Los Domingos con Maduro

Venecuela, zemlja koja ima više nafte nego Saudijska Arabija (298 milijardi barela rezervi), a kojoj su ostali stanovnici Južne Amerike doskora zavideli, ovog leta suočava se sa nestašicom svega, od toalet-papira do antibiotika i hrane, i ima više sirotinje nego Brazil. Zemlju potresa politička kriza, u sukobima s policijom tokom četvoromesečnih demonstracija stradalo je 120 ljudi.

Još od kada je osvojila većinu na izborima za Narodnu skupštinu 2015, šarolika opozicija je pokušavala da svrgne naslednika Uga Čaveza, Nikolasa Madura, nekadašnjeg vozača autobusa i sindikalnog lidera, koji je imao jaka predsednička ovlašćenja, a nije imao harizmu prethodnika.

Tokom krize je opozicionu stvar počela da brani i javna tužiteljka Luisa Ortega, koja je, inače, 1992. godine pomagala da posle neuspelog puča iz zatvora bude oslobođen i sam budući vođa revolucije Ugo Čavez. Ona je 2014. optužila opozicionog lidera Leopolda Lopeza za zaveru zbog organizovanja demonstracija koji je osuđen na četrnaest godina robije. Lopez je tokom leta bio prebačen iz zatvora u kućni pritvor, pa otuda u vojni zatvor, a potom, uz špansko posredovanje, opet u kućni pritvor.

U junu 2017. disidentska tužiteljka se suprotstavila planu predsednika Madura da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu, koje je opozicija bojkotovala, čini se najviše zbog toga što je bilo propisano da predstavnici pojedinih socijalnih grupa (radnici, studenti, penzioneri) budu obavezno zastupljeni sa određenim brojem poslanika, što je navodno obezbeđivalo prednost Socijalističke partije Venecuele. Opozicija je organizovala neku vrstu paralelnog referenduma na kome je izbrojala da ima podršku 7,6 miliona glasača. Papa Fransisko je apelovao da se izbori za ustavotvornu skupštinu suspenduju kako bi se uspostavila atmosfera za dijalog.

Maduro je, međutim, izbrojao da je na izbore za njegovu ustavotvornu skupštinu glasalo osam miliona birača (više nego na referendumu opozicije), što su neki zapadni izvori opisivali kao preterivanje bar za milion glasova. Ustavotvorna skupština je sazvana nakon što je nacionalna Garda sprečila poslanike postojeće skupštine da blokiraju skupštinsko zdanje. U međuvremenu je ustavotvorna skupština smenila „opozicionu“ tužiteljku, a opozicionim poslanicima za sada prete oduzimanjem mandata.

Razoružana je i grupa civila u vojnim uniformama koje je predvodio kapetan Huan Kaguaripano, koja je pokušala da uzme oružje iz kasarne u Valensiji, a potom su je optužili da je finansirana iz Majamija i Kolumbije. Vojska, koju je Čavez posle puča 2012. dobro pročistio, stavljena je u stanje pripravnosti. Pre toga je 28. juna 2017. policajac Oskar Perez ukrao policijski helikopter i bacio nekoliko granata na Vrhovni sud koji je osporio neke odluke opozicione skupštine, a na letelicu okačio zastavu s natpisom „350 Freedom“, koji upućuje na broj uhapšenih opozicionara.

POGODNI I NEPODOBNI DIKTATORI: Opozicija je optuživala Madura da zavodi diktaturu, što su podržavali zapadni mediji i nevladine organizacije pojačavajući „antidiktatorsku retoriku“. Britanski torijevac Boris Džonson je, na primer, insistirao da se laburistički lider Džeremi Korbin izjasni protiv upotrebe nasilja „diktatora Madura“. Bivšeg laburističkog gradonačelnika Londona Kena Livingstona optuživali su da je zamerio Čavezu što je dozvolio da „ostanu živi svi oligarsi“, a ovaj je objašnjavao da je on, kada je svojevremeno kupovao venecuelansku naftu za potrebe Londona, samo konstatovao da Čavez očito nije pobio sve oligarhe, pošto su neki radili na organizovanju pomenutog (neuspelog) puča protiv njega 2002.

