Bile su to godine kada su hiljade mladih sledile onaj stari savet: Go West Young Man. Sagovornik „Vremena“ u Pekingu, informatičar Nikola Stanković (32), imao je 18 godina kada je kod nas počeo rat: još ranije porodični plan je bio da srednju školu završi u Americi, kod prijatelja u Sent Luisu. U rodnom Novom Sadu ostavio je roditelje, brata, društvo iz osnovne škole „Sonja Marinković“ i iz gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Bio je u timu košarkaške kadetske reprezentacije „Vojvodina“, tadašnjih jugoslovenskih prvaka… Otišao je u Ameriku, posle opet na Zapad, u Kinu. Da li će Nikola tako putujući na Zapad taj krug zatvoriti? Da li će se vratiti?
NE VRAĆAJ SE, SINE: „Otišao sam na godinu dana. Iskreno, nije mi se mnogo ostajalo u Americi. Imao sam devojku u Novom Sadu… Ali, poče rat, a ja taman zreo za ‘topovsko meso’… Moji su poručili: ‘Ne vraćaj se sine!’
Tako se bržebolje snađoh i upisah u Misuriju na univerzitet (Informatika – Computer Science). Kad se to završilo, 1996. opet nije bilo vreme za vraćanje… Već sam duboko pustio korene u Americi, otišao sam u Kaliforniju, Silikonska dolina (San Francisko). Radio sam prvo kao programer, polako se penjući uz corporate ladder. Bio je to bum interneta i stvari su se dešavale neverovatno brzo. Mušterije su mi bile Jahu, Gugl, i to kad su te firme tek počinjale i imale po dvadesetak zaposlenih. Promenio sam nekoliko firmi, između ostalog radeći i za Global Crossing (najveći telekom u Americi u to vreme) kao direktor departmana za internet konsalting; 2000. godine počeo sam da radim za američku firmu AsiaWorks koja je radila internet veze između Azije i Amerike. Oni su mi ponudili da me pošalju u Hong Kong. U to vreme već se nazirao kraj internet buma u Americi i očekivao se veliki crash. Odlučio sam da odem u Hong Kong, predviđajući da Silikonskoj dolini neminovno dolaze tri-četiri sušne godine (posle pet godina neverovatnog rasta). Previše sam navikao na život u „brzoj traci“ da bih sebi to mogao da dopustim.
OKTOBARSKE PROMENE: U Hong Kongu sam bio četiri meseca kad je moja firma zatvorila tu kancelariju. Odlučio sam da ostanem. Nešto pre toga desile su se petooktobarske promene u Srbiji: pet godina nisam bio u Srbiji i rešio sam da se malo vratim, pre svega da vidim roditelje i prijatelje. Pošto sam i dalje bio državljanin Srbije, visila mi je i vojska nad glavom. Lomio sam se, lomio i shvatio da mi je bolje da prvo skinem tu vojsku s dnevnog reda, pa da posle počnem novi život u Kini. Pre toga sam šest godina radio 10–15 sati dnevno i bio sam „izgoreo“ na poslu: dva pejdžera, dva mobilna, bez vikenda, sa jednim godišnjim u tri godine… Odlučio sam da se vratim u Srbiju i malo odmorim. Taj „odmor“ uključivao je i služenje vojske. Ja sam to gledao kao „odmaranje mozga“, ali ne gluvarenje, nego malo drugačije aktivnosti. Malo ko je to kod nas razumeo: svi su gledali kako da pobegnu na Zapad, a ja se vratio „da služim vojsku“!? Mislili su: „ovaj nije normalan“. Vojsku sam odslužio 2002. godine. Jakovo. PVO. Bio sam u Srbiji pre toga par meseci i posle vojske još pola godine. Proveo sam malo vremena sa mojima što mi je mnogo značilo, deset godina sam bio odsutan. Kad sam ljudima rekao da se vraćam u Aziju, Kinu, to je bio – šok. To niko kod nas nije razumeo. U Kinu? Pa što bre u Kinu? Ako hoćeš Kineze, idi na Novi Beograd, tamo ih ima na hiljade, govorili su mi.
GOLD RUSHER: Amerikanci su me zarazili Kinom: za tih četiri-pet meseci koje sam proveo u Hong Kongu, Šangaju i Pekingu shvatio sam da se u Kini priprema čudo. Posle Kalifornije i Silikonske doline, izoštrio sam nos za „traženje zlata“ (neki prijatelji u Americi su me i nazvali gold rusher). Video sam da je Kina vrlo blizu da proključa i da ja tamo moram da se vratim.
