Od osnivanja moderne jevrejske države i prve vlade Davida ben Guriona, koalicije su jedini način da se u tradicionalno fragmentiranom skupštinskom domu Knesetu među sto dvadeset poslanika pribavi većina. Ben Gurionu pomogla je svojevremeno arapska Demokratska lista Nazareta. Dosadašnjem konzervativnom premijeru Benjaminu Netanijahuu, međutim, takav savez nije ni nakraj pameti. I sama pomisao na tako nešto je daleko od političke realnosti, mada arapski državljani čine petinu stanovništva jevrejske države.
„Kralj Bibi“ – titula kojom ga je krunisao magazin „Tajm“ – posle taktičkih vanrednih parlamentarnih izbora koje je raspisao ne bi li „zacementirao vlast“ više nema neprikosnovenu moć da sa svojim Likudom održava i dozira vladu desnice. Udružen sa još radikalnijim partnerima, nacionalističkim Bejtenuom (Naš dom) dosadašnjeg ministra spoljnih poslova Avigdora Libermana sa parolom „jak premijer i velika partija“, on ponovo ima najviše poslanika u Knesetu, ali je ostvario daleko slabiji rezultat nego što se nadao. I ako su do poslednjeg dana analitičari predviđali „najdesniji kabinet u istoriji Izraela“, biračko opredeljenje privolelo se drugačijem carstvu: okrenulo se političkom centru. Sada Netanijahuova parola glasi „široka koalicija“.
Novi politički „princ“ je Jair Lapid sa strankom centra Ima budućnosti, osnovanom pre samo godinu dana. Ona se „glasovima protesta“ i „dahom svežine“ već na prvom izbornom nastupu sa devetnaest poslaničkih mandata plasirala na drugo mesto. Bivši kolumnista i poznati televizijski moderator munjevito stiče svojevrstan „čarobni štapić“, ne samo za oblikovanje buduće vlade i intonacije šarolikog Kneseta, već – prema naklonjenim vidovnjacima – i za trajnije preuređenje političkog lavirinta.
POSTIZBORNI RULET: Kao prvoplasirana, na potezu je udružena lista Likud–Bejtenu. Jairova stranka je saopštila da su u Jerusalimu Netanijahu i Liberman skoro tri sata razgovarali o „izazovima sa kojima se suočava nacija i kako se s njima treba nositi“. Njih dvojica raspolažu sa 31 mandatom, što je gubitak od 11 mandata u odnosu na prethodne izbore.
„Njujork tajms“ žurno prenosi očekivanja, da bi mučnim, ali mogućim, dogovorom sa krajnje nacionalistički-religioznim Jevrejskim domom Naftalija Beneta, koji u miraz donosi dvanaest poslanika, uz dva mesta Kadime (male stranke centra), i uz podršku još nekolicine ultraortodoksnih partija, Netanijahu mogao da obezbedi tesnu većinu za formiranje ultrakonzervativne vlade. Frakcije desno od centra raspolažu sa 61 mandatom (desnica 43, ultraortodoksni 18). Sa druge strane, partije centra i levo od centra osvojile su ukupno 48, a arapske partije 11 poslaničkih mesta.
Da bi sve bilo još komplikovanije, odmereni telavivski „Haarec“ prenosi glasine da bi Liberman za koju nedelju mogao da raskine savez sa Netanijahuom, što bi Likud ostavilo samo sa jednim poslanikom više od Lapidove Budućnosti (20:19) i svakako „očerupalo perje“ mandatara. Drugi pak tvrde da ne baš uspešan diplomata Liberman samo pokušava da izvuče što više za svoju partiju. Ako bi se to ipak dogodilo, Jair Lapid, sa Kadimom i podrškom još poneke male partije centra, mogao bi da postane kandidat za premijera i potraži saveznike na levom krilu.
U jerusalimskoj čaršiji se priča, da Bibijeva supruga Sara „stavlja zabranu“ na uvođenje Beneta u vladu njenog muža, kod koga je ovaj milioner dugo bio šef kabineta, „zbog nelojalnosti vođe Jevrejskog doma prema familiji Netanijahu“.
Postizborni rulet tek počinje da se vrti. Različite političke romanse i drame predstoje u sledeća dva meseca, koliko – kažu – u Izraelu prosečno prođe od izlaska na birališta do obrazovanja vlade.
ROGOVI U VREĆI: U šarenilu tridesetak stranaka, koje su se nadmetale da savladaju cenzus od dva procenta, bili su i takvi – doduše bez uspeha – kao Pokret kanabisa ili Partija pirata. Izraelci rado govore da su „jedina demokratija na Bliskom istoku“, ali neki primećuju da je u sistemu „ponekad malo previše demokratije“.