Američki predsednik Donald Tramp je novim sankcijama uveo Madura u „ekskluzivni klub diktatora“ – uz sirijskog predsednika Bašara Asada, severnokorejskog lidera Kim Džong Una, predsednika Zimbabvea Roberta Mugabea, bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Slobodana Miloševića, diktatora Paname Manuela Norijegu…

Stavljanje na takvu listu u Vašingtonu liči na presudu bez priziva, mada se i u američkoj publicistici ukazuje na nedoslednosti kad su diktatori u pitanju. Revija „Ameriken konzervativ“, na primer, podseća da su američki predsednici Kenedi, Nikson i Regan kao saveznike protiv komunizma prihvatali diktatore: Park Čung Hija u Koreji, šaha Rezu Pahlavija u Iranu, predsednika Dijema u Sajgonu, generala Franka u Španiji, Somozu u Nikaragvi, generala Mobutua u Kongu, generala Pinočea u Čileu, Ferdinanda Markosa u Manili…

AMERIČKO DVORIŠTE: Vašington je nezadovoljan zbog veza Venecuele s Kubom, kao i zbog „levih skretanja“ u svom južnoameričkom dvorištu, o čemu neki tragove nalaze i u smenjivanju predsednice Brazila Dilme Rusef, osudi njenog prethodnika Lule da Silve, pa i u demonstracijama protiv argentinske peronističke liderke Kristine Fernandez de Kirčner, koju je ABC njuz nazvao „Imelda“ i „fašionista“ s aluzijom na njene skupe cipele. Evo Morales u Boliviji je, začudo, još na vlasti.

Što se Madura tiče, šef CIA Majk Pompeo se 20. jula na Bezbednosnom forumu Aspen u Kolorado Sitiju pažljivo izražavao: „Veoma se nadamo da će biti tranzicije u Venecueli.“ Stejt department je pojačao kontakte s diplomatama u Meksiko Sitiju i Bogoti, čime se može objasniti ofanziva protiv Madura, kojoj su se priključili Brazil, Argentina, Peru, Čile, Paragvaj i Honduras, u okviru Organizacije američke saradnje OAS i carinske organizacije MERCOSUR, iz koje je Kolumbija isključena po kratkom postupku.

Međutim, u „Njujork tajmsu“ 1. avgusta Nikolas Kejsi zaključuje da izbori za ustavotvornu skupštinu predstavljaju dramatičan udar na venecuelansku opoziciju, koja nije bila na tako niskim granama još od neuspelog puča protiv Čaveza u aprilu 2002, koji je inače, kako se veruje, aranžirao Džordž Buš Mlađi.

GORE NEGO U VELIKOJ DEPRESIJI: Venecuelanska letnja noćna mora je, reklo bi se, poučnija od uobičajene južnoameričke igre prestola. Prema podacima MMF-a, u 2017. je BDP Venecuele za 35 odsto niži nego 2013, a BDP po glavi stanovnika manji za 40 odsto, što je veći pad od onih minus 28 odsto u SAD 1929–1933. tokom Velike depresije, od pada BDP-a u Rusiji posle raspada SSSR (1990–1994), na Kubi (1989–1993) i u Albaniji (1989–1993), dok je nešto manji od pada BDP-a u Gruziji, Tadžikistanu, Azerbejdžanu, Jermeniji i Ukrajini, ili u Iranu (1981), ili u ratom razorenim zemljama kao što su Liberija (1993), Libija (2011), Ruanda (1994), Južni Sudan, Sirija.

Svetski ekonomski forum, neprofitna organizacija osnovana u Ženevi 1971, nalazi da je resursima bogata Venecuela preplavljena nestabilnošću i siromaštvom zbog toga što je od 2012. do 2016. za 17 odsto umanjila proizvodnju nafte, čija je cena pala za 55 odsto, pa su prihodi od izvoza nafte, koji čine 95 odsto svih venecuelanskih deviznih izvora, sa 2200 dolara po glavi stanovnika pali na 1500 dolara.

