Teško je, makar i ovlaš, nabrojati sve narode koji čeznu za državom, prognane i „očišćene“ sa prostora na kojima su vekovima živeli. Još teže bi bilo setiti se nekog naroda koji tako nešto u istoriji nije radio nekom drugom. Čak i u dvadesetom veku, bolje reći tek u dvadesetom veku, ima bezbroj dokaza da ovo ludilo ne bira ni po veri, ni po boji kože, ni po društvenom uređenju. Na sličnom poslu zatiranja tuđih tragova i crtanja novih granica dokazali su se i verujući i ateisti, i komunisti, i fašisti i zaklete demokrate.
I proterani imaju nešto zajedničko. Sa sobom nose legende o starim krajevima, o kojima se najčešće priča kao o izgubljenom raju, ali skoro nikada se ne vraćaju na mesto sa koga su morali da odu. Uglavnom za to nema mogućnosti, a kada protekne mnogo vremena verovatno ne ostane mnogo ni želje. Krimski Tatari su se ipak vratili u postojbinu.
Tatari su s Krima iseljeni za samo dva dana. Egzodus je počeo u zoru 18. maja 1944. godine, neposredno pošto je sovjetska vojska oslobodila Krim od Nemaca. U 67 železničkih kompozicija, po preciznim podacima NKVD-a, ušlo je 194.155 krimskih Tatara. Sovjetska vlada je preuzela vlasništvo nad kućama, nameštajem, zemljom, stokom i ostalom imovinom. Svaka porodica je mogla da ponese sa sobom 500 kilograma ličnog prtljaga. Tako je izvršena Staljinova naredba kojom se zbog izdaje i pomaganja nacističkoj Nemačkoj u ratu protiv SSSR, proterivanjem kažnjava čitava nacija.
PRE EGZODUSA: Prvi dolazak boljševika na Krim nije nagoveštavao takvu budućnost. Mada su srušili kratkotrajnu nezavisnu državu koju su Tatari 1917. godine pokušali da osnuju dok je nestajalo rusko carstvo, boljševici su 1921. osnovali Autonomnu Socijalističku Sovjetsku Republiku Krim u kojoj je, paradoksalno, u sledećih nekoliko godina tatarska kultura procvetala. Njihov jezik je, uz ruski, postao zvaničan jezik, otvorene su mnogobrojne škole, muzeji, pozorište. Period idile je kratko potrajao. Već od 1927. počinje hapšenje i proganjanje kulaka, kolektivizacija je tridesetih godina uništila poljoprivredu i donela glad. U Staljinovim čistkama je nestao najveći deo tatarske inteligencije.
Dolazak nemačkih jedinica na Krim mnogi Tatari su 1941. dočekali kao oslobođenje, misleći da im ne može biti gore nego pod Staljinom. Veliki broj Tatara, skoro 20.000, pristupio je „samoodbrambenim bataljonima“ koje su formirali Nemci, ali isto toliko ih je ratovalo u Crvenoj armiji i u partizanskim jedinicama na Krimu.
Neproverena glasina da su hiljade krimskih Tatara dezertirale iz Crvene armije (zvanični podaci pominju samo 479) zapečatila je sudbinu ovog naroda. Ta informacija je došla do Lavrentija Berije, šefa NKVD-a. U telegramu koji je poslao Staljinu, Berija je kao kaznu preporučio preseljenje čitavog naroda u „specijalne zone naseljavanja“.
EGZIL: U Uzbekistan je preseljeno 150.000 ljudi, ostali su odvedeni u Tadžikistan, Kazahstan i na druge lokacije, mahom u centralnoj Aziji i Sibiru. U nenaseljenim, polupustinjskim delovima Uzbekistana izgrađena su naselja za krimske Tatare, bolje rečeno logori, koji se nisu smeli napuštati bez dozvole pod pretnjom kazne od 20 godina zatvora. U očajnim higijenski uslovima, uz manjak vode, tifus je kosio Tatare. Prema zvaničnim podacima, do 1948. godine u naseljima je umrlo 50.000 ljudi. Tatari tvrde da je umrlo čak 46 odsto čitave populacije, od toga 8000 tokom transporta.
Nekoliko meseci posle Staljinove smrti 1953, deca ispod 16 godina prebačena su iz „specijalnih naselja“. Prezidijum Vrhovnog sovjeta je 1956. doneo odluku o prebacivanju svih krimskih Tatara iz tih naselja, ali njihova krivica za izdaju je ostala zvanično na snazi i nije im omogućen slobodan povratak na Krim. Ipak, i to je bio novi početak.