Pravio sam planove za povratak u Kinu: saznao sam da Kina svake godine preko našeg Ministarstva za obrazovanje daje deset stipendija našim državljanima, pošto sam sada bio „legalan“ u Srbiji (odslužio vojsku), konkurisao sam. Kina ne daje samo nama te stipendije, nego skoro svim zemljama na svetu, broj stipendija je proporcionalan broju stanovnika. Aplicirao sam i pošto nije bila neka velika konkurencija (svi gledaju da odu na Zapad), dobio sam je. Tražio sam da studiram jezik. Hteo sam da naučim kineski; tada je malo stranaca govorilo kineski i smatrao sam da će mi to, uz moje iskustvo i druge sposobnosti, biti prednost nad drugim strancima u Kini.
Dobio sam stipendiju na dve godine. Tako sam ponovo bio student sa 30 godina. Studirao sam kineski na Pekinškom učiteljskom univerzitetu. U Pekingu ovih godina ima oko 30.000–40.000 stranih studenata. Na mom univerzitetu bilo ih je 1500. Pola su Azijati (Japanci, Južnokorejci, Tajlanđani, Indonežani), četvrtina su nesvrstani, četvrtina Evropljani i Amerikanci. Posle dve godine apsolutnog uživanja u studentskom životu (živeo sam u studentskom domu, igrao u amaterskom pozorištu, napisao na engleskom poglavlje za Vodič kroz Peking, držao časove engleskog…) i ponovne mladosti koju sam u Americi proveo grcajući i boreći se za goli opstanak, došlo vreme da se traži posao…
STRANCI DOLAZE: Kina više nije tajna kakva je bila pre par godina: u Kini sada ima veoma mnogo stranaca (u Pekingu trenutno 250.000, u Šangaju još toliko) i mogu se svrstati u dve grupe: mladi, studenti, koji su naučili kineski, ali koji nemaju ni struku ni bilo kakvo radno iskustvo; drugu grupu čine profesionalci, stariji, koji imaju struku i iskustvo, ali koji obično ne govore ni reč kineskog i koji su ograničeni na strane firme. Ovu drugu grupu zapošljavaju miltinacionalne kompanije. Svi su odavno u Kini: Folksvagen, Simens, Nokija, Reno, IBM, Majkrosoft, nema koga nema… Ona prva grupa stranaca ograničena je na držanje časova engleskog, poslove u njihovim ambasadama, kulturnim institucijama i slično. Imao sam sreće, naleteo sam na ovu firmu i posao koji je kao izmišljen za mene.
Firma se zove IT Group: osnovao ju je još 1996. Amerikanac Skot Frimen (40), koji je studirao u Evropi i više je Evropljanin nego Amerikanac, govori engleski, francuski, italijanski, nemački i – kineski. On je sada direktor, tražio je asistenta, stranca, nekog solidnog, sa iskustvom, mladog, ali koji govori kineski i može da preuzme deo njegovog posla. Odmah smo „kliknuli“ i tako sam postao pomoćnik direktora. Firma danas ima 200 zaposlenih (uglavnom Kinezi, ali deset odsto stranaca, Amerikanaca, Evropljana) i glavni posao joj je pružanje usluga upravo stranim firmama, multinacionalnim kompanijama u Kini, koje traže malo bolju i stabilniju uslugu od lokalnih firmi. Mušterije su nam: Folksvagen, Simens, Behtel, ambasade…
NAJBOLJE GODINE: Kinezi su po mentalitetu vrlo slični nama. Mislim da je to slabost u poslovnom smislu (u privatnom, naravno, mislim da su Kinezi sjajni!). No, za razliku od nas, Kinezi se ne mogu ignorisati, niti ucenjivati. Tržište od milijardu i trista ljudi! To je više od Amerike i Evrope zajedno. Više od cele Afrike. Stalni član Saveta bezbednosti. Nuklearno oružje. Najveća vojska na svetu. I ekonomski rast od deset odsto godišnje u poslednjih 20 godina. Kako Amerikanci vole da kažu: You can hate them, but you can’t ignore them. Stranci su ovde često frustrirani lokalnim navikama, ali nemaju mnogo izbora. Na primer, Majkrosoft: imam bivšeg kolegu iz Amerike koji je radio za Majkrosoft u Pekingu…. U Majkrosoftu čupaju kosu, ne znaju više šta da rade od piraterije u Kini. Ali šta? Da se povuku iz Kine? Da ostave najveće trzište na svetu sa najvećim rastom? Nisu ludi! Tu se moja firma pojavljuje. Mi, doduše, ne možemo da rešimo problem piraterije, ali mi imamo Kineze koji govore engleski i strance koji govore kineski i u Kini su dugi niz godina. Mi razumemo kako stranci razmišljaju i delamo kao spona između Kine i Zapada. Svakodnevno komuniciram sa Amerikom i Evropom, sa potencijalnim mušterijama i partnerima koji dolaze u Kinu. Ide nam dobro. Firma postoji deset godina i profitabilna je. Konačan scenario? Kao Silikonska dolina.