Da bi smanjila spoljni dug od 150 milijardi dolara venecuelanska vlada je, poput Nikolaja Čaušeskog u Rumuniji osamdesetih godina, smanjila uvoz za 75 odsto, što je od maja 2012. do maja 2017. samo ubrzalo kolaps domaće proizvodnje uporediv sa onim u Mongoliji (1988–1992) i Nigeriji (1982–1986). MMF procenjuje da je Venecuela izgubila petinu svoje ukupne proizvodnje i zapala u klasičnu depresiju.

„Volstrit džornal“ piše o 70 odsto verovatnoće da će Venecuela u narednih dvanaest meseci bankrotirati. Prema ocenama venecuelanske investicione banke Karakas kapital markets vlada Venecuele i kompanija Petroleos de Venecuela SA (PDVSA) do kraja godine trebalo bi da vrate pet milijardi dolara duga i kamate, od čega već u avgustu 725 miliona. Zlatne rezerve Venecuele su u aprilu smanjene na deset milijardi dolara, od čega se sedam milijardi čuva u zlatnim polugama, što otežava raspolaganje rezervama.

Pitanje je kakav bi efekat mogla da ima odluka Venecuele da objavi kako nije u stanju da vraća dug od ukupno 150 milijardi dolara. To je uvek povezano sa komplikovanim međunarodnim aranžmanima i produbljenjem haosa kod kuće. Kad je Meksiko 1994. prestao da vraća dugove, to je, na primer, izazvalo potrese zvane „tekila efekat“. „Argentinski suvereni bankrot“ 2001. se preneo na Urugvaj, iz čijih banaka je u leto 2002. povučeno 38 odsto uloga, pa je bio primoran da učini isto 2003. godine.

Zbog loših efekata reformi nakon raspada SSSR, uticaja krize u Aziji 1997. i pada cena nafte, Vlada Rusije je 17. avgusta 1998. objavila da ne može da vrati unutrašnje dugove nominovane u rubljama, pa je priskočio u pomoć MMF sa kreditom od 22,6 milijardi dolara, a ruska ekonomija se relativno brzo oporavila, uglavnom zbog porasta cena nafte i rasta tražnje zbog privrednog rasta Kine. Grčka je 1. jula 2015. pretila da će bankrotirati, pa je „kapitulirala“ uz nove velike kredite. Severna Koreja je prošla kroz to iskustvo 1987.

ANATOMIJA KOLAPSA: U nekim analizama se govori da je Venecuela stradala od takozvane „holandske bolesti“. Londonski „Ekonomist“ je skovao taj termin 1977. da opiše udes koji je zadesio holandsku ekonomiju kada su 1959. otkrivene velike gasne rezerve. Tada je holandski izvoz porastao, ali je kapitalno intenzivni biznis eksploatacije gasa otvarao malo radnih mesta, a korporacijske investicije su opadale zbog visoke cene guldena, tadašnje holandske monete, što je domaću proizvodnju učinilo skupljom na međunarodnom tržištu, a investitore teralo iz zemlje.

Sa BDP-om po glavi stanovnika većim nego u Španiji, Grčkoj i Izraelu, Venecuela je sedamdesetih godina prošlog veka ubrajana u dvadeset najbogatijih zemalja u svetu, a sigurno u najbogatije zemlje Latinske Amerike koja najbolje plaća radnike. Situacija se dramatično promenila kada su pale cene nafte, a stopa inflacije u 1989. skočila na 81 procenat. U Karakasu su izbili neredi zbog mera štednje koje je zaveo tadašnji predsednik Karlos Andres Perez.

Stopa rasta BDP-a je sa negativnih -8,3 odsto u 1989. povećana na pozitivnih 4,4 procenta u 1990, pa na 9,2 procenta 1991, ali, uprkos oporavku, plate su ostale niske, a nezaposlenost visoka. Broj ljudi koji žive u siromaštvu povećan je sa ranijih 36 na 66 procenata u 1995.

