Lakše do otkaza

Za „Vreme“ iz Rima

Ministarki za rad i socijalnu politiku Elzi Fornero bilo je potrebno više od mesec dana da se sastane sa predstavnicima najznačajnijih udruženja poslodavaca i reprezentativnih sindikata. Ishod ovih konsultacija bio je predlog zakona koji je predstavljen na konferenciji za štampu 20. marta, a nekoliko dana kasnije podnet je i u parlamentu. Na konferenciji za štampu Elza Fornero je objasnila „da je svako morao da se odrekne nečega“ i da je novi zakon dovoljno uravnotežen da bude prihvatljiv za sve. Glavni cilj, rekla je ministarka, jeste da se zakonski ispravi trenutna neravnoteža na tržištu rada u Italiji: Mladim radnicima veoma je teško da nađu stabilan posao (skoro jedna trećina mladih Italijana je nezaposlena), dok je sa druge strane poslodavcima zakonski otežano da otpuštaju radnike kada ekonomska situacija to zahteva. Ministarka je navela da, u stvari, postoji generacijski jaz među italijanskim radnicima: oni koji su unutar tržišta rada – a to su uglavnom zaposleni preko 40 godina starosti – daleko su zaštićeniji od onih koji se nalaze izvan tržišta rada.

Novi zakon u potpunosti menja ceo sistem otpuštanja i zaštite nezaposlenih radnika. Do sada su Italijani zaposleni u firmama sa više od 15 radnika uživali poseban tretman koji im je dodeljen zbog člana 18 Radničkog statuta, opšteg zakona o radu iz 1970. godine. Firma ne može da otpusti radnika, a da se ne suoči sa zakonskim procedurama koje mogu trajati godinama. Ako sudija odluči da je firma nepravedno postupila, može da je primora da ponovo zaposli radnika/radnicu i plati mu/njoj naknadu štete zbog izgubljene zarade. Prema nacrtu zakona koji predlaže Elza Fornero, radnicima koji budu otpušteni iz ekonomskih razloga biće isplaćena naknada u vrednosti do 27 plata, ali neće imati mogućnost da dobiju posao nazad. Postojeće odredbe ostaće na snazi samo u slučaju diskriminatornih otpuštanja, a i dalje će sud odlučivati da li će u slučaju nepravednog tretmana radnik dobiti odštetu ili će biti vraćen na posao. Pored toga, Fornero predviđa šire (ali vremenski kraće) beneficije za zaposlene i novu vrstu pripravničkih ugovora za mlade radnike kojima bi se obeshrabrili kratkoročni ugovori koje trenutno ima veliki broj radnika mlađih od 35 godina.

IZMEĐU DVE VATRE: Italijanski poslodavci su se proteklih nekoliko godina svojski trudili da se ukine član 18 Radničkog statuta. Berluskoni je pokušao da ga ukine 2002, ali je najveći italijanski sindikat CGIL (Generalna konfederacija rada Italije) organizovao jedan od najvećih protesta u istoriji Italije: više od dva miliona ljudi okupilo se u Rimu i Vlada je bila prinuđena da povuče predlog novog zakona.

Pored pregovora o tehničkim rešenjima novog zakona koji je predložila Montijeva izvršna vlast, vodi se i principijelna politička borba. CGIL ne želi da se menja član 18. „To bi izazvalo talas masovnih otpuštanja“, rekla je vođa ovog sindikata Suzana Kamuzo, nakon što je vlada predstavila konačan tekst novog zakona. „Oslabljeni član 18 izgubio bi svoju sposobnost odvraćanja od otpuštanja“, rekla je Suzana Kamuzo.

Monti je objasnio da pravac ovih zakonskih promena doduše nije revolucionaran, ali je veoma simboličan. „Želimo da italijanski zakoni o radu budu u skladu sa zakonima koji preovlađuju u drugim sličnim zemljama Evropske unije“, rekao je premijer, „tako da strane i italijanske investitore neće sputavati ono što se smatra previše krutom regulativom“.

