonstracije na glavnom trgu u Minsku, gde se okupilo desetak hiljada simpatizera. Aleksandar Milinkevič je izjavio da ne priznaje rezultate izbora i da je to bila „neustavna uzurpacija vlasti“ i pozvao okupljene da se ne razilaze. Ipak, od nastavka protesta on ne može da očekuje gotovo ništa, jer se u ponedeljak okupilo upola manje građana. Lukašenko je reagovao na proteste na sebi svojstven način. Izjavio je da je „revolucija o kojoj se toliko pričalo propala“ i da je „narod na izborima pokazao ko je gazda“. Opozicione lidere nazvao je „plaćenicima stranih ambasada“, dok su demonstranti bili „tinejdžeri od 14-15 godina kojima je neko platio deset dolara da izađu na ulicu“.

VEĆINSKA PODRŠKA: Na kraju je ispalo da priča o revoluciji nije ni bila realna. Lukašenka zaista podržava većina stanovništva koja je, čini se, zadovoljna njegovom vladavinom. On je pre svega uspeo da obezbedi stabilan ekonomski rast i visoku stopu zaposlenosti. Sa prosečnom platom od 150–200 dolara Belorusija ima životni standard među najvišim od bivših sovjetskih republika. Za razliku od Ukrajine i Gruzije, gde nove vlasti ni izdaleka nisu opravdale očekivanja, u Belorusiji su se odlučili da svoju još ne menjaju. Naravno, nisu svi zadovoljni Lukašenkovom vladavinom. Među onima koji bi voleli da mu vide leđa najvše ima studenata, intelektualaca, a tu je i malobrojna klasa malih privrednika. Belorusija još nije sprovela privatizaciju, tako da celokupan ekonomski život kontroliše država. U takvim okolnostima teško je naći dovoljan broj nezadovoljnika koji bi učestvovali u masovnim demonstracijama, kao i nekoga u državi ko bi bio ozbiljan finansijer opozicije. Sergej Kaliakin, šef izborne kampanje Aleksandra Milinkeviča, izjavio je posle nedeljnih demonstracija da je potrebna masa od deset puta više ljudi „da bi vlast čula glas naroda“.

Lukašenko je uspeo da spreči masovnije proteste pretnjom o upotrebi sile, baš kao što su to pre njega učinile vlasti u Azerbejdžanu i Kazahstanu. Ispada da je krvavo gušenje nereda u Uzbekistanu polovinom prošle godine bilo prekretnica u širenju „demokratskih revolucija“ na postsovjetskom prostoru. Posle toga dešavale su se samo „kontrarevolucije“. Pitanje je da li je ishod predsedničkih izbora u Belorusiji i konačno stavio tačku na tu priču. Godine 2007. i 2008. održaće se parlamentarni i predsednički izbori u Rusiji, za koje je već najavljivana mogućnost da se upotrebi ukrajinski ili gruzijski scenario. Ruske vlasti su pretnju shvatile najozbiljnije, tako da je i Vladimir Putin pribegao Lukašenkovim metodama (oko stavljanja pod kontrolu rada nevladinih organizacija koje se bave političkim pitanjima), za šta je bio žestoko kritikovan.

Na promene režima u svom „dvorištu“ Rusija nikada nije gledala blagonaklono. Iz Kremlja su često upućivane kritike na račun Vašingtona i Brisela zbog raspirivanja nezadovoljstva u bivšim sovjetskim republikama. Rusija je pre „opomena“ iz Ukrajine i Gruzije počela aktivnije da radi na ekonomskom i političkom povezivanju njoj još uvek naklonjenih susednih država. Poseban značaj imaju regionalne organizacije poput Zajednice nezavisnih država, Evrazesa (Evroazijske ekonomske inicijative), Šangajske organizacije za saradnju (bavi se pitanjima bezbednosti, a predvode je Rusija i Kina). Posebno je važan projekat JEP (jedinstveni ekonomski prostor) u kome su Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan. U svim organizacijama gde su članice, Rusija i Belorusija obično predstavljaju „kičmu“. Uostalom, Unija Rusije i Belorusije je svojevremeno bombastično najavljivana, ali do sada nije dala posebne rezultate.

Belorusija je zavisna od ruskog snabdevanja energentima, i kupuje ih po povlašćenim cenama. Te privilegije otkazane su novogodišnjim „zavrtanjem slavina“ Ukrajini i delimično Gruziji. U svakom slučaju, bar u narednih pet godina Rusija i Belorusija nastavljaju po starom.