Kad je na talasu nezadovoljstva 1999. došao na vlast komandant tenka Ugo Čavez, imao je sreću da „predsedava naftnim talasom“. Cena nafte je bila 100 dolara za barel, Venecuela je bila 34. ekonomija u svetu sa izvozom vrednim 143 milijarde dolara, od čega 139 milijardi od nafte.

Prihodi od nafte su korišćeni za finansiranje socijalnih programa i za subvencionisanje hrane, pa je od 2000. do 2013. udeo potrošnje u BDP-u Venecuele porastao sa 28 na 40 odsto, što je bio mnogo veći rast nego u drugim latinoameričkim ekonomijama.

Noam Čomski, američki filozof i levičarski disident sa izvesnim simpatijama za Čaveza (kao i reditelji Majkl Mur ili pak Oliver Stoun i glumac Šon Pen), u jednoj prilici je konstatovao da su južnoameričke levičarske vlade i pored nekih realnih dostignuća propustile priliku da kreiraju održive ekonomije. Venecuela, Brazil, Argentina i druge južnoameričke zemlje zavisile su od cena sirovina i usluga – koje su privremeno rasle zbog privrednog uspona Kine. Potencijalno bogata poljoprivredna zemlja, Venecuela se jednostavno oslonila na sirovine koje je mogla da izvozi, a nije razvijala poljoprivredu. Neke od zemalja su u to vreme nastojale da rasporede rizik: Saudijska Arabija drži rezerve veće od 500 milijardi dolara, druge zemlje naftne profite koriste da napune fondove, na primer norveški penzioni fond vredi blizu 900 milijardi dolara.

Zašto Čavez nije bolje pripremio Venecuelu za neizbežnu krizu? U svojoj bolivarsko-marksističkoj ideologiji on je polazio od toga da su Venecuelanci loše prolazili tokom duge naftne krize sedamdesetih ne zato što je nafta bila jeftina, već zbog toga što su kapitalisti i imperijalisti pljačkali narod, pa je eksproprisao i redistribuirao bogatstvo i koristio sirovinske rezerve da olakša položaj siromašnih i da tako brani revoluciju, marksizam i antiimperijalistički i antijenkijevski bolivarizam, nazvan po junaku borbe za oslobođenje od Španaca Simonu Bolivaru (1783–1830), koga su inače Amerikanci podržavali protiv Španaca.

Krupnije privatne kompanije su eksproprisane. Cene ključnih namirnica, hrane i lekova su bile limitirane. Proizvodi su bili dostupni, ali njihova cena je bila manja od troškova proizvodnje, pa su venecuelanske kompanije počele da obustavljaju aktivnost, a vlada je odlučila da za naftne dolare uvozi nedostajuće robe iz inostranstva, zapostavljajući investiranje.

Nacionalizaciju privatnih firmi je pratilo raspoređivanje čavista na mesta na kojima se odlučuje, što je lišilo Venecuelu eksperata i kapitala potrebnog za eksploataciju resursa.

Uprkos veličini izvoza, Venecuela je prema stopama realnog rasta BDP-a 2014. bila na 219. mestu u svetu. Potkresani su naftni kapaciteti iz kojih je finansiran i venecuelanski bolivarski socijalizam. Venecuela je proizvodila manje nafte nego Kina i tek četvrtinu proizvodnje Saudijske Arabije. Venecuela je pojela seme kukuruza uprkos bogatoj žetvi, zaključuje londonski „Ekonomist“.

TUŽNA SUDBINA BOLIVARA I DÓLAR NEGRO: Bez harizmatičnosti Uga Čaveza, Nikolas Maduro je na rasplamsavanje krize odgovorio proglašavanjem ekonomskog vanrednog stanja koje ne daje rezultat. Dekretom je uveo obavezni rad na farmama, distribuciju osnovnih namirnica organizovao preko vojske i članova socijalističke parije, uspostavio je različite kurseve nacionalne valute bolivara: jedan za esencijalne robe (710 bolivara za dolar), drugi za neesencijalne robe, treći za narod (4.283 bolivara za dolar na crnom, dólar negro, koji traže i biznismeni i građani, da bi kupovali deficitarnu robu u Kolumbiji, koju su nekada doživljavali kao siromašnu). U 2017. hiperinflacija galopira. U nekim radnjama metalni novac više ne broje, već ga mere na vagi.