Krimski Tatari su vremenom integrisani u društvo u centralnoazijskim sovjetskim državama. Međutim, tatarski nacionalni pokret, koji je počeo da se rađa odmah posle izlaska iz specijalnih naselja, bio je jedinstvena pojava u SSSR. Desetine hiljada telegrama i pisama stizale su na adrese partijskih tela, a kao rezultat je došao partijski dekret iz 1967. kojim se oslobađaju krivice za izdaju u ratu „stanovnici tatarske nacionalnosti koji su ranije živeli na Krimu“.
Međutim, o povratku na Krim još nije moglo biti ni govora. Oni koji su pokušali tako nešto bili su hapšeni i ispitivani, a mnoge aktiviste pokreta počeo je da hapsi KGB. Mustafa Džemilev, današnji predsednik Medžlisa (vlade) Tatara na Krimu, u to vreme je bio hapšen šest puta i proveo je godine u zatvoru i radnim logorima.
Dolazak Mihaila Gorbačova na vlast konačno je omogućio Tatarima povratak u postojbinu. Mada je vlada dala izjavu da će se taj povratak odvijati po njenom planu, u stvarnosti je povratak bio haotičan. U vrtlogu u kome se našla raspadajuća imperija, problem krimskih Tatara nije bio među najvažnijim.
POVRATAK: S kolapsom SSSR pokuljali su svi problemi, decenijama gurani pod tepih zajedničke ideologije. I bez Tatara, Krim je bio neuralgična tačka, još 1954. od strane Nikite Sergejeviča Hruščova dodeljen Ukrajini. Dok je postojao SSSR, to i nije bilo toliko važno, ali kada je 24. avgusta 1991. proglašena ukrajinska nezavisnost, ruska crnomorska flota ostala je praktično u drugoj zemlji, baš kao i Rusi koji čine 68 odsto od oko dva i po miliona stanovnika Krima. Tenzije između Krima i centralne vlasti u Kijevu traju praktično od proglašenja nezavisnosti, baš kao i duboka ekonomska kriza u koju je zemlja potonula.
Krimski Tatari su ipak odlučili da se vrate. Vukla ih je želja za postojbinom, ali i to što je sve izgledalo bolje od života u novostvorenim centralnoazijskim republikama, koje je raspad SSSR potpuno ruinirao. Do 1993. godine je na Krim stiglo 240.000 Tatara.
Ispostavilo se da je to mesto sudara gubitnika. Tatari su doneli svest o davnom gubitku zemlje i domova, ali i ponovnom ostajanju bez domovine, što su onima koji su rođeni u egzilu ipak bile centralnoazijske republike. Doseljenici koje je boljševička vlast naselila na Krim ostali su van Rusije, osećajući se ugroženi na zemlji koja im pripada već decenijama, a koju traže stari vlasnici. Svi zajedno su izgubili Sovjetski Savez i prednosti koje su u njemu uživali, koje čovek registruje tek kada nestanu – besplatno školstvo, zdravstvo, siguran posao… Mržnja i agresija morali su planuti.
Već u slučajevima prvih povratnika, lokalne vlasti su odugovlačile neophodne procedure mesecima, pa su mnogi Tatari živeli po šatorima i improvizovanim naseljima. Podaci kažu da i danas 40 odsto Tatara na Krimu nema mesto boravka. Ukrajina nema dovoljno novca, čak i ako bi postojala potpuna saglasnost i želja da se ovaj problem reši.
Sukobi oko zemlje počeli su odmah i traju i danas, kao i česti protesti Tatara koji traže rešavanje njihove situacije. U tim sukobima je bilo i žrtava i povređenih, ali građanski rat, srećom, nije izbio, mada takvu opasnost danas ističu mnogi, nazivajući Krim ruskim Kosovom ili ukrajinskom Čečenijom. Tatari su na izborima 2004. podržali lidera „narandžaste“ opozicije, Viktora Juščenka. Savez Tatara i ukrajinske vlasti je od početka bio neka vrsta braka iz računa. Vlast je Tatare koristila kao oružje protiv ruskog uticaja na Krimu, a Tatari su morali da traže saveznika u Juščenku, koji se deklarativno protivi uticaju Rusije. Ipak, ni to nije mnogo promenilo njihovu situaciju. Predstavnici Kurultaja, tatarske skupštine, kažu da je nezaposlenost među Tatarima čak 60 odsto. Problem je i tatarski jezik na kom se školuje deset odsto dece, a na tom jeziku se predaje u svega 15 škola na Krimu, uglavnom neopremljenih i ruiniranih. Tatari još nisu priznati ni kao starosedelački narod, a ne nazire se ni rešenje podele zemlje, naročito na mediteranskom delu južnog Krima, gde su imanja najvrednija. Džemilev tvrdi da je 70 odsto obale na južnom Krimu, uz obalu, pripadalo Tatarima, a da je danas u njihovom vlasništvu svega 1,5 odsto. Na Krimu danas živi oko 270.000 Tatara, a još toliko ih je u centralnoj Aziji, i sanja o starom domu.
