Leteći ćilimi i šoping molovi

Za „Vreme“ iz Istanbula

Nakon više sati lutanja strmim ulicama istorijske oblasti Istanbula Ajansaraj, konačno se, na kraju uzvišenja, okružena ruiniranim kućama, ukazala gradska kapija iz vizantijskog perioda. Malo je ko od slučajnih prolaznika i stanovnika ove oblasti znao da su „ruševine“, kako ih oni nazivaju, zapravo značajni kulturno-istorijski „ostaci“ burne istorije. Iako na samo desetak minuta od centra grada i glavne turističke zone, stanovnici okolnih oblasti zatrpani su mnoštvom problema, od komunalnih, političkih do standardnih ekonomskih, pa se o davno prošlim vremenima mnogo ne zna i ne razmišlja, jer se od toga ne živi.

Tokom prošle godine, najveći grad Turske i peti po veličini grad na svetu, bio je Evropska prestonica kulture. To je pomoglo da se pojedine rupe zakrpe, ali je većina problema ostala nerešena. Mnogi poznavaoci prilika tvrde da se Istanbul još nije „oporavio“ od velikog zalogaja koji je organizacija ovakvog događaja podrazumevala. Proteklu godinu obeležilo je preko 600 izložbi, koncerata i drugih atrakcija koje su „oživele“ umetnički i stvaralački duh grada, aktivirajući uspavane galerije i muzeje. Međutim, ostao je dojam da je Istanbul sa zvaničnih 13, a nezvaničnih 30 miliona stanovnika, ipak preveliko i nedovljno pregledno mesto za manifestaciju tog tipa.

IZMEĐU DVE VATRE: Svetski mediji se i dalje bave prošlogodišnjom evropskom prestonicom kulture, ističući da je protekla godina donekle „razotkrila“ turske političke ambicije ka Evropi, kao i osećanja običnih ljudi spram približavanja potrošačkoj kulturi koju Zapad otelovljuje. Londonski „Gardijan“ je prošle nedelje podsetio na incident kada je u septembru „godine kulture“ grupa mladih upala u nekoliko istanbulskih galerija moderne umetnosti razbijajući prozore i uništavajući postavke. Radikalan protest bio je upućen modernim umetnicima koji zagovaraju razvojne planove za izmeštanje siromašnog stanovništva na periferiju, rušenje napuštenih kuća i gradnju luksuznih komercijalnih i rezidencijalnih objekata.

Kao što to dolikuje mestu gde se „ljube“ Evropa i Azija, u Istanbulu su se veoma simbolično sreli studenti britanske i turske škole arhitekture. Studenti iz Oksforda i njihove kolege iz Istanbula imali su cilj da razumeju obične ljude i njihove potrebe, grad kao tačku u kojoj se spajaju kulture i ljudi, ali i Tursku kao državu „između dve vatre“. Za glavnu odrednicu označeni su rezidencijalni delovi Istanbula Fener i Balat, koji svojom istorijom, pričama i problemima oslikavaju stanje u celoj državi. Sa zadatkom da razumeju strukturu i slojevitost ove urbane sredine, problemi sa kojima su se studenti arhitekture susreli bili su kompleksniji nego što se dalo očekivati.

U ovoj oblasti nalazi se veliki broj verskih objekata kojima se Istanbul diči kada je reč o mnoštvu kultura i religija koje se tu spajaju. Fener i Balat su između ostalog i sedište Grčke pravoslavne crkve gde se nalazi konstantinopoljski tron ekumenskog patrijarha. Kako je ova oblast u svojoj istoriji bila sedište doseljenika, na svakom koraku su crkve, džamije, sinagoge. Iako se multikulturni duh i prisustvo različitosti ne oseća onoliko koliko to arhitektura nameće, istorijska važnost regije u svetskim je okvirima, pa je Fener i Balat, zajedno sa još nekim lokacijama u Istanbulu, Unesko proglasio svetskom kulturnom baštinom.

Evropska unija je, zajedno sa Uneskom, još 1998. godine započela intenzivan rad na procesu rehabilitacije ove oblasti. I danas, šetajući se uskim ulicama, lako je primetiti veliki broj kuća koje su naprosto urušene. Terase koje se u velikom broju slučajeva nadvijaju nad trotoarima i ulicama, neretko se obrušavaju, i često se u istanbulskim medijima, u rubrici hronika, sitnim slovima napisano, može pročitati da je neko usmrćen urušavanjem oronulih kuća.

