Kurdski izborni izazov

Ima nečeg dobrog u činjenici da je Sadam Husein, iščekujući suđenje u zatvoru, odsečen od sveta i da ne sluša vesti, jer vest koju bi ovih dana mogao da čuje verovatno bi mu pomutila razum: Džalal Talabani, vođa vodeće frakcije iračkih Kurda, za koga se zarekao da će ga goniti do smrti, „viđen je“ da zauzme mesto svog nekadašnjeg progonitelja. To je jedna od tekovina prvih izbora u Iraku posle više decenija na kojima je Sadam Husein bio sprečen da učestvuje.

Zahvaljujući tome što su vođe dveju vodećih kurdskih partija, Patriotske unije Kurdistana (Talabani) i Demokratske partije Kurdistana, predvođene Masudom Barzanijem, za ovu priliku zakopali ratne sekire i da su se Kurdi u masovnom broju odazvali pozivu na izbore, Kurdska koalicija postala je druga po snazi politička snaga u parlamentu. Tako se dogodilo da prvi put u istoriji Iraka ova politička opcija, koja predstavlja oko petinu ukupnog stanovništva, dobije enormno mnogo u političkoj težini. U danima pred izbore, strani novinari koji su vršljali Kurdistanom svedočili su o tome da je bilo gotovo nemoguće pronaći osobu koja se unapred nije radovala glasanju. Bi-Bi-Si-jev novinar Džim Muir zabeležio je da su i u najzabačenijim planinskim selima na severu Iraka, koja su tako mala da nemaju ni ime, ljudi s radošću očekivali dan izbora, spremni da se peške probijaju i kroz sneg, ako zatreba. Od 275 mesta u (ustavotvornom) iračkom parlamentu, kurdska lista osvojila je 75.

No, jaka motivacija da se izađe na izbore vladala je i u drugim pokrajinama Iraka, samo što su Kurdi na severu zemlje bili jedini koji su imali taj luksuz da glasaju u potpunoj bezbednosti.

APETIT I PROŽDRljIVOST: „Apetit dolazi s jelom“, kaže stara francuska poslovica. Kao što se i očekivalo, ohrabreni ovakvim izbornim uspehom, apetiti su porasli kod kurdskih političkih predstavnika, još više među vođama pešmergi, (para)vojnih formacija izraslih na pokretu otpora šezdesetih godina prošlog veka. Briga američkih i britanskih faktora na terenu je da se narasli apetiti ne pretvore u proždrljivost.

Najbrojnija zajednica u Iraku, šiitski Iračani, osvojila je i najviše glasova na izborima, te se nada da će na premijersko mesto, najmoćniju funkciju u zemlji, moći da nametne čoveka iz svojih redova, Ibrahima al Džafarija. Postizborne kalkulacije su u punom jeku, ali je Talabani (72) praktično viđen za predsednika, funkciju sa većom simboličnom većinom od izvršne, ali je već i sama simbolika veoma jaka, i Talabani ne krije da namerava da je iskoristi za promociju interesa zajednice koju zastupa. „Ja ću svakako imati prava da učestvujem sa vladom u upravljanju zemljom“, izjavio je nedavno novinaru američkog nedeljnika „Tajm“, u svom sedištu u planinama Kurdistana. „Želimo da partnerski preoblikujemo Irak“, kategoričan je Talabani.

Pitanje koje sada muči SAD, Veliku Britaniju, iračke šiite i sunite, Tursku, Iran i Siriju, zemlje sa jakom kurdskom manjinom, glasi: za koliki su deo iračke teritorije Kurdi zainteresovani da ga „preoblikuju“? Jer, težnje za otcepljenjem severnog dela Iraka naseljenim Kurdima nisu splasle nakon ovih izbora, naprotiv.

VEĆI DEO KOLAČA: Šta to Kurdi žele? Najpre, takmiče se za bar šest ministarskih mesta u novoj vladi, među kojima i za najprestižnije – ministarstvo energetike, u prevodu nafte. Traže veći deo kolača od prihoda od nafte za svoj region, jer se na njihovoj teritoriji i nalaze bogata nalazišta. Insistiraju na smanjenom, a ne povećanom uticaju islama u zemlji, dakle boriće se protiv islamizacije na način na koji je vide šiitske vođe. Tražiće institucionalno jačanje autonomije koju su de facto uživali nakon prvog rata u Zalivu, kada je nad severom Iraka uspostavljena zona zabrane letenja, kako bi se Sadam Husein osujetio u nameri da u odmazdi još jednom digne ruku na hiljade kurdskih civila. Traže da se pešmerge ne diraju i ne razoružavaju, već da i u ustavu ostane zapisano da su one legitimna bezbednosna snaga severa. I konačno, radikalniji elementi traže da se Kirkuk, grad koji praktično leži na nafti, pripoji nezavisnoj kurdskoj pokrajini, za šta osim njih niko drugi nema apetita.