„Mržnja vekovnih neprijatelja“ i višak nerešenih istorijskih računa kojima su mnogi skloni da objasne probleme koje danas imaju Tatari, Rusi i Ukrajinci na Krimu je mnogo više problem „mržnje malih razlika“. Višedecenijski zajednički život učinio je svoje. Načinom života, ponašanjem, navikama, ponekad čak i izgledom, narodi koji su izašli iz sovjetskog lonca za topljenje nacija i religija više liče na svoje „osvajače“ i „ugnjetače“ nego na sunarodnike po imenu i istovernike po dalekim krajevima.
U jednu bolnicu u Libiji su 2003. sa Krima stigla na rad tri bračna para Tatara sa decom. Prijatni i druželjubivi, s čudnim imenima koja podsećaju na vilovnjake iz Gospodara prstenova – Liviza, Elmas, Alijana – doneli su sa sobom i naivnu veru novopečenih vernika izašlih iz komunizma u opštu solidarnost u okviru islama. Uz čašu votke, plavokosi i plavooki doktor Nariman je sa čuđenjem i blagom gorčinom konstatovao da ih, iako su muslimani, libijski poslodavci surovo eksploatišu. Slična gorčina i nerazumevanje izbijala je i iz reči naših sunarodnika na teškom radu u Grčkoj, za vreme jugoslovenskih ratnih godina, kao posledica nenaučene lekcije da u takvim situacijama neko može da se nada boljem tretmanu samo ako mu iza leđa stoji jaka i stabilna država, ma kako se zvala.
ISTORIJA: Reč Tatarin je vekovima izazivala užas širom Evrope i Azije. U Tadžikistanu još uvek postoji izreka „Tatar hatar“ (Tatar je opasnost).
Tatari su potomci nomadskih plemena, narod turkoidnog porekla koji je iz južnog Sibira s Mongolima krenuo ka zapadu i naselio se u Evropi u sedmom veku. Kao deo moćne mongolske države, Zlatne horde, neka tatarska plemena su se naselila na Krimu, mešajući se s manjinama koje su na tom poluostrvu već ostavile prethodne invazije – Grcima, Gotima, Čerkezima, Đenovljanima, Bugarima… Posle propasti Zlatne horde 1441. godine, osnovan je Krimski kanat kao država krimskih Tatara.
Kanat je u početku bio nezavisan, ali je pod moćnim carstvom Turaka Osmanlija dospeo u vazalni položaj. Tatarska konjica je bila jedan od oslonaca turske vojske u vojnim pohodima. Iako su se bavili i trgovinom, stočarstvom i zanatima, rat je za Tatare uvek bio najunosnije zanimanje. Ratne pohode na Rusiju često su zvali „žetva stepe“. Tatari su učestvovali i u trgovini robljem u Otomanskom carstvu, a stalna opasnost od Tatara dovela je do stvaranja kozačkih jedinica.
Postepeno propadanje Otomanskog carstva dovelo je i do propadanja kanata. Rusija i Ukrajina su dovoljno ojačale i počele da napadaju Krim, koji je Katarina II 1783. konačno pripojila Rusiji. Tada je počelo i prvo veliko iseljavanje Tatara. Procenjuje se da ih je tokom Krimskog rata (1853-1856) otišlo skoro 400.000, uglavnom u Tursku. Prvi put su na Krimu postali manjina.
EKSTREMISTI: Mada se krimski Tatari pod vođstvom Mustafe Džemileva čuvaju da ih ni na koji način ne povežu s muslimanskim ekstremizmom jer veliku podršku imaju od organizacija za ljudska prava iz zapadnih zemalja, od toga je teško pobeći. Frustrirani višedecenijskim pokušajima da se izbore za ono što smatraju da im pripada, ogrezli u siromaštvo, krimski Tatari su verovatno u očima ekstremista predodređeni da postanu drugi Palestinci. Mustafa Džemilev je 2004. upozorio da na Krimu već postoji 1000 članova ekstremne organizacije Hezb al Tahri i Vehabija koji su osnovali oko 30 verskih zajednica.
Problem su i ekstremisti u sopstvenim redovima. Juri Osmanov, jedan od lidera nacionalnog pokreta, ubijen je 1993, a pretpostavlja se da je to učinio deo tatarskog pokreta koji je želeo radikalizaciju, nezadovoljan brzinom i načinom na koji se njihovi problemi rešavaju.