U skladu sa svetskim trendovima, Evropska unija je u procesu „rehabilitacije“ zagovarala „učestvovanje“ i „doprinos“ stanovnika same oblasti, a najveću ulogu su imale nevladine organizacije. Tako 2000. godine EU daje sedam miliona evra na račun obnove, a prvi put u jednom ovakvom projektu učestvuje i turska vlada izdvajanjem dva miliona dolara. Fener i Balat postaju raj za restauratore, a do 2008. godine obnovljeno je 120 objekata. Po završetku „akcije“, ovaj projekat postao je sinonim za uspešnu urbanu rehabilitaciju i zaokupio je pažnju međunarodne stručne javnosti.

„Stanovnici su se nadali da će baš njihova kuća biti odabrana za obnovu. Kriterijumi su bili strogi. Svi su bili puni entuzijazma i veoma zahvalni Evropskoj uniji“, kaže Čigdem Šahin iz lokalne nevladine organizacije. Ona, ipak, dodaje da turske lokalne vlasti prilično potcenjuju proces rehabilitacije Fenera i Balata.

ZIDANJE SKADRA: „Tokom 2010. delu stanovnika ove oblasti saopšteno je da se njihove kuće nalaze na prostoru za koji postoji plan razvoja, koji predviđa rušenje jednog dela istorijske oblasti i izgradnju modernog kompleksa, koji bi uključio šoping centar i hotel“, navodi Šahin.

Stanovnicima čije se kuće nalaze na prostoru predviđenom za realizaciju novog razvojnog plana, predstavljeno je nekoliko mogućnosti kompenzacije zemljišta, pri čemu bi oni bili iseljeni na periferiju Istanbula ili bi dobili novac isključivo u vrednosti zemljišta na kojem se njihove kuće nalaze.

Kao jedan od osnivača asocijacije „Febajder“, koja se bori protiv ovakvih planova lokalnih vlasti, Šahin naglašava da predstavljeni razvojni projekat krši mnoge zakone, međunarodne sporazume i osnovna ljudska prava.

„Pored toga što će se duh ove oblasti trajno narušiti, uništavanje kulturne baštine je nedopustivo. Turska želi da se približava Evropskoj uniji, a lokalne vlasti ne čine ništa u tom smislu. Mi bismo počeli proces pred međunarodnim sudom, ali ne možemo dok se ovaj u Turskoj ne završi. To naravno ide sporo, jer je korupcija na svakom koraku“, dodaje Šahin.

Po predstavljenim planovima, oko 30 kuća predviđenih da budu srušene pre samo nekoliko godina obnovljene su od strane EU. „Oni nam grade, a mi rušimo, pa to nigde nema“, poručuju iz asocijacije „Febajder“.

Dok jedni demonstriraju protiv planova opštinskih vlasti poručujući „Ne dirajte moju kuću“, drugi sa osmehom priželjkuju nove investicije i ulaganje u Fener i Balat. U kafani u koju odlaze isključivo muškarci, u srcu ove istorijske oblasti, nekoliko starosedelaca reklo nam je da jedva čekaju izgradnju šoping centra i hotela, da će to oživeti ovu oblast i dovesti nove ljude, kao i poslove za veliki broj nezaposlenih.

„Šta vredi što EU finansira obnovu jedne kuće, kad se oko nje tri druge kuće sruše same od sebe. Takva nam je država da nam nema druge. Treba sve ovo srušiti i najbolje je da izgrade to što planiraju“, kaže pedesetogodišnji Mustafa koji je u ovoj oblasti rođen i tu oduvek živi. Na pitanje kako on iz te pozicije doživljava Evropu i približavanje Turske Evropskoj uniji, kaže: „Približavamo se mi njima već više dvadeset godina i ništa. Slušam jednu istu priču ceo život. Nekad smo bliže, nekad smo dalje, a zapravo nismo nigde.“

Često se navodi činjenica da tri milijarde dolara koje su prošle godine uložene u Istanbul kao evropsku prestonicu kulture, većina stanovništva nije primetila ni na koji način. Po skorašnjem pisanju francuskog „Monda“, jedan od organizatora Kadir Topbas rekao je da organizatori nisu uspeli da dopru do svakoga, jer je sam Istanbul veličine jedne manje zemlje. „Nasuprot svemu, Istanbul je ipak doživeo preporod, a mi smo ugostili osam miliona turista“, naglasio je Topbas.