To je stav koji je Ema Marčegalja, predsednica vodeće italijanske asocijacije poslodavaca Konfindustrija, iznosila kad god je mogla, pa i kada se žalila da reforma Vlade „nije dovoljno temeljna“ i da „nije uzela u obzir naše brige i želje“. Konfindustrija je želela mnogo više, CGIL mnogo manje. Ministarka Fornero je u sukobu sindikata i poslodavaca sebe i Vladu postavila nekako u sredinu – ipak malo više na stranu Konfindustrije – što znači da bi nju (i Vladu) mogli da napadnu sa obe strane, što je politički veoma neugodna pozicija.

Monti 26. marta kreće na turneju po Kini, Japanu i Južnoj Koreji – prva etapa puta oko sveta na kome namerava da objasni šta će se i kako promeniti u Italiji. U svakom slučaju, zakon neće tako brzo stupiti na snagu. Predlog zakona mora da prođe kroz Parlament, u kom su vodeće partije podeljene po ovom pitanju. Naročito je rezervisana Demokratska stranka: CIGL ima tesne veze sa tom strankom i vrši veliki pritisak. Usvajanje predloga zakona o radu neće ići tako brzo i lako, kao što je bio slučaj sa ostalim Montijevim zakonskim predlozima oko kojih je postignut širok konsenzus u Parlamentu, ako ne u i u čitavoj zemlji. Zamolivši Parlament da „ne menja previše“ predlog zakona i da ga usvoji što pre, Monti u slučaju neuspeha rizikuje svoj politički uticaj. Premijer kaže da Italija mora da „osavremeni“ svoje zakone o radu u skladu sa zakonima dinamičnijih zemalja EU, pre svega Nemačke. „Ideja reforme koju predlažemo je da se zaštite radnici dok menjaju poslove“, kaže Monti, „umesto da ih zauvek držimo vezane za jedan posao. Zaštita radnika umesto zaštite određenog radnog mesta.“ To će povratiti konkurentnost i fleksibilnost Italije, tržište će biti privlačnije za strane investitore, a takođe će pomoći i italijanskim investitorima da sačuvaju svoje investicije u Italiji.

PISMO IZ FRANKFURTA: Zna se, međutim, da je ovakvu promenu italijanskog zakonodavstva tražio pre nekoliko meseci tadašnji guverner Evropske centralne banke sa sedištem u Frankfurtu na Majni Žan-Klod Triše u pismu koje je poslao bivšem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju. To pismo je potpisao i Trišeov naslednik Mario Dragi – drugi „Super Mario“ – a u njemu su detaljno iznesene indikacije o tome šta sve Evropska centralna banka očekuje od prezadužene Italije. Kada je Berluskoni podneo ostavku i ustupio mesto Montiju prošlog novembra, to pismo je postalo neka vrsta nezvanične „smernice“. To, ipak, nije diktat, jer Monti deli neoliberalne principe Evropske centralne banke, ali sa određenom pažnjom usmerenom na uticaj koji socijalno stanje može da ima na potencijalni razdor ekonomske politike.

Za sada je rezultat drugačiji od onog koji je Monti očekivao, ili kome se bar nadao. Ako su prve odluke donete za vreme njegovog mandata dočekane slabim protestima, ovoga puta priča bi mogla da bude sasvim drugačija. CIGL je najavio generalni štrajk do kraja maja ako Parlament ne promeni tekst predloga zakona o radu koji je odobrila Vlada. Dok ostala velika udruženja radničkih sindikata ne podržavaju ovaj poziv na ulične proteste, izgleda da veliki deo italijanske radne snage deli brige sindikata CIGL. „Evropski adut“ – obrazloženje da promene zakona u radu traže institucije EU – nije bez uticaja, ali ne baš na način koji bi želeli Super Mario i predsednik Đorđo Napolitano, koji takođe otvoreno podržava reforme.

BRAĆA PO KRIZI: Italijani sve pažljivije posmatraju druge mediteranske zemlje, naravno Grčku, ali i Portugaliju i Španiju. Naročito se kao primer uzima Portugalija: Lisabon je primenio sve direktive Evropske centralne banke, a privreda je ipak u dubokoj recesiji kojoj se ne vidi kraj. U Španiji se sindikati, za sada bez velikog uspeha, trude da se suprotstave vladi Marijana Rahoja čiji ekonomski paket ima dosta sličnu osnovu sa Montijevim (vidi okvir). A Grčka je, naravno, avet koja lebdi nad svima.