Bogati su počeli da beže. Direktor madridske kompanije Petrus grupo Inmobiliario, koja se bavi nekretninama, svedoči da je u prvoj polovini ove godine u Španiju došlo oko 10.000 dobro situiranih Venecuelanaca koji su povlačili novac iz Venecuele.

Maduro, koji krizu pokušava da maskira propagandom, u SMB košulji je po 92. put učestvovao u svojoj trosatnoj kontakt emisiji Los Domingos con Maduro (Nedelja sa Madurom), nekoj vrsti mešavine političkih poruka protiv terorizma i imperijalizma. U ranijim emisijama Maduro je nastupao u crvenoj košulji, a u emisijama je bilo više muzike Canta canta compañero… Pevač s umetničkim imenom Daddy Yankee optužio je Madura da je ne samo ukrao budućnost venecuelanske dece, nego je za uvodnu špicu plagirao stihove pesme Despacito u kojoj jedan stih kaže „dugo sam te gledao, moram danas da igram s tobom“.

ŠEVRON I SANKCIJE: Kraj igranke u Venecueli zavisi i od toga koliko je daleko predsednik SAD Donald Tramp spreman da ide. Venecuela izvozi u SAD oko 780.000 barela nafte dnevno, ali takođe iz SAD uvozi oko 100.000 barela lake nafte, koju meša sa svojom teškom naftom. Mada naftaši iz SAD mogu Venecuelu da zamene drugom destinacijom, teže mogu da pronađu brzu zamenu venecuelanskoj teškoj nafti, čime može da bude pogođena naftna korporacija Ševron, a možda i potrošači na benzinskim pumpama, pa se nagađa da bi oštrije sankcije mogle da pogode ne samo Venecuelu već i SAD.

U slučaju da SAD uvedu sankcije na naftu, Venecuela teško da može da obezbedi priliv dodatnog „naftnog keša“. Nikolas Maduro je dobio podršku Bolivije, Kube, Salvadora i Nikaragve, ali teško da mu je ta podrška dovoljna, pošto su protiv njega ne samo SAD, već i vodeće regionalne države Meksiko, Brazil, Argentina, pa i Čile, Peru, Kolumbija, Panama, Kostarika, Kanada, Švajcarska i cela Evropska unija.

Rusko ministarstvo inostranih poslova je kritikovalo zemlje koje pojačavaju ekonomski pritisak na Karakas i produbljuju polarizaciju venecuelanskog društva, ali to teško da može značiti i najavu ekonomske pomoći.

Alvaro Mendes, specijalista za odnos Kine sa zemljama Latinske Amerike iz Londonske škole ekonomije, konstatuje da se Moskva na račun gašenja dela venecuelanskog duga dogovorila s Karakasom o važnom udelu Rosnjefta u naftnoj kompaniji CITGO, koja radi u SAD. Rusofobijom zaneta američka štampa je alarmantno upozoravala da će Rusi preko neke Madurove hipoteke ući i u Teksas.

Venecuela ima šanse da izvozi naftu u Indiju, ali Delhi je u međuvremenu prepolovio uvoz iz Venecuele nakon ukidanja sankcija Iranu od koga je Indija kupovala znatne količine nafte.

Kina, kojoj Venecuela duguje 65 milijardi dolara, prema pisanju „Fajnenšel tajmsa“, slala je nezvanične predstavnike koji su kontaktirali s predstavnicima opozicije da bi ispipali da li će u slučaju pobede opozicije dug biti vraćan. Mada su Kinezi smanjili obim kredita koje daju Venecueli, oni će ostati privrženi svom principu nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja i verovatno gledati kako da dug naplate naftom.