LAŽNI ARMANI: Žeđ za turistima vidljiva je na svakom koraku. Šetajući kroz Veliki bazar steći ćete na stotine „najboljih prijatelja“, jer tako hiperaktivni prodavci oslovljavaju svaku potencijalnu mušteriju. U potpunom haosu sive ekonomije možete naleteti i na ponekog gostoljubivog trgovca koji će vam smireno objasniti kako da razlikujete „falš“ ćilim od onog pravog. Prvih dana boravka, dok ste još sveži i nisu vas izmorili navalentni prodavci, omakne vam se da odgovorite na pitanje prodavca odakle dolazite. Tako se možete zadesiti u situaciji da prodavac na čistom srpskom jeziku pokušava da vam proda „armani“ parfem za 10 evra.

Taman kada se prepustite utisku da se turska ekonomija zasniva na obmanama naivnih turista, u daljini zasvetluca niz solitera koji opominju na ekonomski rast koji Turska privreda beleži u poslednje vreme. Severni deo evropskog dela Istanbula finansijski je centar države. Tako je razvojem Turske u ekonomskog giganta i sam Istanbul počeo da menja oblik i postaje još „šareniji“.

U razgovoru na vrhu Galata kule, sa koje se jasno vide sve strane i obale Istanbula, arhitekta sa Tehničkog univerziteta Istanbula Ozan Avči objašnjava da se oblik grada iz dana u dan menja.

„Istanbul se razvija u prilično neodređenom smeru. Problem je u tome što urbani planovi ne nalaze utemeljenje u realnosti. Gradske vlasti se trude da se centar grada pomera na sever, kao i da se u tom smeru proširi i komercijalna oblast“, kaže Avči i dodaje da takve tendencije imaju i simboličku vrednost, jer sever grada simboliše modernu Tursku, oslobođeniju stega pogrešno shvaćene kulture i religije, čija je kolevka u istorijskoj četvri na jugu.

Oslobađanje od stega upravo je i državna politika Turske. Privredni rast u vreme globalnog oporavka od svetske ekonomske krize jedna je od omiljenih priča ovdašnjih političara kada se nađu licem u lice sa evropskim partnerima. Premijer Redžep Tajip Erdogan u stranim medijima ističe da je Evropska unija ta kojoj je potrebna Turska kako bi postala jača. On je nedavno u američkom nedeljniku „Njuzvik“ kritikovao Uniju koja olako prihvata male i slabe ekonomije koje može da eksploatiše, dok zanemaruje Tursku kao velikog i moćnog igrača.

Za unutardržavne potrebe priča je malo drugačija. Turskoj je potrebna Evropa, pre svega iz ekonomskih razloga, jer je 46 odsto ukupnog izvoza Turske usmereno ka EU. Međutim, u najnovijim istraživanjima javnog mnjenja podrška članstvu Turske u Evropskoj uniji opala je sa 74 odsto u 2005. kada su pregovori za članstvo počeli na 34,8 odsto u januaru ove godine. Turski analitičari upozoravaju Francusku i Nemačku, koje najviše blokiraju evropske integracije Turske, da ovakvi rezultati znače da Evropa polako gubi Tursku. Ministar za međunarodnu trgovinu prošlog vikenda u Frankfurtu kritikovao je nemačko pooštravanje viznog režima za turske kompanije. Zamenik premijera je krajem januara u Davosu govorio da EU postaje „hrišćanski klub“, negodujući tako zbog poteškoća u pregovorima o članstvu. Demorališući aspekt za narod je i činjenica da se i pored pet godina pregovora o pristupu EU, građani Turske još ne kreću slobodno Evropom, odnosno šengenskim prostorom. Studenti kažu da je najgore čekati u redovima za vizu. Zvuči poznato. Tako je to kada je zemlja u razvoju.

STARO I NOVO: Šarolikost Istanbula