Istini za volju, u naporima da arabizuje zemlju a uticaj Kurda svede na minimum, Sadam Husein je u Kirkuku naselio na stotine hiljada Iračana sa juga zemlje, proteravši isti broj Kurda iz njihovih domova. Težnje Kurda da osvoje Kirkuk potiču od davnina, jer se taj grad smatra „Jerusalimom Kurdistana“. I to Kurdistana u mnogo širem smislu od onog koji označava severna iračka pokrajina, veličine Švajcarske. Kurdistana koji se prostire na 200.000 kvadratnih kilometara planinsko-visoravne oblasti jugozapadne Azije naseljene Kurdima, a koji obuhvata istočne delove Turske, severoistočnog Iraka, severozapadnog Irana i jedan manji deo severoistočne Sirije. Tu živi između 20 i 25 miliona Kurda.

Žrtve geografije, što su Kurdi više puta u istoriji pokazali da jesu, žele da maksimalizuju izborni uspeh i pretoče ga u nešto mnogo opipljivije, novac i teritoriju. U tome im pomažu pešmerge, snage koje je osnovao otac Masuda Barzanija, a koje danas broje između 70.000 i 100.000 vojnika. Iako nose najrazličlitije uniforme, mnogi ne govore čak ni istim jezikom, jedno im je zajedničko – slogan koji glasi: „Kurdistan ili smrt“.

Antropolozi i etnografi koji su izučavali običaje Kurda navode da su najpre privrženi porodici, pa plemenu ili klanu. U novije vreme, ona se proširila i na političke partije iračkog Kurdistana, ali ne toliko da obuhvati i Irak. Prema tome, strah od cepanja Iraka po šavovima još više je narastao nakon najave kurdskih političkih predstavnika da pešmerge moraju da ostanu kao snaga. Amerika je tu u nezgodnom položaju, jer se više puta u istoriji, a u poslednjih nekoliko godina naročito, oslanjala na ove snage u borbi protiv Sadama Huseina i njegovih sledbenika. Uostalom, u Mosulu, jednom od najnemirnijih iračkih gradova, gde je pobuna protiv američkih snaga najjača, američki vojni zvaničnici ne kriju reči hvale za pešmerge, što u prevodu sa kurdskog znači „neustrašivi, oni koji se ne boje smrti“.

PANDORINA KUTIJA: Američki brigadni general Karter Hem, čije su snage zadužene za Mosul, zadužio je pešmerge da mu čuvaju štab. Amerikanci sada pokušavaju da pešmerge integrišu u novu iračku vojsku, ali se Kurdi protive da se stave pod kontrolu Bagdada. „Hoćemo da zadržimo pešmerge jer su one simbol otpora“, kaže Barzani, vođa DPK-a. „O tome nećemo ni da diskutujemo.“ U tom pogledu, sve su kurdske frakcije ujedinjene. „Pešmerge moraju da ostanu vojna snaga pokrajinske vlade“, kaže Talabani, i sam vođa pešmergi u prošlosti. „One su potrebne kurdskom narodu kao zaštita od terorizma i da čuvaju granice iračkog Kurdistana.“ Talabani ima dovoljno političke i diplomatske pismenosti da se čuva od izjava koje obećavaju brzu nezavisnost Kurdistana, formalno otcepljenje od Iraka, jer ta opcija i dalje ima moćne neprijatelje, američke saveznike, da počnemo od Turske. Ali, odbijanje Kurda da demilitarizuju pešmerge i pretvore ih u neku verziju Kosovskog zaštitnog korpusa, na čemu insistiraju Amerikanci, moglo bi da otvori Pandorinu kutiju iz koje bi neprekidno izlazile razne paravojne formacije koje lojalnost nude samo lokalnim ratnim komandantima, i verskim ili političkim vođama. „Ukoliko se stvari pogoršaju“, kaže za „Njujork tajms“ Leri Dajmond, savetnik Pola Bremera, sada istraživač u prestižnom Huverovom institutu pri Univerzitetu Stenford, „ukoliko centar ne izdrži, ukoliko nadvladaju etničke i regionalne razlike, onda će sve ove paravojne formacije, koje postoje i koje su u nastajanju, zemlju odvesti u građanski rat po ugledu na Liban.“ To može da izazove krvoproliće, samo što će ljudi ginuti sa različitim imenima na usnama.