Benjamin Netanijahu, sa aurom „najuspešnijeg izraelskog političara novijeg vremena“, ostaje ključni igrač, ali sa ozbiljnim ožiljcima i oslabljen. Da bi zadržao vlast, on će biti primoran na koncesije veće i neprijatnije nego ranije, ne bi li složio „rogove u vladinoj vreći“. Ne isključuju se ni potpuno neverovatni savezi.
Profesor na univerzitetu u Tel Avivu Karlo Strenger iznosi svoju pretpostavku: „Potcenili smo snagu uticaja socijalnog protesta u leto 2011, koji je postigao da Izraelci postanu svesni da mogu nešto učiniti za sebe i uzeti sudbinu u sopstvene ruke, osećajući da mogu uticati na politiku i sopstvenu pasivnost.“ U svemu tome, smatra ovaj psiholog, Netanijahu „neće praviti vladu samo sa levim centrom, jer je sam mnogo više naklonjen desnici, a čak i da to želi, imao bi probleme u sopstvenoj partiji, čije je telo još desnije nego on sam“.
Pošto ne želi usko ortodoksno-desničarsku zaleđinu, okreće se novoj političkoj zvezdi Jairu Lapidu, objašnjava publicista David Horovic. Tako Netanijahu kao prioritete, pored sprečavanja Irana da stvori nuklearno oružje, kao svoje sada navodi i Lapidove slogane: smanjenje troškova života i stanovanja, ravnopravnost u služenju obaveznog vojnog roka, gde ortodoksni građani imaju privilegiju da ne oblače uniformu (tri godine mladići, dve devojke), dok pohađaju verske škole, a neki za to vreme steknu porodice sa više dece, pa na osnovu toga ne moraju da služe vojsku.
Lapid pak ističe da će biti zainteresovan samo za vladu koja želi obnovu pregovora sa Palestincima. Pritom nema govora o podeli Jerusalima ni o uklanjanju većine doseljenika sa okupiranih teritorija: „Ne tragamo za srećnim brakom sa Palestincima, već za sporazumnim razvodom sa kojim možemo da živimo.“
Premijer Netanijahu je, bar formalno, još 2009. prihvatio formulu o dve države, mada – kažu bolje upućeni – „u to ozbiljno ne veruje“, što prekid pregovora građenjem novih jevrejskih naselja i potvrđuje.
Istovremeno, svaka makar retorička naznaka pomirljivosti stavlja Netanijahua na žeravicu na drugoj strani, jer odvraća Naftalija Beneta od koalicije s njim, pošto je ovaj nepopustljivo za aneksiju Zapadne obale i protivnik je izraelsko-palestinskog mira po ključu „dva nezavisna suseda“.
Novinske agencije ukazuju na kvadraturu kruga koju će naslediti nova vlada u usahlom mirovnom procesu, uz porast diplomatske izolacije i slabljenje ekonomije.
OTAC I SIN: Oslonac partije Ima budućnosti jeste razočarana srednja klasa, kojoj dodatno poverenje uliva što su svi na Lapidovoj listi po prvi put poslanici u Knesetu. Konačno, Jair ima i nešto naslednih preduslova za politički uspon. Njegov otac Tomi (rođen u Novom Sadu i u matičnoj knjizi iz 1931. upisan kao Tomislav; po izlasku iz koncentracionog logora u Drugom svetskom ratu u Izraelu od 1948; pedeset godina novinar, pa političar) pre deset godina je osnovao sekularno-liberalnu partiju Šinui (Promena). S njom je ušao u parlament, u jednoj vladi bio je ministar i potpredsednik, do razlaza sa Šaronom, a onda i sa politikom uopšte do kraja života 2008.
Jair (49) do sada se kreće očevim stopama, i čvrsto se drži centra političke pozornice. U predizbornom intervjuu se ispovedao: „Osećam da će se čitava generacija mladih Izraelaca, koji su služili vojsku, teško rade i plaćaju porez, jednog dana osvrnuti oko sebe i reći – ova zemlja ne ide nikuda.“ Sličnu lekciju je Benjamin Netanijahu čuo i od predsednika SAD Baraka Obame: „Izrael sam ne zna šta je u njegovom najboljem interesu.“
Uvodničar londonskog „Gardijana“ se pita da li su u takvom spletu okolnosti Izraelci umorni od sklerotičnih političkih partija. Potpun odgovor izgleda nemaju ni oni sami – kako da savladaju podeljenost, u kojoj svaka strana veruje da je najbolji čuvar cionističkog sna.