Vlada i partije koje je podržavaju kažu da će se bez ovih reformi i drugih reformi koje tek treba da se sprovedu Italija ubrzo naći u situaciji kakva je u Grčkoj. S druge strane, sindikati i opozicione partije (od desničarske Severne lige, nekada vernog saveznika Berluskonija, do postkomunističkih partija koje trenutno nisu u Parlamentu) kažu da će Italijani sigurno završiti kao Grci, ali upravo zbog ekonomskih mera koje sprovodi Vlada. Partije koje podržavaju Vladu (Demokratska stranka i Berluskonijeva partija Narod slobode) plaše se da bi mogle da prođu poput Socijalističke partije Grčke i Nove demokratije, tj. da bi uvođenje reformi po diktatu Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda moglo da se ispostavi kao političko samoubistvo. Nedavna anketa koju je objavila „Republika“ ipak je pokazala da Montijevu vladu još uvek podržava 62 odsto Italijana i da će partija koju predvodi premijer, koji je izjavio da ne namerava da se kandiduje na izborima, osvojiti više glasova od Demokratske stranke i partije Narod slobode.

UZAVRELA RASPRAVA: Debata postaje uzavrela kao u „dobra stara Berluskonijeva vremena“, ali je ipak nekako utešno da se sada raspravlja o politici, a ne o divljim žurkama ili seks skandalima. Sindikati i levičarske partije shvataju da će ovo političko obaranje ruku odrediti smernice za naredne izbore – koji treba da se održe u proleće sledeće godine – i da na krupnom planu može da poremeti ravnotežu moći između masovnih organizacija i „tehnokratija“ (uključujući tu i poslovna udruženja). Podizanje uloga, međutim, može da se ispostavi i kao ne tako efikasna taktika. U poslednjih deset godina, od Berluskonijevog pokušaja da menja zakone o radu, mnoge stvari su se promenile. Čitava generacija Italijana, onih mlađih od 35 godina, u međuvremenu je kročila na tržište rada i naučila kako da živi bez svesti o doživotnom radnom mestu. Ne žele svi oni da se vrate na „stari sistem“. Fleksibilnost je nekako postala neka vrsta „generacijskog obeležja“: mnogi od njih traže da ostatak sistema bude podjednako fleksibilan. Banke, na primer, ne odobravaju hipoteke onima koji nemaju „doživotni“ ugovor o zaposlenju i veoma je teško dobiti zajam čak i za male „investicije“ poput novog automobila ili novog motocikla. Ovakvi problemi još uvek nisu na radaru vlade, iako je Monti više puta uveravao da će se pozabaviti njima. Mnogi mladi radnici priželjkuju „evropsku revoluciju“ koja podrazumeva lakši pristup bankarskim kreditima i sistem koji se u drugim zemljama poput Danske naziva flexycurity (fleksibilna sigurnost), tj. fleksibilna socijalna pomoć koja „prati“ uspone i padove „fleksibilnog“ radnog veka.

Ministarka Fornero je izjavila da je ovo cilj Vlade u narednih pet godina, kada će novi sistem socijalnog osiguranja u potpunosti funkcionisati. Zabrinjavajuće je, međutim, šta će se dešavati u međuvremenu. Na ovakvu vrstu pitanja odgovori Super Marija još uvek nemaju kredibilitet i ne zvuče ubedljivo.

U narednom periodu partije će se pozicionirati i moguća je polarizacija koja će prekinuti nacionalni konsenzus koji je dosad omogućavao Montiju da progura svoju politiku. Da li će se onda Italija vratiti u „crno-belu“ političku atmosferu iz vremena Berluskonija? Ovo bi i te kako moglo da se desi, naročito ako berze ne pokažu onaj entuzijazam kome se Monti nada a koji bi pokazao da će njegova politika izvesti zemlju iz dugog ekonomskog zastoja. U suprotnom, čak ni Super Mario neće moći da opstane i možda će biti primoran da se vrati na posao na fakultetu koji toliko voli i pre nego što svoj trenutni posao privede kraju.

Španija

REFORME ILI PROPAST: Mario Monti, premijer po ukusu tehnokrata