Kurdi u Iraku

Kurdi u Iraku čine oko 20 odsto stanovništva (ili oko četiri miliona), a žive mahom u okolini Mosula, Kirkuka i Sulejmanije.

Kurdi sa severa Iraka (u vreme britanskog protektorata) organizuju seriju ustanaka 1919, 1923. i 1932. godine – svi okončavaju neuspehom i brojnim žrtvama.

1958–1960: S nestankom iračke monarhije, Kurdi se nadaju da će im nove iračke vlasti, na čijem je čelu partija Baas, dati veća prava i autonomiju. No, njihove su nade izneverene i rat se nastavlja između novih vlasti i kurdskog pokreta predvođenog Mustafom Barzanijem, ocem istaknutog kurdskog vođe Masuda Barzanija.

1970: Irak napokon obećava Kurdima pravo na određeni stepen autonomije, sa prestonicom u gradu Erbilu. Vlasti u Bagdadu nude im pravo na upotrebu maternjeg jezika, ali Kurdi odbijaju predlog, zahtevajući da dobiju vlast nad Kirkukom u čijoj se okolini nalazi bogato naftno nalazište. Kurdi se ponovo sukobljavaju sa vlastima u Bagdadu, pod vođstvom Barzanija.

1974: Izbijaju novi sukobi; iračke vlasti proteruju preko 130.000 Kurda u Iran.

1975: Sadam Husein i iranski šah (na nagovor SAD) u jeku iransko-iračkog rata iznenada sklapaju mirovni sporazum i Teheran ostavlja na cedilu iračke Kurde koje je do tada iz interesa podržavao. Iste godine Džalal Talabani, jedan od lidera Barzanijeve Kurdske demokratske partije (KDP), otcepljuje se od KDP-a i osniva sopstvenu partiju – Patriotsku uniju Kurdistana (PUK). Od tada pa sve do izbora u Iraku dve frakcije iračkih Kurda zakrvljene su do krajnjih granica.

1979: U Vašingtonu u izgnanstvu umire legendarni vođa Kurda Mustafa Barzani. Navodno je, ležeći na samrtničkoj postelji, još jednom zažalio što je verovao Amerikancima.

1988: U predvečerje iračko-iranskog rata, Sadam Husein naređuje odmazdu nad neposlušnim Kurdima. Napadom otrovnim gasom kojim je predvodio Sadamov rođak Ali Hasan Madžid život je izgubilo blizu 8000 ljudi. Sadamov rođak dobija nadimak „hemičar Ali“.

1990: Prvi put nakon 15 godina američki zvaničnici obnavljaju kontakte sa iračkim Kurdima.

1991: Nakon poraza Iraka u ratu protiv Kuvajta, šiiti muslimani sa juga Iraka, ohrabreni američkom pomoći pokreću ofanzivu protiv Sadamovog režima. Na ustanak se dižu i Kurdi sa severa. U roku od samo nekoliko nedelja, 15 od 18 iračkih oblasti je van Sadamove kontrole. Međutim, kada je uvideo da pobunjenici nemaju ozbiljnu podršku SAD, uzvraća snažnom kontraofanzivom u kojoj su život izgubile hiljade ljudi. Suočeni s izbegličkom dramom, nad iračkim Kurdistanom SAD obrazuju zonu zabrane letenja. Kurdi ovde do danas žive slobodni od režima Sadama Huseina, ali podeljeni između sebe na dve frakcije – KDP na čijem je čelu Barzanijev sin Masud i PUK koji predvodi Talabani. Između njih je dve godine trajao i oružani sukob koji je obustavljen 1994. Obojica su u više navrata u međuvremenu pregovarali sa Sadamom Huseinom o ozvaničenju autonomije, čime su izazvali gnev i prezir vođe Kurda u Turskoj, Odžalana.

1998: Dvojica kurdskih rivala sklapaju sporazum o podeli vlasti s ciljem „demokratski Kurdistan u demokratskom Iraku“, ali ih svađe oko podele vlasti i kontrole tokova novca ponovo teraju u sukobe.

Oktobar 2002: Barzani i Talabani, pod pritiskom SAD, konačno sklapaju dogovor o ponovnom uspostavljanju Skupštine Kurdistana koja zbog njihovih svađa nije zasedala više od četiri godine. Turska je uznemirena ovakvim razvojem događaja, strahujući od nastanka nezavisne države Kurdistan. Obojica kurdskih vođa s iračke strane granice, da bi umirili Ankaru, zarekli su se da će njihova vlast raditi na uspostavljanju autonomije u okviru Iraka i da će poštovati teritorijalni integritet iračke države.