NAJBOljE GODINE: Moj život ovde je danas kao u Silikonskoj dolini u najboljim godinama: pare se ulažu u Kinu, ne postavljaju se pitanja. Milijardu dolara nedeljno dođe u Kinu, više nego u Ameriku (Amerika je decenijama bila lider po FDI – Foreign Direct Investment, ove godine pretekla ju je Kina). I još nešto vrlo važno: Kinezi znaju da žive, tu smo slični, to je divno: hrana, vesele se, noćni život… Nikada u životu nisam živeo tako intenzivnim životom kao u Aziji. Radi se 10–12 sati dnevno. Onda? Izlasci skoro svaki dan do 12–1–2 ujutro, vikendom do jutra. Onda opet, u 9 ujutro, na posao… Ko izdrži pričaće o tome kako je Kina prebacila u petu brzinu. Ljudi, vi ne znate šta se ovde dešava!
NAŠA PROPUŠTENA ŠANSA: I naravno, treba spomenuti veliku propuštenu šansu Srbije (Jugoslavije) u Kini. Bili smo ovde kada niko nije mogao da dođe. Mogli smo da prodamo milijardu jugo automobila Kini i još gomilu drugih stvari, mogli smo da uzmemo celo tržište… Bilo je pred nama, kao na dlanu, samo ga je trebalo uzeti.
Stariji Kinezi, oni od recimo 40 godina naviše, svi znaju za Tita, Batu i njegovog Valtera… Oni mlađi ne znaju ni na kom kontinentu je Jugoslavija (Srbija). Ali zato znaju ko je Bred Pit ili Britni Spirs.
Kada se Kina otvorila, početkom 90-ih, umesto da budemo „filter“ za sve te investicije sa Zapada, mi smo bili zauzeti „velikim poslovima.“ Sada, kinesko tržište drže nemačke auto-kompanije, francuske vinarije, Nokija, Simens, Valmart, Ikea, Metro, o Japancima da i ne govorim…. Teško da mi danas u Kini možemo da prodamo i jedan jedini bicikl… Naš izvoz u Kinu je simboličan… Početkom XXI veka naši su odlučili da smanje našu diplomatsko-ekonomsku misiju u Kini, zarad okretanja Zapadu. Izbrojao sam desetine izjava naših političara, državnih službenika, novinara koji su poručivali: „naša deca ne treba da uče kineski“, „nećemo da budemo deo Azijske unije“; bilo je i raznih drugih omalovažavanja Kine, pa ponekad i izjava sa otvoreno rasističkim tonom…
Kina je danas najveći uvoznik robe iz Evrope i druga je po izvozu u Evropu. U Kini operiše bar 10.000 evropskih firmi. Evropa ulaže više novca u Kinu nego Amerika. Jednog dana Srbija će hteti da počne da radi malo veći posao sa Kinom. Tada ćemo plaćati proviziju Evropi za poslovanje sa Kinom. A moglo je i trebalo da bude obrnuto.
Ovde trenutno postoji jedan neverovatan talas pozitivne energije. Ima puno stresa, pa i problema. Ali nema zlovoljnih ljudi. Sve će se rešiti, sve može, za sve postoji kompromis, samo da se ide napred.
Kod nas uvek ista pesma: ne može, nema šanse, nemoj da si lud, gde ćeš, ma pusti… Ništa meni u Srbiji ne smeta, ni siromaštvo, ni nedostatak novca, ni male plate… Smeta mi ta malodušnost, to „ne“ na svakom koraku, ali smeta mi i to što i oni uspešni nemaju hrabrosti da razmišljaju o velikim stvarima i velikim projektima.“
Naši? Ovde u Kini? To je jedna gorka priča, i objektivno i za mene lično. Ovde funkcionišu razna američka i evropska udruženja, trgovinske organizacije, čija je svrha da pomognu da njihovi ljudi ovde u Kini nađu bolji posao, da njihove firme sklope poslove… Pokušao sam da organizujem naše ljude ovde preko jedne obične i-mejl liste. Jedva. Onda sam predložio mesečna okupljanja negde u Pekingu, da se vidimo, popričamo. Sem mene i još dvoje iz naše ambasade, niko se ne pojavljuje. Ne razumem… Meni sve to uopšte ne treba: ja idem na ona američka okupljanja i moje veze su tamo. Ovo sa Srbijom radim iz nekih čisto sizifovskih, da ne kažem patriotskih pobuda. Jedino u ambasadu svi dolaze, naravno, na prijeme, i onda se bune kako nisu pozvani prošli put, pa kad će ambasada da im ponudi posao… Moram da pohvalim naše u ambasadi ovde u Pekingu (sve četvoro diplomata): svoj posao rade kako najbolje mogu sa ograničenim ljudstvom i sredstvima.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
